3. Paradoks ćutanja

Prva rečenica sledećeg odlomka uvodi novi preokret: „E, ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije.“

Nije, dakle, zabeleženo – Kafka kaže još jače: nije se desilo (geschehen) – da je neko odoleo pesmi sirena, ali je tako štogod („možda“, umeće Kafka, ostavljajući mogućnost da možda i nije) moguće zamisliti (denkbar). Zamislimo, dakle, putnika koji je uspeo da nadigra sirene, da se, istovremeno, izloži njihovoj pesmi i da preživi ono što se, smatra se, priča se, ne može preživeti. Jedino što ne moramo ništa da zamišljamo – iako pisac insistira na tome da se možda može zamisliti, iako se to već dogodilo – jer upravo je Odisej nadigrao sirene, znamo i kako. Kafka, zbog toga, postavlja teži zadatak: nezamislivo je, međutim, da neko odoli ćutanju, jer ćutanje prožima dublje i neodoljivije od pesme. Protiv pesme, makar protiv pesme Homerovih sirena, moguće je boriti se samoogluvljivanjem, fizičkom preprekom zvuku. Ali kako se boriti protiv smrtonosnog ćutanja? Da li je protiv ćutanja sirena uopšte moguće boriti se? Da li se, najzad, ova Kafkina tvrdnja uopšte može misliti?

Ćutanje je oružje, kao i pesma (samo strašnije). Sirene se služe oružjem da bi putnike odvukle u smrt. Kafka tvrdi da niko nije odoleo ni pesmi, premda dopušta da je to moguće zamisliti, ali odoleti ćutanju – to ne samo da se nije dogodilo, nego je nemoguće tako nešto i zamisliti. Kafka nas ponovo zavarava: zar nije upravo Odisej odoleo pesmi? Zašto bismo zamišljali ono što znamo da je moguće? Igra je višestruka. Homerov Odisej je probao, ali nije pre toga znao da li su vosak i vezivanje dovoljni. Homerov Odisej se, dakle, služio logikom, što znači da se nije mogao osloniti ni na čije iskustvo jer niko pre njega nije preživeo susret sa sirenama da bi o tom susretu mogao da svedoči. Kafka, međutim, kao i njegovi čitaoci, zna da je moguće preživeti susret sa sirenama: upravo je Odisej čuo pesmu i izvukao živu glavu jer je nadmudrio sirene. Ali strašnijem njihovom oružju, ćutanju, ne može se odoleti. Kafkine sirene ubijaju kako pesmom, tako i ćutanjem.

Na ovom mestu, međutim, otvara se višestruka igra: potrebno je doći u domet ćutanja, koji se poklapa s dometom glasa. Nije, naime, svako i svačije ćutanje isto. Sirene ćute strašnije od drugih. Kao kad voljeno biće zaćuti. To je ćutanje gore od „običnog“, ili „svakodnevnog“ ćutanja, koliko god obično ili svakodnevno ćutanje bili ispunjeni znacima. Ćutanje je – eto novog Kafkinog paradoksa – odnos. Mora se, dakle, biti u dometu ćutanja – mora se (dakle) upostaviti odnos s onim koji ćuti – da bi se ćutanje čulo. Ne samo da ćutanje ne proizvodi tišinu, već je ćutanje suprotnost tišini. Kao kod onih koji umeju da ćute. Kao kod onih koji gromoglasno ćute. Kao kod onih koji naglo zaćute da bi nam ćutanjem rekli više nego rečima. Ćutanje je znak, a znak se, da bi uopšte bio znakom, mora tumačiti. Da bi se preživelo ćutanje sirena potrebno je da se ćutanje ne čuje, a vosak u ušima, u tom slučaju ne pomaže, jer čuti ćutanje nema veze sa čulima. Eto, najzad, odgonetke zbog čega vosak i katarke ne pomažu. Ne branimo se od pesme sirena, nego od njihovog ćutanja. Posledica ćutanja nije, naprosto, tišina, već napor tumačenja: zašto je taj koji ćuti zaćutao na mestu, ili u trenutku kada je trebalo da govori. Kako je, dakle, uopšte moguće ne čuti ćutanje? Kako je moguće ćutanje preživeti?

Ćutati u sebi, ćutati pred sobom, ne imati šta sebi reći – jedan je problem. Ali ćutati pred drugim nešto je drugo. (Možda se ovde može povuči paralela s razodevanjem: nije isto skinuti odeću kada smo sami i pred drugim.) Paradoks Kafkine priče može se izraziti na sledeći način: sirene ne ćute ako nikog nema u blizini. Verovatno ni ne pevaju (osim da prekrate vreme). Dakle, ćutanje je odnos. Potrebno je izložiti se ćutanju – kao što je bilo potrebno izložti se pesmi – i to ne bilo kom ćutanju, već ćutanju sirena. Utoliko je, ako mu se izložimo, ćutanje nemoguće izbeći. Izdaleka se ne čuju ni pesma ni ćutanje. Izdaleka, to znamo, možemo biti primamljeni pričom, ali još nismo iskušali to što priča tvrdi i što nas privlači. Moramo da priđemo. Moramo da iskusimo izazov. Moramo da čujemo kako sirene ćute da bi ćutanje bilo delotvorno. Ali delotvorno ćutanje znači smrt. Najzad, ne bi trebalo zaboraviti da ne dolaze sirene nama – one ne napuštaju svoje ostrvo – nego mi idemo njima: hotimično kao Odisej i onaj ko je, pričama zahvaljujući, primamljen iz daleka, ili nehotično kao zalutali moreplovac.

Sledeća rečenica dolazi niotkuda. Ako je, naime, stari Odisej bio radoznao čovek spreman da svoju radoznalost utaži izlažući sebe i druge pogibelji, Kafkin je Odisej, obaveštava nas pisac, čovek takmičarski nastrojen i nadmen: „Ništa zemaljsko ne može odoleti osećanju da smo ih pobedili sopstvenom snagom, kao ni nadmenosti koja otuda proističe i sve povlači za sobom.“ Ne samo što pisac tvrdi da je sirene moguće pobediti – dakle pobediti njihovo ćutanje – nego nailazimo na nagli prelazak na drugi motiv. Sa objašnjenja o tome da je ćutanje sirena oružje strašnije od pesme, Kafka bez ikakvog upozorenja ili motiva prelazi na svojevrsnu moralno-političku pouku: neodoljivo je osećanje – što bi trebalo čitati jače, kao „znanje“, jer nije reč ovde o pukom osećanju – da smo sirene savladali sopstvenom snagom, a ne, recimo, uz pomoć bogova. Otud nadmenost (Überhebung). Nadigrali smo bogove. Pobediti sopstvenom snagom, u ovom slučaju, znači pobediti ono nadnaravno, a u sledećem koraku znači pobediti bogove. Ali nadmenost ni pre ove rečenice, niti posle nje – tako se barem čini – ne igra nikakvu ulogu. Ostavimo, za sada, po strani ovaj nemotivisani upad sa strane

U sledećoj rečenici ponovo se menja perspektiva, što, posredno, upućuje na to da je rečenica s nadmenošću svojevrsni incident: „I zaista, kad je Odisej naišao, silne pevačice nisu pevale, bilo što su verovale da ovom protivniku može doskočiti još samo ćutanje, bilo što ih je izraz blaženstva na Odisejevom licu, koji nije mislio ni na šta drugo do na vosak i lance, naveo da potpuno zaborave pevanje.“ Dva su, dakle, moguća razloga zbog kojeg su sirene odlučile da pribegnu ćutanju. U jednoj varijanti njih je izraz blaženstva na Odisejevom licu nagnao da zaborave pevanje. Toliko su sirene bile očarane izrazom blaženstva na Odisejevom licu, toliko su bile zabezeknute, da ni glasa nisu pustile. No, sirene su ubice kako god se okrene. Kada ćute, to rade da bi ubile. Ovoga puta, međutim, one ne ćute da bi ubile, već su, jednostavno, ostale bez glasa. One su zanemele. Preciznije: ostale su bez ćutanja pred izrazom blaženstva na Odisejevom licu.

Šta, međutim, znači „ostati bez ćutanja“? Ako smo ćutanje odredili kao odnos, to znači da za ćutanje postoji razlog. To, zbog čega neko ćuti, zbog čega komunicira bez reči, to je ono na šta ćutanje kao znak upućuje. Neko ćuti da bi nam privukao pažnju. Neko drugi jer je ljut na nas, pa se pitamo, ako nam je stalo, gde smo pogrešili, čime smo ćutača naljutili. Tumačenje ćutanja nastoji da otkrije razlog ćutanju. Ukoliko, međutim, shvatimo da sirene ćute – mrtvi smo. Razlog njihovog ćutanja je da ubiju onoga na koga ćute. Slušalac ćutanja mora, dakle, da bude aktivan da bi ćutanje delovalo. Primalac ćutanja mora da bude uvučen u igru tumačenja, ili igre nema. Igra se, utoliko, izmešta s prvobitne postavke da ćutanje sirena, naprosto, ubija i ispostavlja se da, u stvari, ubija tumačenje. Igra nije ravnopravna jer tumačenje vodi u smrt. Stupanje na teren igre vodi u smrt. Prihvatanje igre vodi u smrt. Ali neravnopravnost ovde nije bitna, odnosno i ona je deo igre. Preživeti se, dakle, može samo ako se uopšte ne uđe u igru. Ukoliko primalac ćutanja ne razume da druga strana rečito ćuti, nego ćuti zato što joj se ćuti, ili ćuti zato što nema šta da kaže, čitava igra s ćutanjem pada u vodu, propada.

Ali zbog čega je izraz blaženstva na Odisejevom licu pomeo sirene u tolikoj meri da nit pevaju nit ćute? Sirene su, sugeriše pisac, znale s kim se suočavaju: ovom se protivniku (diesem Gegner) može doskočiti samo ćutanjem. Iz ove rečenice da se zaključiti da su sirene znale ko je Odisej. Da nisu, ne bi ga smatrale protivnikom, nego običnom žrtvom. One znaju ko im je protivnik i znaju šta im je činiti jer pretpostavljaju da im pevanje, ni ovoga puta, neće proći. I u pravu su. Ali u ćutanju ih ometa Odisejevo blaženstvo. I kako su, uopšte, sirene mogle da znaju ko je Odisej, ako do njih ne dopiru priče koje ispredaju ljudi? Jedini odgovor je da se one sećaju Homerovog Odiseja koji ih je već nadigrao i da su ga prepoznale. Život sirena je ubitačno jednoličan i teško da bi zaboravile jedini događaj vredan pamćanja, jedini slučaj koji je izmakao večitom, jednoličnom ponavljanju katastrofe koju izazivaju, teško da bi zaboravile jedinu razliku u svom životu. Ništa mu nisu mogle pesmom. Da vidimo sada kako će se Odisej nositi s ćutanjem. A Odisej se potpuno opustio i, piše Kafka, nije mislio ni na šta drugo do na vosak i lance, dakle na svoje hamajlije. On je toliko usredsređen na svoje drangulije da mu je lice poprimilo blažen izraz, kao u dece uronjene u nevinu i radosnu igru koja se, u trenutku dok se igraju, ne razlikuje od stvarnosti.

„Odisej, međutim, ‒ da to tako izrazimo ‒ nije čuo njihovo ćutanje; mislio je da one pevaju, a da se samo on sačuvao toga da ih mora slušati. Letimično je najpre video izvijanje njihovih vratova, duboko disanje, oči pune suza, upola otvorena usta, ali je verovao da to spada u pevanje arija koje su, neuhvaćene njegovim sluhom, zamirale oko njega. Ali uskoro je sve skliznulo s njegovih pogleda uperenih u daljinu, sirene su doslovno nestale pred njegovom odlučnošću, i upravo kad im je bio najbliži, nije ih više bio svestan.“