Govorimo o francuskom piscu Luju-Ferdinanu Detušu Selinu, jednom od najvećih u 20. veku. Ko je pročitao remek-dela Putovanje na kraj noći i Smrt na kredit zna o Selinu sve što potrebno znati. Ostalo je nebitno. Pa ipak, koliko se god trudili da to nebitno – takozvani piščev život – zanemarimo i ostavimo po strani, koliko god sebe ubeđivali, ili, poput potpisnika ovih redova, bili potpuno ubeđeni da iz života pisca ne možemo ništa saznati o njegovom delu, da ključ dela nije u piscu već u onome što je napisao, ništa nas neće zaustaviti u tome da nos ne zabodemo duboko u piščev život i da taj život čitamo s jednakom strašću kao što čitamo i genijalne njegove romane. Kod velikih pisaca malo je važno da li je njihov život bio, naizgled, dosadan i jednoličan poput Prustovog (ali zar bismo imali toliko Prustovih biografija da je uistinu bio dosadan?), ili je, kao Selinov, bio triler strave, užasa, nedoslednosti i tvrde doslednosti gluposti i svome delu. Utoliko je Selinova prepiska s francuskim izdavačem "Galimarom" – odnosno prepiska s urednicima, članovima porodice Galimar (uposlenicima u izdavačkoj kući), ali i samim velikim šefom i vlasnikom Gastonom Galimarom – prvorazredno svedočanstvo Selinovog impresivnog idiotizma, ali i jednako impresivne spisateljske genijalnosti.

Nije Selin ni prvi ni jedini veliki pisac čija je biografija puna problematičnih mesta. Uz to, nije ni jedini koji je kinjio i do ludila dovodio svoje izdavače. Jednako je nezgodan bio i Tomas Bernhard, a Zigfrid Unzeld, njegov urednik u "Zurkampu" (najuticajnijem nemačkom izdavaču), propljuvao je krv pokušavajući da ga obuzda. Oba su pisca, naime, i Selin i Bernhard, bila ubeđena u svoju genijalnost (s pravom) i obojica su svojim izdavačioma podastirali istu priču: vi živite od nas, a plaćate nas bedno i odnosite se prema nama kao da smo marva. Obojica su ucenjivala svoje izdavače, kasnili s predajom rukopisa (pa se ljutili kada ih urednici podsećaju na rokove), ugovore tumačili krajnje slobodno, pravili se ludi kad im je to bilo u interesu, i, uopšte, bili savršeno nepodnošljivi, dok su i Unzeld i Galimar, s druge strane, pokazali upravo neljudsku staloženost. Daleko od toga, naravno, da su bili slabo plaćeni – i Selin i Bernhard živeli su i više nego udobno u kućerinama kupljenim izdašnim honorarima, a po izvesnim se merilima može reći da su bili i sasvim dobrostojeći – ali se, isto tako, ne može osporiti da su se izdavačke kuće bogatile na njihovim delima, dok su oni dobijali omanji deo tog novca. (Danilo Kiš je, u tom pogledu, bio njihov antipod, što se jasno vidi u prepisci s izdavačima: gospodstven u svom siromaštvu i krajnje nesposoban da isposluje ozbiljniji novac.)

Istrpeti Selina

Selinova prepiska s izdavačkom kućom Galimar trajala je trideset godina, do piščeve smrti 1961. godine, i najvećim delom svodi se na kamčenje novca, uvrede i ucene, te na dokazivanje toga da je on jedini u pravu i jedini pametan, a svi ostali su nesposobni, netalentovani, budale i, uopšte, kreteni. Uvrede se kreću od najstrašnijih prostakluka, kojih se ni jedan Šešelj ne bi postideo, preko doziranih i otrovnih komentara (za zaposlene u „Galimaru“ napisaće da su kamarila pretencioznih džabalebaroša), do urnebesnih formulacija: Gastona Galimara će nazvati pohotnim pečenim oslićem, dok, na drugom mestu, kaže da neće pisati Galimaru dok ovome ne prođe menstruacija. Uz to, teško ranjeni i odlikovani vojnik iz Prvog svetskog rata, Selin je u periodu pred Drugi svetski rat otkrio antisemitizam i jedan deo svog eruptivnog talenta posvetio pisanju antisemitskih pamfleta, zbog čega posle rata umalo nije ostao bez glave i zemlje, pobegao je u Dansku, proveo u zatvoru neko vreme, ali mu je četvrta francuska republika oprostila grehe – osim što je lajao protiv Jevreja, družio se s francuskim fašistima i izigravao budalu, nije utvrđeno da je sarađivao s okupatorom – što je Ministar kulture Andre Malro, u pismu Klodu Galimaru (maja 1951.), bio sažeo sledećim rečima: „Bez obzira što je paćenik, on je sigurno veliki pisac“. Treba li uopšte reći da je Selin, pre toga, sočno izvređao Malroa (a on je prilike da javno ujede retko propuštao).

Selinov bes na čitav svet, njegovu ogorčenost, salve uvreda, zagriženo držanje za besmislene stavove, izvrtanje smisla, nepriznavanje očiglednosti, bezobrazluk, neprestano kmečanje, opanjkavanje, širenje glasina, brzo ume da zasiti uprkos povremenom nipodoštavanju sebe samog, neposustaloj duhovitosti, ili prosevima čiste spisateljske genijalnosti. Zbog toga su odgovori urednika čist predah u uzavrelom Selinovom besu, a nekoliko odgovora Gastona Galimara, obojenih hladnom ironijom, dostižu selinovsku razigranost. Razume se, nisu svi bili u stanju da ga istrpe. Žan Polan, agilni urednik u "Galimaru", ne samo da je izdržao gotovo deceniju sarađujući i dopisujući se sa Selinom, već je, neposredno posle rata, javno branio Selina od neopravdanih optužbi, što je bilo sve samo ne lako. Naravno, iako je u početku bio beskrajno zahvalan Polanu, kada se vratio u Francusku i malo ojačao Selin je najstrašnije izujedao Polana, do te mere da je ovaj odustao od saradnje. Gaston Galimar, međutim, nije, iako pisma svedoče da je umeo biti na ivici. Zašto je Galimar to trpeo? Jedan odgovor mogao bi da glasi da je Galimar znao da ima zlatnu koku, te da će mu se muka sa Selinom, pre ili kasnije, isplatiti. Uostalom, kao iskusan poslovni čovek, nije se dao zastrašiti Selinovim pretnjama da će otići drugom izdavaču: em je znao da Selim zna da ni od koga ne bi dobio toliki novac koliki dobija od "Galimara", em ga je ugovorima čvrsto držao za sebe. Ozbiljnih pregovora tu nije bilo. Drugi odgovor je, međutim, zanimljiviji. Kao obrazovan i iskusan čitalac, naravno da je Galimar bio svestan Selinove genijalnost, a sva ta pisma trpeo je jer ga je, u osnovi, Selin zabavljao, poput razmaženog, podlog, genijalnog derišta. Uostalom, kada je Selin uvređeno prestao da piše Galimaru, dobio je, posle izvesnog vremena, pismo urednika Rožea Nimije u kojem stoji ovakva rečenica: "Čini mi se da je Gaston po malo tužan što više ne dobija uvrede od Vas. Setite ga se."

Rat

Koliko god sve do sada rečeno bilo zanimljivo, sumanuto, iritantno ili razgaljujuće (zavisi od čitaoca), ipak je Selinova književnost jedino bitno u svemu tome. Rukopis malog romana Rat, pronađen 60 godina posle Selinove smrti i osamdesetak godina pošto je napisan (objavljen u Francuskoj 2022. godine), svedočanstvo je nepatvorenog Selinovog talenta. Reč je o prvoj ruci rukopisa (na kojoj, dakle, jedva da je radio) koju su urednici, uz minimalne intervencije, priredili za objavljivanje. Glavni lik romana zove se Ferdinan, a nema nikakve sumnje da je dobar deo romana proistekao iz ličnog Selinovog iskustva iz Prvog svetskog rata.

Ferdinan je kaplar koji se, teško ranjen, budi na bojnom polju, usred svoje uništene jedinice (jedini je preživeli). S pogođenom rukom koja beživotno landara kraj tela i oštećenog uha koje mu priređuje zvučni pakao, tetura se prema francuskim položajima, pada, onesvešćuje se i zaspiva, ali ne odustaje, sve dok ga ne susretne engleski vojnik na konju, kojom prilikom doživljava napad mahnitosti i gubi svest. Valja reći da je Selin zaista bio teško ranjen u ratu, te da ga je oštećenje uha (tinitus) izluđivalo čitavog života. Ferdinan se, ovoga puta, budi u improvizovanoj bolnici nešto dalje od prve linije fronta, a kada ga ubace voz kako bi ga prevezli u pozadinu on iz voza ispada i, na kraju, više mrtav nego živ, završava u bolnici u malom belgijskom gradu u kojem počinje dugotrajan i mučan oporavak, obeležen užasima koji se mogu videti samo u vojničkim bolnicama. Od svih upečatljivih likova izdvajaju se sredovečna sestra Espinas koja voli da se igra polnim organima jedva živih vojnika (a oni, uprkos stanju, nemaju ništa protiv), vojnik Beber s kojim Ferdinan druguje, te Beberova verenica Anžel, zapravo prostitutka koja dolazi u posetu svome ranjenom vereniku, brzo shvatajući da bi, usput, mogla nešto i da zaradi. Tu sad kreću ljubavno-seksualni zapleti, ali o tome će čitalac već sam da se obavesti.

Roman je selinovski do srži: žestok, duhovit, samoironičan, bespoštedan, s debelim slojevima erotike i dubokim prodiranjem u složene strukture likova. I sve to na nekih 120 stranica krupnog sloga, ne računajući predgovor i pogovor, fotografije i spisak likova. Bilo da je reč o opisu nužnom da bi se ocrtao kontekst, o replici, ili onome što junaku prolazi kroz glavu, uvek je reč o najdirektnijem mogućem iskazu, o gustom tekstu u kojem nema praznog hoda, a da gustina izraza ni u jednom trenutku ne zaustavlja prohodnosti teksta. I uvek iznova podsećanje da Fedinan bez prekida i bez poštede čuje buku u sopstvenoj glavi, da jedva uspeva da zaspi na kratko, te da se ta buka meša s topovskom paljbom, tandrkanjem artiljerijskih oruđa, ili zaprežnih kola koja prolaze kaldrmom. U takvim okolnostima lakše je poludeti i izvršiti samoubistvo nego misliti.

Selin nema preterano poverenje u ljude, te su njegovi likovi po pravilu oštećeni, čak i kada se čine normalnima, ili udobno situiranima. Istovremeno, Ferdinan je lojalan prijatelj u onoj meri u kojoj to, zbog sopstvenih fizičkih i mentalnoh oštećenja, uopšte može biti, pa se odnos s drugom Bebelom, s kojim pravi razgaljujuće gluposti, u tolikoj meri intenzivira da stvara svojevrsnu književnu minijaturu o prijateljstvu koje se ne može završiti drugačije do tragično. Da bi, opet, s druge strane, poništio težinu tog (grubog) odnosa, da bi ga depatetizovao - iako je Selin pelcovan protiv opštih mesta - i uspostavio književnu ravnotežu, Ferdinan će se naći u prvom redu tešitelja ucveljene verenice Anžel. Osim što je Anžel sve samo ne ucveljena. Iz njihovog odnosa obeleženog suptilnim erotskim detaljima (za razliku od nesuptilnih) izrodiće se poluuspešna poslovna saradnja na bazi seksualnih usluga engleskim oficirama.

Kako god okrenemo Selin je bio čudo od pisca, a Rat je čudo od priče koja se, na neki način, izborila za status romana.

Tekst je preuzet iz časopisa Vreme, br. 1777.