Kafka, paradoks
Tekst koji sledi izraz je višedecenijske opsesije potpisnika ovih redova: prvo čitanje Kafkine priče „Ćutanje sirena“ obeležilo ga je bespovratno, a da nije znao zbog čega. Ništa više nije znao ni posle petog čitanja, osim što je postajao sve sigurniji da je reč o remek-delu. Kada je, kako i zbog čega Kafka napisao ovu priču, potpisnik ovih redova ne zna. Sklon je pretpostavci da ju je Kafka napisao na otcepljenom parčetu papiru, u pauzi nečeg važnijeg, na salveti posle ručka, u vozu... Ili je prelistavao Odiseju i palo mu je na pamet da se poigra mitom. Nije bilo nikakve ideje. Samo zadovoljstvo igre. Ni sam Kafka nije imao pojma šta je napisao. Niti je morao da zna. A možda i jeste. Osim što bi Kafkino tumačenje bilo tek jedno od mogućih. Potpisnik ovoga teksta, međutim, morao je da sazna ono što Kafka nije znao, ili o tome nije ostavio traga: šta znači ova priča? Reč je, dakle, o prinudi.
Ulazak u Kafkinu priču, međutim, opirao se decenijama. Tumačenje se uvek odbijalo o Kafkine paradokse, njegove protivrečnosti i oksimorone. Logika je pred „Ćutanjem sirena“ ostajala nemoćna, sve dok paradoks nije postao oruđe tumačenja.
Paradoks (παράδοξος) je starogrčka reč sačinjena od para = protiv i doksa = mnjenje, mišljenje. Paradoks bi, dakle, značio ono što ide protiv mišljenja, odnosno ono što se ne može misliti. Ili, paradoks označava dve suprotstavljene tvrdnje (ili dva suprotstavljena značenja) koje važe u isto vreme. Paradoks skupa svih skupova, recimo: skup svih skupova pripada skupu svih skupova i, istovremeno, ne pripada skupu svih skupova. Obe tvrdnje su istinite i obe važe u istom trenutku. Ili (što je varijanta paradoksa skupa svih skupova): Epimenid Krićanin kaže da svi Krićani lažu. Ukoliko Epimenid Krićanin govori istinu on laže. Ukoliko laže on govori istinu. Epimenid, dakle, u isto vreme i laže i govori istinu. Upravo ovo svojstvo razlikuje paradoks od protivrečnosti (contradictio), kada dve suprotstavljene tvrdnje ne mogu da važe u isto vreme – dan je noć, recimo. No, ne mogu u isto vreme biti i dan i noć (konjunkcija), već je ili dan ili je noć (disjunkcija). Razlikuje ga, takođe, od oksimorona (sačinjenog od όξύς, oštar i μὠρος, tup), drveno gvožđe, recimo. Tekst koji sledi pošao je, dakle, od pretpostavke da se u Kafkinu priču „Ćutanje sirena“ može ući samo ukoliko se suočimo s paradoksom, ukoliko pokušamo da razumemo logiku smisla.
Franc Kafka
„Ćutanje Sirena”
(Celokupne pripovetke, Nolit, Beograd, 1984, prevod Branimir Živojinović, str. 311-312.)
Dokaz za to da i nedovoljna, čak i detinjasta sredstva mogu poslužiti kao spas:
Da bi se sačuvao od sirena, Odisej je zapušio voskom uši i naredio da ga prikuju za katarku. Nešto slično su, razume se, mogli oduvek činiti svi putnici, osim onih koje su sirene primamljivale već iz daljine, ali u celom svetu je bilo poznato da to nikako ne može pomoći. Pevanje sirena prožimalo je sve, a strast zavedenih ljudi pokidala bi i polomila i čvršće predmete no što su lanci i katarke. Ali Odisej na to nije pomišljao, iako je možda, slušao o tome. On se potpuno poverio šačici voska i svežnju lanaca i nevino se radujući tim svojim hamajlijama, brodio je u susret sirenama.
E, ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije. Ništa zemaljsko ne može odoleti osećanju da smo ih pobedili sopstvenom snagom, kao ni nadmenosti koja otuda proističe i sve povlači za sobom.
I zaista, kad je Odisej naišao, silne pevačice nisu pevale, bilo što su verovale da ovom protivniku može doskočiti još samo ćutanje, bilo što ih je izraz blaženstva na Odisejevom licu, koji nije mislio ni na šta drugo do na vosak i lance, naveo da potpuno zaborave pevanje.
Odisej, međutim, ‒ da to tako izrazimo ‒ nije čuo njihovo ćutanje; mislio je da one pevaju, a da se samo on sačuvao toga da ih mora slušati. Letimično je najpre video izvijanje njihovih vratova, duboko disanje, oči pune suza, upola otvorena usta, ali je verovao da to spada u pevanje arija koje su neuhvaćene njegovim sluhom, zamirale oko njega. Ali uskoro je sve skliznulo s njegovih pogleda uperenih u daljinu, sirene su bukvalno nestale od njegove odlučnosti, i upravo kad im je bio najbliži, nije ih više bio svestan.
One su se pak ‒ lepše no ikada ‒ protezale i vrtele, raspustile su i predale igri vetra svoju stravičnu kosu, a kandže su opustile po stenju. Nisu više želele da zavode, samo su još htele da što duže hvataju odsjaj sa Odisejevih krupnuh očiju.
Da su sirene raspolagale svešću, bile bi tada uništene. Ali ovako su ostale, samo što im je Odisej umakao.
Priča se, uostalom, i dodatak ovome. Odisej je, kažu, bio toliko natučen lukavošću toliki je lisac bio da čak ni boginja sudbine nije mogla prodreti u njegovu dušu. Možda je, iako se to ljudskim razumom više ne može shvatiti, zaista primetio da sirene ćute, pa je svoje upravo opisano ponašanje držao nasuprot njima i bogovima samo, tako reći, kao štit.
1. Kafkin Odisej
„Dokaz za to da i nedovoljna, čak i detinjastva sredstva (kindische Mittel) mogu poslužiti kao spas:“
U prvoj rečenici, dakle, pisac tvrdi da je priča koja sledi – dokaz. Sredstva o kojima će, očigledno, biti reči, mogu nam se učiniti nedovoljnima ili neučinkovitima upravo zbog toga što su detinjasta – deca, recimo, umeju da zažmure kada im se stvarnost ne dopada (možda će da prođe), ili se prave da ne čuju to što su čula, ili da ne vide to što su videla, ali ništa od toga neće ih sačuvati od dejstva stvarnosti – no pisac obećava da će pružiti dokaz kako nam, svemu uprkos, i detinja sredstva mogu doneti spas.
„Da bi se sačuvao od sirena, Odisej je zapušio voskom uši i naredio da ga prikuju za katarku.“
Neobično. Homerov Odisej nije gurnuo vosak u uši upravo da bi čuo zov sirena, ali kako zna (kao i svi ostali) da voljom ne može da odoli tom zovu – pesma sirena lomi volju, ona začarava putnike (možda i putnice) – on zapoveda posadi da ga priveže za jarbol. Homerov Odisej bio je radoznao čovek. On je morao da zna.[1] Kafkin Odisej, međutim, ima drugačije planove. Ne samo što ne želi da čuje pesmu sirena, zbog čega začepljuje slušne puteve, nego naređuje posadi – koja je, po pretpostavci, takođe gurnula vosak u uši – da ga priveže za katarku. U redu, ali zar vosak nije dovoljan? Čemu vezivanje ako neće čuti smrtonosnu pesme? Čemu dvostruka zaštita? (Već smo uvučeni u hermeneutičku spiralu. Kafka računa na to da čitalac zna ko je Odisej i da zna priču o Odiseju i sirenama iz Odiseje, iz tog opšteg mesta evropskog obrazovanja. Odisej, onaj Homerov, znao je samo priču o sirenama, dok mi znamo i priču o sirenama i priču o Odisejevom susretu sa sirenama. Kafkin Odisej, utoliko, nije Homerov Odisej, ali u onoj meri u kojoj deli istu priču on to i jeste. Kafka računa i na tu dvostrukost.)
„Nešto slično su, razume se, mogli oduvek činiti svi putnici, osim onih koje su sirene primamljivale već izdaleka (schon aus der Ferne verlockten)[2], ali u celom svetu je bilo poznato da to nikako ne može pomoći.“
Stvar se komplikuje do neprozirnosti i logičke neodrživosti. Svi putnici koji su se približavali staništu sirena i izlagali se smrtnoj opasnosti, mogli su – „naravno“, ubacuje Kafka (natürlich); ali šta je tu prirodno? – da učine istu stvar, da zapuše uši i prikuju sebe za nešto čvrsto, ali je „u celom svetu“ bilo poznato da to ne pomaže. Svi, dakle i Odisej, znaju šta ne pomaže, jer „Pevanje sirena prožimalo je sve, a strast zavedenih ljudi pokidala bi i polomila i čvršće predmete no što su lanci i katarke. Ali Odisej na to nije pomišljao, iako je, možda, slušao o tome. On se potpuno poverio šačici voska i svežnju lanaca i nevino se radujući tim svojim hamajlijama (Mittelchen), brodio je u susret sirenama.“ Da strast lomi lance i katarke, te predmete još čvršće od lanaca i katarki, razumećemo kao isticanje snage strasti i očaranosti (hiperbola), ili, jednostavno, kao preterivanje: ne biva da se čovek oslobodi lanaca, ili polomi debeli komad drveta. Ali zbog čega Odisej pribegava nečemu što ne pomaže, što je nedelotvorno, iako zna da je sve to uzalud? Na to, međutim, da mu vosak i vezivanje neće pomoći zato što pesma sirena sve prožima, na to, kaže Kafka, Odisej nije ni pomišljao. Piscu nije lako poverovati, naročito zbog toga što smo ga, kao lošeg opsenara, uhvatili u tome da nam odvraća pažnju hinjenom nesigurnošću: možda je, kaže (vielleicht), Odisej slušao o tome. Prema tome možda i nije. Možda je, pravi se pisac nevešt, slušao o nečemu što je celom svetu bilo poznato, što, dakle, svi znaju, ali ostavlja pisac mogućnost da možda i nije znao. Ta okolnost, naime da li zna šta radi ili ne zna, ne može biti nevažna jer Odisej ide u susret smrtnoj opasnosti „nevino se“ (i sva je prilika bezbrižno) „radujući tim svojim hamajlijama“. Kao dete koje prkosi pričama odraslih. Ili je ovaj Kafkin Odisej, naprosto, idiot. Ipak, ovo je priča s dvostrukim, možda i trostrukim dnom: ne bi Odisej gurao vosak u uši i pribijao sebe za jarbol, da nije znao čemu se izlaže i čemu sve te amajlije služe. Odisej, zaključujemo, zna šta radi, a pisac koji zna kako stvari stoje (za razliku od nas čitalaca koji još uvek ne znamo) i koji zna da Odisej zna, navodi nas na pogrešan trag. Zbog čega to radi? Za sada to ne znamo, ali znamo čemu se Odisej raduje. Hamajlijama. Amajlija je predmet koji ima svojstvo da nas štiti od zla (zečja šapa, privezak, metak, traka za kosu, srećna olovka...), ona odagnava čini, ona je sredstvo (Mittel) za zaštitu. Lanci i katarka malo su neuobičajene amajlije, doduše. Zečja šapa ili čaura metka na drugačiji način „rade“ od lanaca koji nas drže prikovanima za jedro i ne dopuštaju nam da skočimo u more. I oklop je sredstvo koje nas štiti od koječega, bunker takođe, pojas u automobilu, opreznost ili molitva, ali ta sredstva, kao ni lance, ne smatramo amajlijama i ona (osim molitve, možda) nisu detinja. Odisej ih, međutim, smatra upravo amajlijama i raduje im se kao dete. Pobrojana sredstva štite nas stvarno (osim molitve), dok nas amajlije, zapravo, ne štite ni od čega, nego odvraćaju pažnju sa stvarnosti. Deminutiv Mittelchen, koji se može koristiti i u značenju domaćih lekovitih sredstava, odvar od belog luka na primer, još snažnije sugeriše da je reč o dečjim drangulijama. Drangulijice. Amajlijice. Ta „drangulija“ se, dakle, nalazi između nas i (smrtne) opasnosti, u sredini (in der Mitte). Neobično bi, međutim, bilo da se neko poput Odiseja – kralja, vojskovođe, čoveka čuvenog po pameti i lukavstvu, tvorca Trojanskog konja – raduje amajlijama, nevino poput deteta koje pojma nema da ide u susret smrti. Šta, dakle, znači da se Odisej raduje nevino (unschuldig), ako zna u šta se upušta? Nevinost ne ide uz Odiseja. Lukavstvo, brutalnosti, delotvorna pamet, to su njegove osobine. Lukava osoba je sve samo ne nevina.[3] Prepredena osoba zna kako stvari stoje, ali se pravi da ne zna kako bi svojim držanjem, svojom glumom, prevarila neprijatelja (ili prijatelja). Dete je nevino utoliko što ne zna. Kafkin se Odisej raduje baš tako, nevino, kao dete, kaže pisac. Kao da ne zna. Kao da. Pozivanje na dete ovde je, možda, samo skretanje pažnje, tim pre što ni radost nije primerena situaciji: Odisej ide u susret opasnosti i raduje se. Odisej nije dete, on se samo raduje kao dete. On nije nevin, nego se raduje nevino kao dete. Niti je neznalica. Dakle, zaključujemo, Odisej se zapravo ne raduje nego se pravi da se raduje, on glumi radost, a pisac nas ponovo navodi na pogrešan trag. Ili je, možda, antički Odisej bio potreban Kafki samo do određenog trenutka, samo kao svojevrsni zamajac priče u igri prepoznavanja, da bi, pošto čitalac bude privučen Odisejevim imenom, Kafka razvio sopstvenu ideju? Naime, za razliku od Homerovog Odiseja čiju mudrost, pamet, lukavstvo, učinkovitost, niko ne dovodi u pitanje, a epizoda sa sirenama sve te Odisejeve osobine samo potvrđuje, Kafkin se Odisej ponaša u najmanju ruku čudno: čitalac pojma nema zbog čega Odisej radi to što radi, a pisac nam ne pomaže da se snađemo u svemu tome. Naprotiv. Pisac nas, čini se, sve vreme namerno zbunjuje jer nas navodi na to da pomislimo kako Odisej ne zna šta radi, a istovremeno ostavlja dovoljno znakova po kojima zaključujemo da Odisej vlada situacijom.
Upor. Max Horkheimer, Theodor Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1989, prevod Nadežda Čačinović-Puhovski, str. 58-59: „Znanje iz kojeg se sastoji njegova [Odisejeva] identičnost i koje mu omogućuje da preživi ima svoju supstanciju u iskustvu o raznovrsnome, zastranjujućem, raščinjujućem, i onaj koji preživi znanju zahvaljujući ujedno je i onaj tko se najhrabrije nudi mogućoj smrti pa pomoću nje postaje tvrd i moćan (...). Jedinstvo je tek u mnogostrukosti onoga što niječe to jedinstvo.“ ↑
Branimir Živojinović aus der Ferne prevodi „iz daljine“. To nije greška, ali nam se čini da je „izdaleka“ bolje. Reč je o nijansi (ali Kafka je sav u nijansama). „Privlačiti iz daljine“, najpre, nosi u sebi dvosmislenost: ko je daleko, onaj ko privlači ili onaj ko je privučen? Logičan odgovor je da su sirene i taj koga one privlače uzajamno udaljeni, ali sirene imaju svoje stanište van glavnih pomorskih puteva, te su, utoliko, sirene daleko (a ne, naprosto, u daljini). Ljudi znaju gde je njihovo ostrvo i uglavnom ga se klone jer ako se približe sirenama, ako uđu u domet njihovog glasa, izgubiće život. U iznimnim slučajevima (kao u Kafkinoj priči, na primer) one namamaljuju izdaleka (kao kada bi se reklo da deluju na daljinu). Skrećemo pažnju i na prilog „već“ (schon) koji ↑
„Organ jastva kojim ono preživljava pustolovine, kojim se odbacuje da bi se zadržalo, jest lukavost“, Horkheimer, Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva, op. cit., str. 60. ↑