2. Lanac priča
Priča o sirenama i njihovim smrtonosnim pesmama upravo je to, priča, mithos, i to prilično detinjasta. I ko, uostalom, još veruje u postojanje bića koja postoje samo u pričama? Doduše, tu priču svi znaju, što nije bez značaja, a Odisej, koliko god sve to bilo detinjasto, koliko god ne verovao u priče, očigledno neće da rizikuje. On, dakle, ostavlja mogućnost da te priče nisu tek učinci mitotvoračke svesti, pa se, za svaki slučaj, predaje vosku i lancima. I Homerov i Kafkin Odisej, dakle, u isto vreme i ne veruju pričama i veruju u njih. Ili, kako to kažu Adorno i Horkhajmer u Dijalektici prosvetiteljstva, pripovetka o sirenama spaja u sebi mit i racionalni rad.[1]
Pre pokušaja da dođe do izvesnog znanja Homerov Odisej nije imao ništa drugo do priče o sirenama (mit), koju su, u njegovo vreme, svi znali, pa je uradio sve što je bilo do njega kako bi zaštitio i posadu (ljudi su gurnuli vosak u uši) i sebe (posada ga je vezala za jarbol). I Homerov i Kafkin Odisej postupaju na osnovu onoga što su čuli, na osnovu onoga što se priča (svi znaju, neki kažu), na osnovu neodređenog se, nekakvog zajedničkog čula (sensus communis). Izvesnog znanja o sirenama nema, niti ga može biti: ne samo da nema svedoka (niko nije preživeo da bi svedočio), nego svedoci nisu ni mogući (živi svedok bio bi dokaz da priča nije istinita). U oba slučaja reč je o priči i reakciji na priču. Ali mi znamo – a Kafka na to računa, jer i on zna isto – da neko jeste preživeo susret sa sirenama i da zove se Odisej. Priče se ulančavaju: Odisej postupa na osnovu priča, a na Homerovu priču kači se Kafkina priča, kao što se na Kafkinu priču kači tekst koji se upravo rađa pred očima čitalaca, jer i taj tekst (i ovaj tekst) nekakva je priča.
Vratimo se na još jedan motiv.
U trećoj rečenici kaže se da su svi putnici mogli da urade isto što je uradio i Odisej, ili slično, naime da zapuše uši voskom i privežu se za katarke, osim onih (primećuje pisac), koji su (već) izdaleka, pre iskustva, primamljeni pesmom sirena. Pesma sirena se, međutim, može čuti samo iz bliza, neposredno, samo ako se dovoljno približimo ostrvu na kojem one žive, ako uđemo u domet njihovog glasa, ako oćutimo njihovu pesmu, ako se njihovoj pesmi izložimo. Šta bi, onda, trebalo da znači da su neki primamljeni iz daleka, te da oni, budući primamljeni iz daleka, ne moraju ni da pokušavaju ono što ionako ne pomaže (da začepe uši i privežu se za nešto čvrsto)? Drugi putnici su, obaveštava nas pisac, mogli da guraju vosak u uši i vezuju se za katarke jer, verovatno, nisu znali da to ne pomaže, uprkos tome što je opštepoznata istina da vosak i vezivanje ne pomažu. Da li to znači da oni začarani na daljinu nemaju nikakav izbor, jer stavio vosak u uši ili ne putnik je svejedno gotov, te mu preostaje samo ono što, kao izbor, preostaje nekome ko pada s velike visine: da maše rukama i nogama, ili ne maše. Osim nade da će, u međuvremenu, naučiti da leti, padača svakako očekuje sudar s tlom i smrt, kao što putnika primamljenog izdaleka neminovno očekuje susret sa sirenama i smrt. Putnik primamljen izdaleka, zapravo, nema izbor. On je već primamljen. On je već začaran. On je već mrtav. Doduše, može se dodati i sledeće: možda ima Kafkinih putnika koji znaju samo Homerovu priču (koja i sama počiva na onome što su uglavnim svi znali), pa i dalje veruju da vosak i vezivanje pomažu. Na delu je opet igra znanja i neznanja: oni primamljeni izdaleka znaju (ali im to ne pomaže jer su već gotovi), dok ovi drugi ne znaju (iako je reč o opštepoznatoj istini). Odisejevo ponašanje, međutim, sugeriše da ništa od onoga što se priča ne mora biti istinito.
Iz priloženog teksta možemo zaključiti da Odisej nije primamljen izdaleka, jer, valjda, u tom slučaju ne bi gurao vosak u uši i vezivao se za katarku, pošto oni primamljeni izdaleka svejedno znaju šta ih čeka, s voskom u ušima ili bez njega. Utvrdili smo, takođe, uprkos tome što je pisac pokušao da nas navede na pogrešan trag, da Odisej ipak sve zna, pa se priča, zaključujemo, za sada opire logici i shvatljivosti, a piscu svakako ne treba verovati na reč. (No piscima se ionako nikada ne veruje na reč, pisci su poznati po tome što izmišljaju i lažu.)
Nismo odgovorili na pitanje kako su to neki izdaleka primamljeni pesmom sirena, iako se, kako smo utvrdili, pesma čuje samo iz blizine? Nije, dakle, njih primamio (i omamio) zvuk koji ispuštaju sirene (daleko su, pesma Sirena čuje se samo iz bliza), nego ih je očaralo nešto drugo: priča. Nema šta drugo. Izdaleka bi, ovde, značilo „posredstvom priče“. I ovaj detalj pokazuje da je Odisej vrlo dobro znao šta radi. On nije lišen znanja, nije nevin kao dete iako se kao dete ponaša. On, možda, veruje da priče nisu istinite, ali, sva je prilika, nije u to siguran pa će mu vosak i vezivanje, te amajlije, dečje drangulije, poslužiti kao nekakva predostrožnost, kao izraz sujeverja i sredstvo protiv uroka (što jeste detinjasto). Ili, možda, veruje da je pesma sirena manje delotvorna nego što nam to prenosi priča, pa će vosak da pomogne, iako svi tvrde da neće. (Zar Homer ne govori istinu? Zar Homer ne prenosi ono što svi znaju? Zapravo ne. I on je pisac. I on laže.) Ili je Odisej, naprosto, reputaciji uprkos, idiot. Zbog čega se, najzad, Kafkin Odisej izlaže pogibelji ako ne želi da zna kako zvuči pesma sirena? Šta on, uopšte, kog đavola radi? I zbog čega?
Horkheimer, Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva, op. cit., str. 55. „U slojevima Homerovih priča progovaraju mitovi: ali izvještaj o njima, jedinstvo nametnuto difuznim pripovjetkama, ujedno je i opis bježanja subjekta van domašaja mitskih moći“, str. 57-58. Drugim rečima samo Homerovo pripovedanje (logos) čin je subjektivacije, dakle živa protivrečnost u kojoj se mitotvorstvo, pričanje priča, razara u samom činu pripovedanja, dakle u pričanju priča. Tu nije reč, naprosto, o sukobu forme i sadržine, te bi forma, pripovedanje, razarala sadržinu, onoga o čemu je u priči reč, već o nečemu temeljnijem: razvrgavanju laži mita. Zapisivanjem mit upravo gubi ono što mu je usmena forma obezbeđivala: večnost. Ili: „Pustolovine koje doživljava Odisej sve su odreda opasna mamljenja koja jastvo odvlače sa puta njegove logike“, str. 58. ↑