Pa fala na pitanju, i ja sam se bio zabrinuo kada onomad u Nomadu i XL-u procitah panegirike novim Lambchopima. Jer ako hvale Kurta Wagnera momci koji, sudeci po njihovim tekstovima, u životu preslušahu nula folk ploca nula country ploca nula country-rock i nula nula nula kojeceg drugog iz rubrike tradicija, o coutry-soulu da ne govorimo!, e onda valja pljuvati na hladno, kao da je hladno u paklu. No, ali, oprez: novi Lambchop je izvrstan, sve ako nas to i ne sprijecava da se i dalje pitamo: u cemu je kvaka! Šta je bilo? Kako? Zašto?. Tko je to pretprošle godine porazno praznih džepova sanjario o odlasku na paket-koncert lambchop-calexico-vic ceshnutt? Nixon je tako krasan album da mu se stvarno nije teško diviti - perfektan komad preplitanja countryja i soula, orkestracija u vec poznatom ritmu Curtisa Mayfielda, prekrasnih pjesama, sve na tragu prethodnog albuma Lambchopa What Anoter Man Spills (otvoreno je pitanje koji je album bolji ). S onim panegiricima ipak nešto ne štima, možda se u Melody Makeru, ili ne znam gdje ne, takoder furaju na Lambchop, što je zapravo i razumljivo jer je Nixon zlatnog decka americane ljekovit za stare fanove, a uhu ugodan za nove clanove. Plocu, elem, možemo slušati svi, pa pružimo si ruke, tajno ispod stola, i preslušajmo nešto od Wagnera još jednom još jednom još jednom...