Kriza identiteta se nastavlja. Potraga za jastvom se produbljuje. Kod njih nastala je iz velike im želje da budu opasni. Više se ne sjećam s kim su na prošlom albumu bili uspoređivani, no bilo je simptomatično da su mahanjem rukama i sličnim gestualnim ekscesima ljudi koji su se pregutali dark sounda s konca osamdesetih odbijali priču o BRMC. Ja sam se tada trovao drugim stvarima, Badelovim singlicama a bogme i lp-ijevima pa danas i mašem na druge stvari. Ovako na prvo slušanje, a da ne napustim tendenciozni duh poslovice «ništa novo pod suncem» jer će svaki redak tada biti lišen neophodne «zlobe u tekstu» BRMC su na ovom albumu isti Primal Scream. Sada je stvar prepuštena vama-ako ste dozirali preslušavanje Gillespiea i momaka tada će vam sound sa tako istaknutim neurotičnim predznakom biti prava stvar između dvije zbilja prave stvari Primal Screama. Sve to, naravno, svedeno na riffovsku osnovu, bez elektrificiranja i inih producentskih dodataka, uz one ograde s početka dobro kao što je bilo i prvi put.