4. Paradoks znaka

Odisej, dakle, nije čuo da sirene ćute.

Ne bismo, međutim, smeli da previdimo jedno Kafkino kolebljivo, zavodljivo, drsko umetanje: „da to tako kažemo“ (um es so auszudrücken). „Odisej, međutim,“ piše Kafka, „da to tako izrazimo, nije čuo njihovo ćutanje“. Pisac nas tom umetnutom rečenicom upozorava na ono čemu prisustvujemo, usredsređuje našu pažnju na paradoks, na to da dva značenja koja se uzajamno isključuju – ćutanje i govor (alanfordovski rečeno, ko ćuti ne govori; i obratno), tišina i zvuk – važe u isto vreme i na istom mestu. U formalnologičkom poretku ćutanje je isto što i tišina. Tišina se ne može čuti jer je lišena značenja. Ali ćutanje sirena ne proizvodi, da tako kažemo, puku tišinu. Proizvedena tišina nije tišina. Proizvedena tišina je tišina koja nešto znači, čime prestaje biti tišinom. Kao kod Johna Cagea: „Tišina ne postoji“.^[1] U gluvoj sobi, kaže Cage, čujemo otkucaje svoga srca. Usredsređen na svoje amajlije, utonuo u tišinu Odisej je mogao da se usredsredi na otkucaje svoga srca. (Dodajmo da Odisej nije mogao da zažmuri, jer u ovoj igri to je zabranjeno. Da bi bilo igre mora da se gleda.) Ćutanje sirena smešteno je u takav kontekst da je njihovo ćutanje znakovito. Ono ne proizvodi puku tišinu. Ćutanje je, zapravo, kao odnos, uvek određeno kontekstom. Ćutanje postaje znak, ono nešto znači. Zato se znak mora tumačiti. Znak, zapravo, u ponovnom preokretu, postaje znakom samo tumačenju zahvaljujući. Znak bez tumačenja nije znak. Znak bez tumačenja je ili neznak, ili još-ne znak, puka tišina (premda ne i nebiće). Ali ćutanje sirena nije puka negativna veličina, puka suprotnost govoru, jer kao i govor ćutanje zahteva reakciju. Sirene ćute da bi proizvele (Odisejevu) reakciju i da bi ga usmrtile. Ali Odisejeva reakcija izostaje. Zašto? Zato što on veruje da sirene pevaju. On vidi da one pevaju. Njihovi se vratovi izvijaju (kao da pevaju), Odisej vidi suze u njihovim očima, vidi poluotvorena usta. I evo još jednog strahovitog preokreta. Da je zatvorio oči Odisej bi bio mrtav, jer ćutanje prožima dublje od pesme. On, međutim, vidi da sirene pevaju, ali, naravno, ne čuje ih. On ne zna da sirene ćute. On tumači ono što vidi, ali njegovo je tumačenje pogrešno. Dakle spasonosno. Odisejevo tumačenje je spasonosno zato što je pogrešno. Njega spasava greška. Nema tu nikakve metafizike. Znakovito ćutanje uvek poziva na tumačenje. Čak i ako se pretvaramo da ne čujemo ćutanje – to je deo igre. Ne tumačimo ćutanje iako smo ga prepoznali, ali i netumačenje je, u ovom slučaju, nekakvo tumačenje. Pravimo se da ne razumemo ćutanje i teret tumačenja prebacujemo na onoga ko ćuti. „Zar je moguće da ne razume zašto sam se ućutala“, pomisli povređena žena, ali on zna zašto ona ćjuti, samo se pravi da ne razume. Da je Odisej pokušao da vara – bio bi mrtav. Ovako, čim je utvrdio da ne čuje sirene zato što ima vosak u ušima (a ne zato što one ćute), one će skliznuti s njegovog pogleda (one će se okliznuti o njegov pogled) i doslovno će, pred njegovom odlučnošću, nestati. Čim je utvrdio da ih je (ponovo?) nadigrao, one prestaju da ga zanimaju. Ali o kakvoj je odlučnosti reč? Na to ćemo se vratiti.

Da li nas Kafka i ovde vara hotimično mešajući gledanje i slušanje, uvodeći gledanje tamo gde je bitno slušanje?

Zapravo ne, pisac nas ovde ne navodi na pogrešan trag (ne zavodi nas). Nigde se, naime, ne kaže da je gledanje sirena opasno ili nedopušteno. Videti sirene je, naprosto, nevažno. Kad smo u dometu pogleda, kada možemo da ih vidimo, već smo u nevolji jer tu je, otprilike, i domet glasa. Možemo da pretpostavimo kako se sirene, ponekad, mogu videti, a ne i čuti, u slučaju, na primer, kada vetar nosi glas na suprotnu stranu, ne prema nama. Ali, u osnovi, gledanje nije važno. Odnosno, nije važno sve dok ga Kafka ne načini važnim. Ako ne možeš da čuješ zato što su ti uši začepljene voskom, ali i ako ne smeš da čuješ ćutanje jer će te ćutanje, svest o ćutanju, svest o tome da se ćutanje, kao znak, mora tumačiti – ubiti, onda makar možeš da gledaš. Gledanje se ne navodi kao deo pravila igre. Svejedno je gledaš li ili ne gledaš. Osim što nije svejedno. Da nije gledao, Odisej bi bio mrtav.

Šta, međutim, znači da je Odisej prestao da bude svestan sirena kada im je bio najbliži? To je bio odlučujući momenat. Da je Odisej shvatio da one ne pevaju, bio bi to poraz koji bi ga odveo u smrt. Da je još samo delić vremena zadržao pogled na njima, proradila bi mu svest i ništa ga ne bi spasilo. Ali zbog čega sirene nisu uspele? Zbog toga, otkriva nam Kafka, što su bile zavedene. Zavela ih je Odisejeva ravnodušnost, njegova nedohvatljivost. Zavodnice su bile zavedene. „One su se pak ‒ lepše no ikada ‒ protezale i vrtele, raspustile su i predale igri vetra svoju stravičnu kosu, a kandže su opustile po stenju. Nisu više želele da zavode, samo su još htele da što duže hvataju odsjaj sa Odisejevih krupnih očiju.“ Lepše su bile nego ikada jer nisu više želele da zavode. Ostavljene bez htenja, bez onoga zbog čega su stvorene, one su – jer to se sada može videti – bile lepše no ikad. Ali opis sirena ne odgovara predstavama lepote: njihova kosa je stravična, a na udovima, umesto noktiju, imaju kandže. Uz to, ponašaju se kao foke: protežu se i vrte. Zapravo, jednu vrstu htenja, da zavode, zamenilo je drugo htenje, naime da ostanu u dometu Odisejevih očiju. Da uspostave kontakt. One su se ućutale bez namere.

No Kafka uvodi novi preokret. Sledi završna petlja koja se direktno suprotstavlja prethodnoj: „Da su sirene raspolagale svešću, bile bi tada uništene. Ali ovako su ostale, samo što im je Odisej umakao.“ Nisu, dakle, više želele – a nisu ni mogle – da zavode jer i same su bile zavedene. Zavele su ih krupne Odisejeve oči. U kojima, međutim, nisu videle ništa. Da jesu – pobedile bi ovoga puta. Ali Odisej je bio bezbrižan, ravnodušan, radostan. Naprosto nije obraćao pažnju na njih iako ih je video. Video je dovoljno. Video je ono što je i želeo da vidi: da pevaju. I da mu ne mogu ništa. Ostalo nije bilo važno. Najbliži im je bio baš u trenutku kada ih je video kako pevaju, iako su ćutale. Tada je uspostavljen odnos. Ili: tada je mogao da bude uspostavljen odnos. Istinski odnos uspostavio bi se da je Odisej postao svestan njihovog nepevanja. I bio bi to njegov kraj. Vosak i lanci ne bi pomogli. Sirene su, međutim, prestale da ga zanimaju onog časa kada ih je pobedio sopstvenom snagom. I to je nadmenost. To da ga ne zanima ništa drugo do pobede. No, da stvar bude još zanimljivija, sirene je spasilo odsustvo svesti. Da su raspolagale svešću možda bi svisle od tuge, recimo.

Najzad, na samom kraju ono što smo, budući da znamo ko je Odisej, slutili (iako nas je Kafka sve vreme odvraćao od te slutnje): „Priča se, uostalom, i dodatak ovome. Odisej je, kažu, bio toliko natučen lukavošću, toliki je lisac bio da čak ni boginja sudbine nije mogla prodreti u njegovu dušu. Možda je, iako se to ljudskim razumom više ne može shvatiti, zaista primetio da sirene ćute, pa je svoje upravo opisano ponašanje držao nasuprot njima i bogovima samo, tako reći, kao štit.“

Iako se, piše Kafka, to ljudskim razumom više ne može shvatiti. Gustina Kafkinog pisanja je neponovljiva. Pošto je, dakle, sve što je u nadležnosti razuma (Verstand) jednostavno razorio, isprevrtao kategorije, formalnu i modalnu logiku, pošto se, dakle, ni u jednom trenutku nije zamorio bilo kakvim zahtevom razuma, odjednom se našao pozvanim da sluđenom čitaocu skrene pažnju na to da je sluđen, odnosno, još gore: da će tek biti sluđen. Ljudskim se razumom više (mehr) ne može shvatiti ono što sledi, dok je, mogli bismo zaključiti, sve ono do sada bilo sasvim u redu kada je o razumu reč.

Kafkina je priča poput vrtloga. Taman smo bili utvrdili, držeći se nekakve logike paradoksa, da ga samo istina može spasiti, kada do nas stiže priča da se Odisej, i ovoga puta, izvukao zahvaljujući lukavosti, a ne istini. Ni Kafka, naravno, ništa ne prepušta slučaju. Kaže: priča se. A to što se priča ne mora biti istina. Pa dodaje: to se ljudskim razumom, dakle logikom, ne može shvatiti. Ne može se, dakle, shvatiti da je Odisej prevario bogove i sudbinu, dakle da je izbegao nužnosti prevarom. Ponestaju nam, dakle, logičke radnje koje bi objasnile mogućnost prevare. Tako kaže pisac. Ali pisac kaže i to da je svoje ponašanje Odisej prema bogovima isturio kao štit. Dakle, priča se da je on znao da sirene ćute, ali to niko nije provalio. No to je nemoguće. Sirene je možda i moguće prevariti jer su lišene svesti, ali bogovi znaju kad čovek laže. Ipak, prethodna rečenica je učinak jezičke inercije. Upravo zato što ne raspolažu svešću sirene su opasne. One tačno znaju šta se događa u duši njihove žrtve. Dakle, Odisej svejedno nije smeo niti je mogao da vara. Zbog toga ostaje samo još jedna mogućnost: Odisej je poverovao u sopstvenu laž. A to mu, zapravo, nije bilo previše teško, jer biće bez svesti nije u stanju da uspostavi odnos. Biće bez svesti, nesumnjivo, poput Proustove sirene – Odete, odašilje znake, na koje Monsieur Swan reaguje, upada u zamku i beznadežno se prepušta sireni. Postaje nemoćan pred beslovesnom Odetom. On ne prestaje da tumači Odetine znake ne shvatajući da ti znaci ne znače ništa. Ali Odisej je mnogo pametniji, mnogo prevejaniji i mnogo iskusniji od Proustovog gospodina Swana: on zna da znakovi koje sirene šalju ne znače ništa. I u tome je sva Odisejeva mudrost. Imperativ je: ne tumačiti. Dok se mi pitamo šta kog đavola radi Odisej, već smo u njegovoj zamci. Sirene nisu u stanju da postave pitanja, ali u stanju su da reaguju na znake. One reaguju na Odisejevo lice. No, njegovo lice je takvo kakvo je – blaženo – jer ga je takvim načinio. I nije varao. On je bio usredsređen na vosak i jarbol, na ono što odvlači pažnju ne samo čitaocima, nego i njemu samom.

1. John Cage, Radovi / tekstovi 1939-1979, Radionica SIC, Beograd, 1982, str. 55. Cage piše tako što između reči, ili nizova reči, ostavlja praznine na papiru. Te praznine su išto što i pauze na partiturama: odsustvo zvuka. Cage piše: „Ono što nam je potrebno (tišina) jeste tišina (tišina); ali ono što je potrebno tišini (tišina) je (tišina) da nastavim da govorim“ (str. 60). Kao što su rupe konstitutivne za mrežu, tako je tišina konstitutivna za muziku, ili za komunikaciju. Da bismo razumeli govor potrebne su pauze. ↑