Dok su spisateljice i pisci uglavnom zabavljeni sobom i sopstvenim jadom (i jedom), uz po koji napad panike, učaureni u privatne perspektive i prilično pogubljeni, Jurić, tome nasuprot, priznaje da mu (ne)prilike otvaraju prostor za čitanje i pisanje, te se njegov govor zadržava u medijumu opštosti, on aktivno promišlja situaciju, ne daje joj, koliko je god to moguće, da ovlada njime, te sve svoje filozofsko umeće i obrazovanje, kao, naravno, i internet, korist kako bi, naprosto, mislio. ...

Znak bez tumačenja je ili neznak, ili još-ne znak, puka tišina (premda ne i nebiće). Ali ćutanje sirena nije puka negativna veličina, puka suprotnost govoru, jer kao i govor ćutanje zahteva reakciju. Sirene ćute da bi proizvele (Odisejevu) reakciju i da bi ga usmrtile. Ali Odisejeva reakcija izostaje. Zašto? Zato što on veruje da sirene pevaju. ...

Ćutati u sebi, ćutati pred sobom, ne imati šta sebi reći – jedan je problem. Ali ćutati pred drugim nešto je drugo. (Možda se ovde može povuči paralela s razodevanjem: nije isto skinuti odeću kada smo sami i pred drugim.) Paradoks Kafkine priče može se izraziti na sledeći način: sirene ne ćute ako nikog nema u blizini. Verovatno ni ne pevaju (osim da prekrate vreme). Dakle, ćutanje je odnos. ...

Iz priloženog teksta možemo zaključiti da Odisej nije primamljen izdaleka, jer, valjda, u tom slučaju ne bi gurao vosak u uši i vezivao se za katarku, pošto oni primamljeni izdaleka svejedno znaju šta ih čeka, s voskom u ušima ili bez njega. Utvrdili smo, takođe, uprkos tome što je pisac pokušao da nas navede na pogrešan trag, da Odisej ipak sve zna, pa se priča, zaključujemo, za sada opire logici i shvatljivosti, a piscu svakako ne treba verovati na reč. (No piscima se ionako nikada ne veruje na reč, pisci su poznati po tome što izmišljaju i lažu.) ...

Prepredena osoba zna kako stvari stoje, ali se pravi da ne zna kako bi svojim držanjem, svojom glumom, prevarila neprijatelja (ili prijatelja). Dete je nevino utoliko što ne zna. Kafkin se Odisej raduje baš tako, nevino, kao dete, kaže pisac. Kao da ne zna. Kao da. ...

Upravo taj postupak u kojem se ne uočava nikakva prisila spolja, nikakvo moranje da se ispoštuje logika stvarnosti – već samo logika priče – oslobodio je Jegovićevu rečenicu kao, verovatno, ni u jednom drugom njegovom tekstu, pa se ta rečenica krležijanski izduži, vijuga kao bič u zamahu, ili reka posmatrana iz drona, pronalazi puteve kao voda kroz stene, traži (i pronalazi) sopstveni ritam disanja i ne zavisi ni od čega drugog do od zamaha i zadovoljstva kretanjem. ...

Uvrede se kreću od najstrašnijih prostakluka, kojih se ni jedan Šešelj ne bi postideo, preko doziranih i otrovnih komentara (za zaposlene u „Galimaru“ napisaće da su kamarila pretencioznih džabalebaroša), do urnebesnih formulacija: Gastona Galimara će nazvati pohotnim pečenim oslićem, dok, na drugom mestu, kaže da neće pisati Galimaru dok ovome ne prođe menstruacija. ...

Dnevnik pre svega mora da bude vrhunska jezička majstorija, da bi tek kao takav ponudio sadržinu, poput dnevnika Zdravka Malića, recimo, koji za života teško da je bio slavna ličnost. Uostalom, zar tolike slavne ličnosti nisu vodile upravo nesvarljive dnevnike? ...

Kao pacov. Bila je spremna da progrize put kroz njegov trbuh kao pacov. Ali pesnikinja ne dodaje ono što se nalazi u značenju reči progrize – pacov, kao pacov, pacov progriza – jer pesnikinja zna meru. Ona ne potcenjuje svoje čitaoce, niti se hvata za metafore i poređenja na prvu ruku. Ona ne gomila značenja, nego ih pušta da kod inteligentnog čitaoca ta značenja rade sama. ...

U jednom će zapisu iz knjige Ovo vrijeme sada Mehmedinović, koji je 24 godine proveo u Americi, primetiti da je njegov jezik, odvojen od mesta na kojem se aktivno govori, ostao onaj jezik kojim se pričalo u Sarajevu pre četvrt veka, te da je ostao nedotaknut promenama koje su se, za to vreme, dogodile. Na jednoj ravni to je tačno, naravno. Na drugoj ne sasvim, jer dobar je pisac uvek i čitalac (pisanje je čitanje i obratno), a Mehmedinović nije prestao da čita na svome jeziku. ...