Jutros sam, izgleda, trebao umrijeti. Zapravo, „Jutros sam, izgleda, trebao umrijeti“. Tako glasi prva rečenica knjige Semezdina Mehmedinovića Me’med, crvena bandana i pahuljica. Svojim tonom i neposrednošću, ali, u istom gestu, i odmakom od neposrednosti („izgleda“), samoironijom nužnom da bi uopšte mogla da se nosi s teškom reči „smrt“, ali i paradoksom jer, naravno, niko ne može da govori o vlastitoj smrti, ali iznad svega i pre svega tim „ja“ koje će obeležiti sve što sledi i koje će, negde, jemčiti za istinitost onoga što čitamo (a zapravo nije tako), daje ta upečatljiva rečenica zamah čitavoj knjizi koja se koleba (ili se, naprosto, kreće) između trodelnog romana, dnevničkih zapisa, književnih refleksija, ili, naprosto, zbirke fragmeneta. To pripovedačko „ja“, dakle, koje pripada sarajevskom piscu Semezdinu Mehmedinoviću – premda je pitanje da li on pripada njemu, tome „ja“ – suočava se, najpre, sa sopstvenom smrću, za dlaku se izvlači, a onda vodi dugu i iscrpljujuću borbu sa sopstvenim telom. Pronaći ćemo u tom najkraćem delu rad svesti izoštrene blizinom smrti, borbu s neizvesnošću i jednoličnošću bolničkih dana, proseve slika iz prošlosti, asocijacije koje izbijaju na sasvim neočekivanim mestima, precizne opise stvari, odaja i ljudi, te naznake odnosa sa Sanjom. (Sanji je, recimo odmah, posvećen treći deo knjige.) U svemu tome Mehemedinovićeve rečenice ostaju mirne i promišljene – kao da je rečenicama nastojao da umiri haos što su ga uneli bolest i napadnuto telo – bez ukrasa, ne dopuštaju sebi da se opterete viškovima, stvaraju privid iznošenja činjenica uz po koji škrti komentar (otud utisak da je reč o dnevniku), a da, istovremeno, ispunjen nestvarnim mirom, tekst u kojem se to „ja“ bori za sopstveni život ispunjava najveća moguća napetost.

U drugom delu bolničku i kućnu atmosferu zamenjuju beskrajni severnoamerički drumovi po kojima jezde pripovedač i njegov sin Harun. Ritam pripovedanja unekoliko se menja jer se prilagođava ritmu događaja, kao i uglom pripovedanjan – pripovedač se obraća svome sinu u formi pisma – ali o čemu god da Mehmedinović piše, o aerodromima ili o pustinji, o pisanju ili fotografisanju, o slikanju ili stajanju na benzinskoj pumpi, o jelu ili upadanju u san, o nesanici ili nebu kakvo se može videti samo u pustinji, o susretu s motociklističkom družinom koja deluje obespokojavajuće ili o književnoj večeri, o sećanju na sarajevske dane i opsadu Sarajeva ili o restoranu u američkoj zabiti, o susretu jednog književnog lika i čitaoca ili o sarajevskom snegu, o čemu god, dakle, da Mehmedinović piše, ne popušta tenzija koju, poput aure, nosi njegova rečenica. Možda smo se prvi put susreli s takvom rečenicom kod Vinfrida Georga Zebalda, potom smo je prepoznali kod Karla-Uvea Knausgora, Gerbranda Bakera, Tedžu Kola, ili Almina Kaplana – rečenica koja prati nedogađanje – ali u onoj meri u kojoj svaki od ovih pisaca unosi nešto specifično u svoje pisanje (inače ne bi bio to što jeste), u toj meri se i Mehmedinovićeva rečenica izdvaja nečim što će najbolje prepoznati čitalac s ovih prostora: natopljena jezikom velikih pisaca ovoga jezika ona ističe iz zajedničkog iskustva, ali se, što je nužno, kreće sasvim slobodno i krči sopstvene puteve. (U jednom će zapisu iz knjige Ovo vrijeme sada Mehmedinović, koji je 24 godine proveo u Americi, primetiti da je njegov jezik, odvojen od mesta na kojem se aktivno govori, ostao onaj jezik kojim se pričalo u Sarajevu pre četvrt veka, te da je ostao nedotaknut promenama koje su se, za to vreme, dogodile. Na jednoj ravni to je tačno, naravno. Na drugoj ne sasvim, jer dobar je pisac uvek i čitalac (pisanje je čitanje i obratno), a Mehmedinović nije prestao da čita na svome jeziku.) I, najzad, sve to propraćeno je Mehmedinovićevim crtežima. Iako su crteži u najtešnjoj vezi s napisanim, oni ništa ne objašnjavaju, niti lustruju. Crteži su svet za sebe, dimenzij aunutar druge dimenzije.

Treći deo knjige posvećen je Sanji i njenoj bolesti. Ovde se, u ljubavnoj priči kakva se retko sreće, svako objašnjenje i svaki komentar, čine nametljivima. Neka bude rečeno samo toliko da se potpisnik ovih redova, iskusan čitalac inače, na 120. stranici, jednostavno, slomio. Na javnom mestu, u kafeu. U bioskopskoj sali je lakše, tamo je mrak, a ovo se dogodilo usred dana, na 120. stranici romana, te se čitalac, sve otirući suze, hitro sagao i počeo da petlja oko pertli ne bi li skrio ono što nije bilo namenjeno nikome.

Kao što je Rene Magrit na svom čuvenom platnu, ispod naslikane lule, napisao „Ovo nije lula“ kako bi, na malo komplikovan način, rekao kako to, u stvari, jeste lula (a da šta bi drugo bilo nego lula?), tako je i Semezdin Mehmedinović naslovom Ovo vrijeme sada skrenuo pažnju na to da, u stvari, govori o vremenu prošlom. U redu, ali čemu igra skrivanja? U stvari, uopšte nije reč ni o kakvom skrivanju, niti o onome što se u pravničkoj logici zove arguumentum a contrario, kada se suprotstavljenim argumentom ojačava argument koji se brani, već o igri – u oba slučaja – stvarnosti i privida, te odbijanju da se stvarnost svede na jednu čvrstu i nepromenljivu dimenziju, a umetnost otpremi u predele privida i nestabilnih konstrukcija koje, za razliku od stvarnosti, u sebi ne nose nikakvu nužnost. Uostalom, u zapisu koji nosi naslov „Vrijeme prošlo“ Mehmedinović zapisuje: „Bio je to pravi mali vremenski kolaps. U svojim naknadnim iznenađenjima, prošlost je imaginativnija od budućnosti“. A mi bismo dodali: i neizvesnija. Utoliko, iako je većina zapisao ove knjige okrenuta prošlosti, cilj uopšte nije bio da se prošlost, najzad, dohvati i razreši, da se učauri u omotač od ćilibara i tako zauvek preparira jer, najpre, to je samo san loših istoričara, a, potom, to nije ni moguće. U stvari je ovo vremne sada uvek već i vreme prošlo. Nismo ni izgovorili „ovo vreme sada“, a ono je već vreme prošlo. No, nije to nikakav paradoks, već izazov osetljivom piscu da ispriča priču onako kako je pamti, te da, možda, da razloge zašto je pamti. Mehmedinović upravo to radi, te se, kao i u prethodnoj knjizi, oslanja na svoje „ja“ samo da bi osetio kako se ono odvaja od njega, kako nije više on, pisac, jemac istine teksta, već to „ja“ koje ne postoji drugde do u jeziku i koje, poput pauka, spliće niti raznih priča ostajuću u središtu mreže samo zbog toga da se ona ne bi raspala.

I dalje, dakle, miran ton, i dalje probrane epizode koje, gotovo bez razlike, zavšavaju nečim špto se, obično, zove poenta, s tim što Mehmedinovićeve poente nisu tačke, već poetske petlje koje, tek prividno okončavajući jezički tok, otvaraju zapise prema drugim pričama.