Obrnuto, ako mišljenje misli samo pod uslovom nekog susreta, ono je „prirodno“ u stanju obamrlosti. Glupost je taj uslov mišljenja kao prosta sposobnost, „naime ono ne misli ako ga ništa ne prisiljava na mišljenje“ (RP, 440-441/353). Delez je ovde najbliži i, istovremeno, najudaljeniji od Hajdegera. Najbliži zato što preuzima ideju da se sposobnost mišljenja tiče proste mogućnosti, a ne još uvek kapaciteta i preuzima slavni motiv koji otud proističe: „Još uvek ne mislimo“ . Najudaljeniji zato što zamera Hajdegeru, videli smo, da nije raskinuo s dogmatskom temom prijateljstva – „Otud metafore dara koje se zamenjuju metaforama nasilja“ (RP, 239/188). Hajdegerova reč je, dakle, povezana s problematikom gluposti. Glupost se ne tiče samo činjenice, već i prava, ona pripada samom pojmu mišljenja zato što ništa ne jemči postojanje nekog prirodnog afiniteta između mišljenja i istine. Glupost predstavlja strašniju pretnju od greške koja je uvek spoljašnja. ...

Naposletku, veza a priori mišljenja i istine izražava se u dvosmislenosti početka (RP, 215/169 i drugde). Filozofija se puno bavila započinjanjem, ona nije prestala da traži dobar princip: Ideje, uzroci, cogito, princip dovoljnog razloga... Nije reč samo o tome da se uvede red u pojmove; zahtev za redom implicira rascep, razliku u statusu između pojmova koji utemeljuju i utemeljnih pojmova – prvi se smatraju apsolutno nužnim budući da jemče za nužnost drugih. „Jednom za svagda“ ne kaže se samo za cilj (znanja), već i za početak: filozofija zahteva tačku polaska kao definitivni prekid sa onim što ona nije. Filozofija zahteva temelj kao znak da je, napokon, počela da misli, da je doista napustila horizont jednog samo mogućeg mišljenja (mnjenje, doxa). I ovde, kao i za temu spoljašnjosti, pitanje je da li filozofija može da pretenduje na to da delotvorno prevaziđe prostu mogućnost da misli postavljajući problem u terminima temelja. ...

Kada je aprila 2006. izvršio samoubistvo, francuski filozof Fransoa Zurabišvili imao je 41 godinu. Iza sebe je ostavio dva filozofska remek-dela. Spinoza. Fizika mišljenja (Une phisique de la pensé) i Delez. Filozofija događaja (Deleuze. Une philosophie de l’événement). Zurabišvili je, može se reći bez preterivanja, izašao iz šinjela Žila Deleza. O tome ne svedoči samo knjiga posvećena Delezu, već je i knjiga o Spinozi napisana pod snažnim Delezovim uticajem. Uostalom, dovoljno je oslušnuti začuđujući naslov knjige, Fizika mišljenja, da bi se bez greške prepoznao Delezov duh u Zurabišvilijevom poduhvatu: o mišljenju sudimo samo na osnovu jezika, gestova, onoga što „ispoljavamo“, te mišljenje, ta neuhvatljiva supstancija koja na vrlo zagonetan način zaprema našu unutrašnjost, zapravo mora da ima sopstvenu fiziku, mora (na neki način) da bude materijalno kako bi ga uopšte bilo. ...