Starac je sjeo na stube željezničkog kolodvora u jednom gradiću u Kentuckyju. 

Lijepo odjeven čovjek, neki došljak iz grada, prišao mu je i zastao pred njim. 

Starac se smeo. 

Osmijeh mu je bio poput osmijeha u vrlo malena djeteta. Na posve ispijenu, izboranu licu imao je golem nos. 

»Bolujete li od kašlja, prehlade, sušice ili krvarenja?« upitao je. U glasu mu je bilo određene molećivosti. 

Stranac je odmahnuo glavom. Starac je ustao. 

»Krvarenja su strašno neugodna«, rekao je. Promigoljio je jezikom istisnutim kroza zube. Primio je stranca rukom za nadlakticu i nasmijao se. 

»Divno, krasno!« uzviknuo je. »Sve ja to liječim – kašalj, prehladu, sušicu i krvarenja. Skidam bradavice s ruku – ne mogu objasniti kako – to je zagonetka – a ništa ne naplaćujem – zovem se Tom – sviđam vam se?«

Stranac je bio srdačan. Kimnuo je. Starac se odao sjećanjima. 

»Otac mi je bio težak čovjek,« reče. »Po zanimanju je bio kovač, kao i ja, ali nosio je polucilndar. Kad bi kukuruz narastao, rekao bi sirotinji neka si odu nabrati, ali u vrijeme rata bogatašima je naplaćivao pet dolara po bušelu.

Oženio sam se protiv njegove volje. Rekao mi je: 'Tome, ne sviđa mi se ta djevojka.'

'Ali ja je volim', rekoh.

'Ja ne', reče on. 

Otac i ja sjeli smo na jedno deblo. A on je bio pristao čovjek i nosio je polucilindar. 'Dobit ću dozvolu za vjenčanje', rekoh. 

'Ja ti neću dati novaca', reče on. 

Brak me stajao dvadeset jedan dolar – radio sam u kukuruzištu – kišilo je, a konji su bili slijepi – bilježnik reče: 'Imaš li dvadeset jednu godinu?' Rekoh 'da', a to je rekla i ona. Zapisali smo si to kredom na cipele. Otac je kazao: 'Dajem ti slobodu.' Nismo imali novaca. Brak me koštao dvadeset jedan dolar. Ona je sad pokojna.«

Starac se zagledao u nebo. Bila je večer i Sunce je zašlo. Nebo je bilo prošarano sivim oblacima. »Slikam divne slike i dijelim ih ljudima«, rekao je. »Brat mi je u zatvoru. Ubio je čovjeka koji ga je pogrdno oslovio.« 

Oronuli starac podignuo je ruke ispred strančeva lica. Otvorio je i zatvorio šake. Bile su crne od prljavštine. »Skidam bradavice«, tugaljivo je objasnio. »Ruke su mi meke kao i vaše.«

»Znam svirati harmoniku. Vama je trideset sedam godina. Sjedio sam kraj brata u zatvoru. Pristao je on čovo, ima kokoticu. 'Alberte,' rekoh, 'je li ti žao zbog toga što si ubio čovjeka?' 'Ne,' reče on, 'nije mi žao. Ubio bih ih još deset, stotinu, tisuću!'«

Starac je zaplakao i stao si otirati ruke prljavom maramicom. Pokušao je odgristi malo duhana za žvakanje, ali zubalo mu se izglavilo. Posramljen, pokrio je usta rukama. 

»Star sam. Vama je trideset sedam godina, ali meni je više«, prošaputao je. 

»Moj je brat loš čovjek – pun je mržnje – pristao je i nosi kokoticu ali on bi samo ubijao i ubijao. Mrzim starost – sramota me toga što sam star.

Imam novu ženu, lijepa je. Napisao sam joj četiri pisma i odgovorila je. Došla je ovamo i vjenčali smo se – volim je gledati dok hoda – o, kupujem joj lijepa ruha.

Stopalo joj nije pravilno – iskrivljeno je – moja je prva žena pokojna – umijem prstima skidati bradavice s ruku a da ne poteče krv – liječim kašalj, prehladu, sušicu i krvarenja – ljudi mi mogu napisati pismo i ja ću im odgovoriti – ako mi ne pošalju ništa novaca, nema veze – sve je besplatno.«

Starac je ponovno zaplakao, a stranac ga je pokušao utješiti. »Jeste li sretni?« upitao je stranac.

»Da,« rekao je starac, »a i dobar sam čovjek. Pitajte o meni gdje god hoćete – zovem se Tom i po zanimanju sam kovač – moja žena lijepo hoda premda joj je stopalo iskrivljeno – kupio sam joj dugačku haljinu – njoj je trideset a meni sedamdeset pet – ima mnogo pari cipela – ja sam joj ih kupio, ali stopalo joj je iskrivljeno – ja kupujem pravilne cipele – 

Ona misli da ja ne znam – svi misle da Tom ne zna – kupio sam joj dugačku haljinu koja seže sve do tla – zovem se Tom i po zanimanju sam kovač – imam sedamdeset pet godina i mrzim starost – skidam bradavice s ruku a da ne poteče krv – ljudi mi mogu pisati i odgovorit ću im na pismo – sve je besplatno.«