Glupost, smisao, problem
Obrnuto, ako mišljenje misli samo pod uslovom nekog susreta, ono je „prirodno“ u stanju obamrlosti. Glupost je taj uslov mišljenja kao prosta sposobnost, „naime ono ne misli ako ga ništa ne prisiljava na mišljenje“ (RP, 440-441/353). Delez je ovde najbliži i, istovremeno, najudaljeniji od Hajdegera. Najbliži zato što preuzima ideju da se sposobnost mišljenja tiče proste mogućnosti, a ne još uvek kapaciteta i preuzima slavni motiv koji otud proističe: „Još uvek ne mislimo“[1]. Najudaljeniji zato što zamera Hajdegeru, videli smo, da nije raskinuo s dogmatskom temom prijateljstva – „Otud metafore dara koje se zamenjuju metaforama nasilja“ (RP, 239/188). Hajdegerova reč je, dakle, povezana s problematikom gluposti. Glupost se ne tiče samo činjenice, već i prava, ona pripada samom pojmu mišljenja zato što ništa ne jemči postojanje nekog prirodnog afiniteta između mišljenja i istine. Glupost predstavlja strašniju pretnju od greške koja je uvek spoljašnja.
Mišljenje odraslog i usredsređenog čoveka ima druge neprijatelje, negativna stanja koja su duboka na drugačiji način. Glupost je jedna od struktura mišljenja kao takvog: ona nije način na koji se varamo, ona de jure izražava nesmisao u mišljenju. Glupost nije greška, niti splet grešaka. Znamo imbecilne misli, imbecilne diskurse koji su čitavi sačinjeni od istina; ali te istine su niske, to su istine niske, teške, olovne duše (NF, 120/125).
Profesori dobro znaju da je retkost pronaći u „zadacima“ (osim u vežbama u kojima treba prevesti rečenicu po rečenicu, ili pak doći do nepromenljivog rezultata) greške, odnosno nešto pogrešno. Ali besmislice, beskorisne i nebitne primedbe, banalnosti koje se smatraju značajnima, mešanje običnih „tačaka“ sa singularnim tačkama, loše postavljeni problemi, odnosno problemi koji promašuju smisao, to je najgore i najčešće, to je najveća opasnost, to je sudbina svih nas (RP, 252/198-199).
Prema tome, mišljenje se samerava prema neprijatelju strašnijem od greške: besmislu. Igre istinitog i greške više nisu dovoljne da definišu ono što iskušavamo mišljenjenjem: „Da li i dalje možemo da pretendujemo na to da tražimo istinu, mi koji se batrgamo u besmislu“ (P, 202). „Uzalud je pozivati se na jedan takav odnos da bi se njime definisala filozofija“ (ŠF?, 70/55), bolje je tražiti onaj odnos koji bi dopustio da se, s jedne strane, misli stanje ozbiljnije od greške, u kojem je mišljenje sadržinski i formalno odvojeno od istine; s druge strane okolnosti u kojima ono ulazi u odnos s elementom istine i u kojem za njega razlikovanje istinitog i lažnog dobija smisao. „Nova slika mišljenja znači pre svega ovo: istinito nije predmet mišljenja. Element mišljenja je smisao ili vrednost“ (NF, 119/124). Nije reč o tome da se prizove vrednost viša od istine, već da se uvede razlika u samu istinu, da se procenjuju istine, odnosno podležeće zamisli istinitog. To znači reći da Delez ne poništava odnos istinito-lažno, već da menja njegov smisao, odnoseći ga na nivo problemâ, nezavisno od svakog čina rekognicije. „Uneti proveru istinitog i lažnog u same probleme“ (B, 9/3; RP, 262/207): na taj se način odnos smisla i besmisla ne suprotstavlja odnosu istinito-lažno, on je njegovo više određenje koje više ne šalje poziv nekoj postavljenoj stvarnosti (pod besmislom ćemo podrazumevati lažan problem).
„Znamo imbecilne misli, imbecilne diskurse koji su čitavi sačinjeni od istina“ (NF, 125/120). Brutalna suprotnost istinito-lažno prevaziđena je uvođenjem razlike u samo istinito, razlike između „niskih“ istina (tačne rekognicije) i „visokih“ istina (pozicije problema). Element istinitog potčinjen je diferencijalnom kriterijumu smisla i besmisla. Razlika se uvodi i u lažno: greška ili manjkava rekognicija/lažni problem. Istina nije prognana u drugi plan, što bi bilo protivrečno, već je shvaćena kao mnoštvenost. Potčiniti istinito i lažno kriterijumu smisla znači uvesti u element istine ili u suprotnost istinito-lažno razliku u nivou, pluralnost stepena; nipošto stepen verovatnoće koja ide od istinitog do lažnog, od 1 do 0 kao u plurivalentnim logikama, ili pak promenljive distance između istinitog i lažno, već različite planove istinitost-lažnost, koji se mogu hijerarhizovati. Drugim rečima, model rekognicije ne pripada de iure pojmu istine; on je tek jedno od njenih određenja među drugima, otkud proističe ideja adekvacije koja prepostavlja pregzistenciju nekog predmeta prema kojem se mišljenje poravnava. Na višem nivou „istinito“ označava čin postavljanja nekog problema, dok „lažno“ ne označava više manjkavu rekogniciju ili lažni stav, već besmisao ili lažni problem kojem odgovara stanje koje više nije greška, nego glupost (RP, 262/207). Ali po kom kriterijumu se neki problem može nazvati istinitim ili lažnim? Ne uvodi li Delez ponovo, na tim nivou, postulat rekognicije?
Delez pravi teoriju problema koja je u stanju da položi račun o pluralizaciji pojma istine. Na prvi pogled ona je paradoksalna zato što se temelji, pre svega, na oduzimanju vrednosti uloge ispitivanja u filozofiji. U ime iste iluzije, istog nerazumevanja šta je stvarno problem, prokazana je procedura ispitivanja kao lažna procedura učenja pošto ona organizuje postajanje učenikom u funkciji rezultata koji unapred daje učitelj; kao i ideja da je filozofija par excellence umeće postavljanja pitanja više nego davanja odgovora. „Jedan problem kao kreacija mišljenja nema nikakve veze sa upitnim oblikom koji nije ništa drugo do suspendovani iskaz, beskrvni dvojnik potvrdnog iskaza koji treba da mu posluži kao odgovor“ (ŠF?, 175/132). Kada postavimo pitanje i pretpostavimo odgovor kao ono što mu de iure prethodi na nekom teorijsko-ontološkom nebu – kao da je filozofija najednom svoju pažnju usmerila na neki do sada zanemareni predeo, kao da je taj predeo čekao svoj pogled ne da bi postojao već da bi imao građansko pravo kod ljudi – ne vidimo da skup pitanje-odgovor već pripada problematičnom kontekstu koji uslovljava i jedno i drugo. Da istina nije skup razbacanih odgovora, da se ona ne svodi na zbirku posebnih istina, stalna je tema kod Hegela. Ali prevazilaženje se, čak i kod Hegela, istražuje na nivou stava, umesto da se uzdigne do dubljeg genetičkog elementa iz kojeg se izvodi čak i ono negativno, odnosno protivrečnost. Na taj način ne dospevamo do istinskog pokretača mišljenja. Upravo u funkciji određene problematike postaje mogućim neko pitanje, a naročito to da neki stav dobija smisao. Smisao nije odnos nekog stava prema pitanju čiji je on odgovor – što je dvostruko besplodno – već odnos prema problemu izvan kojeg taj problem nema smisla. Koji problem treba postaviti, ili kako treba postaviti problem, da bi određeni stav bio moguć? – to je princip neke logike smisla koju ocrtava već prva Delezova knjiga, Empirizam i subjektivnost, rečnikom koji će kasnije biti korigovan:
Ono što kaže neki filozof prikazuje nam se kao da je to bilo ono što on čini ili ono što želi. Kao dovoljna kritika teorije prikazuje nam se neka fiktivna psihologija namera teoretičara. Atomizam i asocijacionizam se, na taj način, tretiraju kao podmukli projekti koji unapred diskvalifikuju one koji ih formiraju. „Hjume je datost pretvorio u prah“. Ali šta verujemo da na taj način objašnjavamo? Još i više, verujemo li da smo nešto rekli? Ipak je potrebno razumeti šta je filozofska teorija počev od njenog pojma: ona se ne rađa iz sebe i same i zbog zadovoljstva. Nije čak dovoljno reći da je ona odgovor na neki skup problema. Nesumnjivo bi takvo označavanje imalo makar tu prednost da pronađe nužnost teorije u odnosu prema nekoj stvari koja bi mogla da joj posluži kao temelj, ali taj bi odnos više bio naučni nego filozofski. U stvari, filozofska teorija je razvijeno pitanje i ništa drugo: samom sobom, u sebi samoj, ona postoji ne da bi razrešila problem, već da bi do kraja razvila nužne implikacije nekog formulisanog pitanja (ES, 118-119).
Na taj način se Delez orijentiše prema pluralizmu problema neodvojivom od jedne nove zamisli filozofskog predmeta. „Misliti znači eksperimentisati, problematizovati“ (F, 120/124): ujedno postavljati i kritikovati probleme. U korenu mišljenja nema odnosa vernosti ili adekvacije, čak ni identifikacije s onim što je mišljeno, već tu postoji čin, stvaranje, čija nužnost implicira druge kriterijume poput predmeta koji je, po pretpostavci, spoljašan, nezavisan i postoji pre mišljenja (a taj čin i to stvaranje paradoksalni su pošto ne proizlaze, u pravom smislu reči, iz mislećeg subjekta: RP, 323-324/257). Od takvog jednog čina problematizacije, od takvog jednog problematizujućeg stvaranja, ne zavisi istina u svojoj prostoj suprotnosti prema grešci, već sadržaj istine, drugim rečima smisao, onoga što mislimo. Pitanja nisu data filozofu, ali ona ne proističu iz neke praznine ili nekakvog neznanja: pitanje se stvaraju. Osećanje neznanja, videćemo kasnije, senka je, ili slika u negativu, nekog pozitivnog čina. Da se ne bi znalo potrebno je hvatiti znake koji nam se nabacuju upravo u nekom učenju (stari sokratski motiv). Ali zbog čega je tada filozofsko stvaranje „problemsko“, zbog čega se tvrdnja u filozofiji više odnosi na probleme nego na stavove, budući da stavovi zavise od problema? Postaviti problem svodi se na objektiviranje, na način paradoksalan, jednog čistog odnosa prema spoljašnjosti. Mišljenje, ukoliko misli, ne iskazuje istine, ili, radije, njegovi činovi istine su sami problemi koji se ne rađaju potpuno dovršeni.
Određenje smisla kao odnosa između teze i više instance koja tu tezu uslovljava, preuzeto je u drugoj knjizi, Niče i filozofija. Ta knjiga izlaže pojam sile s obzirom na problematiku smisla i vrednovanja. Nameće se jedno prethodno zapažanje. Ustanoviti odnos između sila i smisla sasvim je nova zamisao u filozofiji, pošto se sila obično razmatrala kao nema instanca par excellence, glupa i brutalna: sila ne kaže ništa, ona udara i nameće se, ništa više. Čitava istorija filozofije prožeta je jednom opsesijom za koju se čini da je vezana sudbina filozofije: radikalno suprotstaviti, bez mogućeg kompromisa, logos nasilju. Ali da li se sila može svesti na nasilje? Možda je, pre, potrebno diferencirati pojam nasilja. Postoji tema nasilja kod Deleza; ali opisano nasilje jeste ono nasilje koje mišljenje trpi i pod čijim uticajem ono počinje da misli, nasilje je ta kritička agresivnost koja isuviše često nedostaje filozofiji. Ova vrsta nasilja je, dakle, potpuna suprotnost nekom spontanom nasilju koje karakteriše htenje za dominiranjem, agresivno mišljenje koje traži svog pokretača u negaciji (takvo jedno mišljenje, odvojeno od uslova nužnosti koji bi ga primoravali da misli, samo preobraća svoju glupost u zlobu). Diferencijalni pojam nasilja implicira, videćemo, kritiku negativnog. Za sada je dovoljno pribeležiti sledeće: kao što ne želi istinu prirodno, mislilac, ukoliko misli, ne bi smeo da želi ni nasilje koje mu dolazi spolja – kritička agresivnost – i koje on prihvata u drugom redu samo pod uslovom da ga usmeri protiv svog starog ja ili sopstvene gluposti. Sve dok se zadovoljavamo time da na jedan vrlo uopšten način suprotstavljamo logos nasilju ostajemo gluvi na ono suštinsko, na uslove istinskog čina mišljenja, na specifčnost htenja za dominacijom.
S kog gledišta logika sila obnavlja teoriju smisla? Neka „stvar“ – fenomen fizičkog, bolološkog, ljudskog poretka – nema smisao po sebi već samo u funkciji neke sile koja uspeva da je se dočepa. Ona, dakle, nema unutrašnjost ili suštinu: njen status je da bude znak, da upućuje na drugu stvar, na stvar koja nije ona sama – na silu koju ona ispoljava ili izražava. Nijedna egzegeza koja se odnosi na eksplicitni sadržaj stvari ništa nas ne uči o smislu te stvari i, verujući da govori o njenoj prirodi, ograničava se na to da opisuje fenomen. Smisao se pojavljuje samo u odnosu stvari sa silom, pri čemu je stvar fenomen sile (NF, 8/3). Smisao upućuje na afirmaciju. Kroz stvari-fenomene afirmišu se načini življenja i mišljenja (čovek koji svedoči o svojim načinima egzistencije kroz fenomene koji se nazivaju kuturnima – religija, nauka, umetnost ili filozofija, ali i društveni i politički život – dakle kroz pojmove, osećanja, verovanja).
Pojavljuje se zamisao filozofskog predmeta. Mišljenje se ne odvija na takav način što oslobađa eksplicitni sadržaj neke stvari, već ga tretira kao znak – znak sile koja se afirmiše, koja pravi izbore, markira preference; drugim rečima: oglašava nekakvu volju. Afirmisati uvek znači trasirati neku razliku, uspostaviti hijerarhiju, vrednovati: ustanoviti kriterijum koji dopušta pripisivanje vrednosti. Ono što pre svega zanima mišljenje jeste heterogenost načina na koje se živi i misli; ne načina kao takvih, da bi ih se opisalo i klasifikovalo, već da bi se dešifrovao njihov smisao, to jest vrednovanje koje oni impliciraju. Smisao se više odnosi na neku volju nego na stvar, na afirmaciju više nego na biće, na podelu više nego na sadržaj, na način vrednovanja više nego na značenje. Stvar, biće, sadržaj, značenje: fenomen se na to svodi kada je odvojen od svog nastanka i uslova pod kojima se pojavljuje, kada se više ne shvata kao znak.
Formula knjige Empirizam i subjektivnost bila je da neki iskaz ima smisla samo u funkciji problema koji ga je učinio mogućim. Knjiga o Ničeu počinje definicijom onoga što je problem. Svaki čin problematizacije sastoji se u vrednovanju, u hijerarhijskoj selekciji onoga što je važno, odnosno onoga što je zanimljivo. Problem nije pitanje postavljeno filozofu; upravo obratno, svako pitanje već implicira poziciju problema, čak i implicitnu, način na koji se postavlja „određeni“ problem, to jest način podele singularnog i regularnog, značajno i obično:
Problem mišljenja nije vezan za suštinu, već za vrednovanje onoga šta je važno a šta nije, za podelu na singularno i regularno, značajno i obično... Imati ideju ne znači ništa drugo; a lažni duh, sama glupost, definiše se pre svega kroz svoje večite zbrke o važnom i nevažnom, običnom i jedinstvenom (RP, 308/245).
Filozofiju ne čini znanje i ne nadahnjuje je istina već kategorije kakve su Zanimljivo, Značajno, ili Važno, koje odlučuju o uspehu ili neuspehu (ŠF?, 104/80).
Šta znači uneti dokaz istinitog i lažnog u same probleme? Koji kriterijum će biti odlučan između rivalskih problematika? Kriterijum mora logički da proističe iz načina čija je nužnost bila definisana: problem je istinit ili nužan, ili, pre, neki problem se zaista pojavljuje kada je mišljenje koje ga postavlja pod prisilom, kada trpi učinak nekog spoljašnjeg nasilja, kada ulazi u kontakt s nekom spoljašnjošću. Kriterijum nije adekvacija s datostima, ili s nekim stanjem spoljašnjih stvari, već delotvornost nekog čina mišljenja koje uvodi hijerarhiju u datost. Problem kao tvorevina mišljenja nosi u sebi svoju nužnost ili svoju „moć odlučivanja“ (RP, 323/257), koji nemaju drugi kriterijum do premeštanja što ga problem implicira i koje premeštanje, upravo, od njega pravi problem: on dovodi do mišljenja, on prisiljava na mišljenje. Kriterijum je, dakle, i nasilje i novina (ŠF?, 141/106). Nasilje i novina signaliziraju kontingenciju i spoljašnjost nekog susreta koji podstiče na autentični akt problematizovanja, na kreaciju mišljenja. Istina dovedena na nivo problemâ, oslobođena svakog odnosa adekvacije s nekom pretpostavljenom spoljašnjom stvarnošću, poklapa se s pojavljivanjem novog. Dobroj volji koja se upinje da dâ smisao sadašnjosti, mislilac suprotstavlja jedan naizgled skromniji i formalniji zahtev: misliti drugačije (F, 120-125/124-128 i ŠF?, 65/52). Što ne znači da mišljenje nema nikakav odnos s vremenom, s njegovim bedama i njegovim hitnjama; ali taj odnos nije ono što se veruje da jeste. Misliti znači misliti drugačije. Misli se samo drugačije.
Kriterijum novine ipak deluje pomirljivo i čini se da kompromituje i samu mogućnost lažnog problema. Da li to znači, prema tome, da se za problem, samo zbog toga što je novina, ne može reći da je nužan? Ali izraz „lažni problem“ označava, zapravo, ono što nije problem, što ne svedoči ni o kakvom istinskom činu problematizacije: odsustvo susreta ili nekog odnosa sa onim spolja. Neki se problem ne naziva lažnim kao ishod sučeljavanja različitih formi problematizacije s pretpostavljeno neutralnom, neosetljivom, ravnodušnom realnošću (Delez pokazuje da nauka ne misli manje od filozofije ili umetnosti, u meri u kojoj čak i njen „plan reference“ mora da bude trasiran, tako da je eksperimentalna aktivnost potpuno strana rekogniciji: ŠF?, 274-275/202, a naročito pogl. V, 155/117, 158-159/119, 163-155/123, 169/127). Ostaje da se razume u čemu se sastoji lažni problem, to vrednovanje koje, tako da kažemo, i nije vrednovanje i koje označava smrt svakog vrednovanja: filozofija koja odbija rekognitivni postulat mora da utemelji kriterijum istinitog i lažnog, odnosno nužnog i proizvoljnog, na nečemu drugom a ne na spoljašnjoj pseudo-realnosti – na kritici negativnog.
ES Empirisme et subjectivité. Essai sur la nature humaine selon Hume, Paris, Presses Universitaires de France, 1953.
NF Niče i filozofija, Plato, Beograd, 1999, prevod Svetlana Stojanović. (Nietzsche et la Philosophie, Paris, Presses Universitaires de France, 1962.)
PZ Prust i znaci, Plato, Beograd 1998, prevod Ivan Milenković. (Proust et les signes, Paris, Presses Universitaires de France, 1970. (1964))
B Bergsonizam, Factum izdavaštvo, Beograd, 2015, prevod Dušan Janić. (Le bergsonisme, Paris, Presses Universitaires de France, 1966.)
ZM Hladno i okrutno. Predstavljanje Zaher-Mazoha, Fedon, Beograd, 2015, prevela Milica Rašić. (Présentation de Sacher-Masoch. Le froid et le cruel, Paris, Les Éditions de Minuit, 1967.)
SPI Spinoza i problem izraza, Fedon, Beograd, 2014, prevod Sanja Todorović. (Spinoza et le problème de l'expression, Paris, Les Éditions de Minuit, 1968.)
RP Razlika i ponavljanje, Fedon, Beograd, 2009, preveo Ivan Milenković. (Différence et répétition, Paris, Presses Universitaires de France, 1968.)
LS Logika smisla, Sandorf/Mizantrop, Zagreb, 2015, preveo Marko Gregorić. (Logique du sens, Paris, Les Éditions de Minuit, 1969.)
AE L'Anti-Œdipe – Capitalisme et schizophrénie, en collaboration avec Félix Guattari, Paris, Les Éditions de Minuit, 1972.
D Dijalozi, Fedon, Beograd, 2009, prevod Oljas Petronić. (Dialogues avec Claire Parnet, Paris, Flammarion, 1977.)
S Superpositions, en collaboration avec Carmelo Bene, Paris, Les Éditions de Minuit, 1979.
TP Tisuću Platoa, Sandorf/Mizantrop, Zagreb, 2013, prevod Marko Gregorić. (Mille Plateaux – Capitalisme et schizophrénie 2, en collaboration avec Félix Guattari, Paris, Les Éditions de Minuit, 1980.)
SPF Spinoza - Philosophie pratique, Paris, Les Éditions de Minuit, 1981.
C1 L'image-mouvement. Cinéma 1, Paris, Les Éditions de Minuit, 1983.
C2 L'image-temps. Cinéma 2, Paris, Les Éditions de Minuit, 1985.
F Fuko, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, prevod Svetlana Stojanović. (Foucault, Paris, Les Éditions de Minuit, 1986.)
N Nabor. Lajbnic i barok. Fedon, Beograd, 2018, prevod Milica Rašić. (Le Pli - Leibniz et le baroque, Paris, Les Éditions de Minuit, 1988.)
PV Périclès et Verdi. La philosophie de François Châtelet, Paris, Les Éditions de Minuit, 1988.
P Pourparlers 1972 - 1990, Paris, Les Éditions de Minuit, 1990
ŠF? Šta je filozofija?, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad, 1995, prevod Slavica Miletić. (Qu'est-ce que la philosophie ?, en collaboration avec Félix Guattari, Paris, Les Éditions de Minuit, 1991.)
E L’Épuisé, postface à Quad, de Samuel Beckett, Paris, Les Éditions de Minuit, 1992.
CC Critique et clinique, Paris, Les Éditions de Minuit, 1993.
Ta formula je kod Deleza česta, gotovo koliko i Spinozina formula: „ne znamo šta telo može“. Upor. NF, 128-129/123; RP, 239/188, 243-244/198, 440-441/353; IT, 218; ŠF?, 72/56. Uostalom, dve formule ulaze u odnos na početku 8. poglavlja knjige Slika-vreme (C2). ↑