Uvod u usamljenost
Verovatno nema kontinentalca, poput potpisnika ovih redova, koji u susretu s dalmatinskim ostrvima (Korčulom, na primer), nije poželeo da ostane na tom mestu i nikada ga više ne napusti. Ne bi mu se učinilo sumnjivim što se taj poriv javlja usred leta, dok se razgaćen i usoljen premešta između plaže i prenoćišta (i obratno), dok mu se miris mora, smokava i borova lepi za nozdrve, a pogled odmara na prijateljskom plavetnilu vode ili kamenim kućama koje, u svojoj stamenosti, čuvaju svežinu usred letnje žege, dok bi, dakle, danju bez žurbe ispijao kafe u lepim kafeima, a noću uživao u dingaču i morskim plodovima (sa treptavim svetlima Orebića u pozadini), oduševljen ljubaznošću domaćina i njihovim pevljivim dalmatinskim govorom, a još više time što ne mora, svakog bogovetnog dana, da se raspada u smrdljivim konzervama javnog prevoza u velikom Gradu i gleda ispijena lica umrtvljenih očiju, ne bi ga, dakle, pokolebala okolnost da ne zna ništa o ostrvskim jesenima i zimama (jer, za njega, na Korčuli je uvek leto), pa bi, posle desetak dana, s težinom napuštao škilje i svoje ljubazne domaćine propuštajući, u svojoj tuzi, da primeti kako o njima, zapravo, ne zna ništa. A onda pročita Usamljenu djecu juga Dragana Markovine (LOM, Beograd, 2020.) i namah shvati –  da preimenujemo naslov remek-dela Huga Klausa – tugu Korčule. Piše Markovina o onim Korčulanima koji su otišli da se nikada više ne vrate, o onima koji su ostali i pretvorili se u neprilagođene osobenjake, „na granici između autentičnih genijalaca i redikula“, te o većini onih koji su prihvatili zadane im uloge i fanatično im se odali, „braneći svoj svijet od promjena do posljednje kapi krvi i tim žešće što su u njemu bili nesretniji“ (str. 13). Iako se tekst u kojem se, iz poglavlja u poglavlje, ređaju portreti Korčulana koji su svojevrsni zarobljenici svoga ostrva, pre svega zato što se, ponekad iz razloga koje ni oni sami ne uspevaju da dokuče, ne mogu odvojiti od njega, iako se, dakle, Markovinin tekst koleba između dokumentarističkog zapisa i književnog izraza, zapravo ćemo se, nužno, prepustiti pripovedanju kroz koje nas vodi nenametljivo piščevo ja, pri čemu – postaje to belodano vrlo brzo – ne proističe iz one stvarnosti koja prethodi pisanju, ne dolazi s one Korčule koja je oduvek tu i koja će tu biti i kada nas više ne bude bilo, već je stvarnost Markovininog pisanja pohranjena u piščevom peru, ona je sačinjena od čistog jezika. Gustina jezika i odsustvo ukrasa, pak, pridonose utisku dokumentarosti. No, ključni književni element upravo je piščevo ja.

Piščevo ja
Markovina je, naravno, i istoričar, ali njegov jezik, njegova istoriografska dela kao i njegova književnost, ubedljivo pokazuju zbog čega je Aristotel istoriografiju stavio na istu policu sa pesništvom, da bi razliku izmeđi istoriografije i književnosti opravdao lepom, ali neubedljivom argumentacijom po kojoj istoriograf piše o onome što se zaista dogodilo, dok pisac piše o onome što se moglo dogoditi (pri čemu je, sledimo li Aristotela, manje važno da li se to što se moglo dogoditi kasnije i dogodilo, ili nije). Zašto bi, recimo, remek-delo Javiera Cercasa Anatomija jedne pobune bila više književnost nego istoriografski rad, iako je svaka tvrdnja, doslovno, kao u svakom dobrom istoriografskom tekstu, potkrepljena dokumentom ili neposrednim svedočenjem, a tek u pojedinim delovima i posrednim dokazima? Ipak, ne oklevamo da Cercasov tekst svrstamo u književnost (i to najbolju), dok ćemo se i dalje, svoj argumentaciji uprkos, pitati da li su i zbog čega Usamljena djeca juga zbirka pripovedaka, ili niz dokumentarističkih zapisa koje na okupu drži labavo autorovo ja. Najzad, nije li to ja onaj presudni subjektivni element koji će dilemu da prevali na stranu književnosti, upravo na isti način na koji će pripovedačevo ja u Cercasovoj Anatomiji, u njegovom Prevarantu, ili njegovim Salaminskim vojnicima da unese književnu supstanciju u tekstove koji bi se, bez problema, mogli smatrati istorigrafskim izrazom (samo, dakle, da nije tog nepouzdanog ja)? Zapravo, zar se istoriografski rad ne legitimiše jednim jednako nepouzdanim kriterijumom, gotovo konvencijom, pretpostavljenom objektivnošću istoričara, njegovim pretpostavljenim naučnim pristupom, dakle dobrom voljom istoričara koji, svojim izborom zanimanja, obećava da će govoriti istinu, samo istinu i ništa osim istine, da će, dakle, govoriti o onome što se zaista dogodilo (ali šta se zaista dogodilo?), što znači da neće da izmišlja, da (prebacimo se u platonovski registar) neće da laže i obmanjuje,  dakle sve počiva na pretpostavci da njegov jezik neće biti obeležen stilističkim intervencijama karakterističnim za književnost, te da će se držati stvarnosti (ali šta je to stvarnost?). Najzad, istoriografski se tekst može dovesti u pitanje kao loš ako ne odgovara pretpostavljenoj stvarnosti koja mu prethodi, ako se utvrdi da istoričar piše o onome što se nije zaista dogodilo, te, na taj način, falsifikuje stvarnost – dok se istina književnosti ne nalazi u poklapanju onoga što je napisano sa onim što se zaista dogodilo, već istina književnosti prebiva u njoj samoj, u samome tekstu, u odnosu između rečenica, u naročitoj logici književnog teksta. Ili, kako su to primetili još antički pisci: pisac ponekad mora da laže kako bi zahvatio istinu. Drugim rečima, za razliku od istoričara pisac može domišljanjem da popunjava rupe nastale usled neimanja dokumenata ili svedočanstava, dok istoričar, smatra se, to ne sme da radi. No ako se još jednom vratimo Cercasu i njegovoj Anatomiji videćemo da se i taj kriterijum razlikovanja zamagljuje, kao što će se ispostaviti da najveći istoričari koriste logiku – i ne libe se toga – na onim mestima gde usfale dokumenti. I ta logika ume biti bliža književnoj, nego formalnoj logici. 
Knjiga Dragana Markovine, dakle, pored svega onoga što otvara svojom sadržinom, otvara i ove, ni malo zanemarljive dileme, važne koliko teoretičarima, toliko i piscima.

Korčula
Likovi, dakle, koje Markovina izvodi na scenu toliko su – kako pisac i obećava – na svoju ruku, drugačiji, samosvojni, na pola puta između „autentičnh genijalaca i redikula“, da nam je, na kraju, potpuno svejedno da li čitamo zbirku pripovedaka, ili zbirku dokumentarističkih zapisa. Dundo Darko živi više u slavnoj prošlosti kada je Korčula, sedamdesetih godina 20. veka, bila mestom okupljanja slavnih filozofa, nego što je privezan za stvarnost; kipar Lujo Lozica, „kao otjelovljenje onog najboljeg što otok može utisnut u čovjeka“ (str. 21), te Nidžo koji živi na suprotnoj strani ostrva i „sušti je Lujin opozit“ (str. 21), ali ne u ljudskom, nego u ideološkom smislu, dva su dobra i usamljena duha Korčule koja više nose svet u sebi nego što u svetu žive; tu je usamljeni Meštar, slikar „koji nosi mrak u sebi“ i kojeg nisu zadržali ni Prag ni Dubrovnik, da bi na ostrvu pronašao ravnotežu iz koje ga nije izvodio niko osim njega samog; Toni koji je, u svojoj melanholiji, spojio duh Mediterana i germansku radnu etiku; dobri Pave koji je, u ulozi redikula, progonjen duhovima, neprestano šetao ostrvom da bi ga u tim šetnjama zaustavila smrt; Đino koji beži s prve linije fronta da bi gledao Zvezdu u finalu klupskog prvenstva sveta (obraća se svom saborcu u rovu ovim rečima: „Ti ostani čuvat domovinu, a ja grem navijat za okupatore“, str. 37), te još nekoliko likova koje bi bez oklevanja, sa zahvalnošću, ubacio Gabrijel Garsia Markes u svojih Sto godina samoće. U svim tim pričama preovlađuju teskoba i uzaludnost, ali ne i rezigniranost, melanholija i usamljenost, ali ne i resantiman: niko se od tih neobičnih ljudi koji svoje svetove nose sa sobom – te gde su oni tu je i njihov svet – ne predaje kakav god bio spoljašnji svet. A on je, taj spoljašnji svet, zimi na ostrvima sve samo ne veseo. Vetrovi koji danima i noćima ne daju nikome mira, podivljalo mračno more, zvuk talasa koji je daleko od bilo kakve prijatnosti, suštinska skučenost, neimanje izbora i sagovornika. Neko će da se utome u zimsku nepokretnost i čeka leto (jer, reći će pisac, na ostrvima postoje samo dva godišnja doba). Neko će potpuno da se posveti svojoj opsesiji, koristeći energiju usamljenosti da bi iz sebe izvukao i više od onoga što i sam veruje da se nalazi u njemu. I nikada Markovinino ja ne izlazi iz sebe da bi se uživelo u ja nekog drugog, nego je tu kao nenametljivi i osetljivi posmatrač, ponekad i diskretni učesnik, ja koje, naprosto, zapisuje ono što vidi ili što mu se kaže, ali i ja koje ne beži od svoga iskustva da bi i na taj način svedočilo za istinitost onoga što piše.

Split
Neobično je kako se gotovo sve menja s prelaskom u Split, a da izraz ostaje i dalje prepoznatljiv. Razume se da je prvo objašnjenje koje nam pada na pamet – tačno: Split je, naprosto, veliki grad, te ono što je svojstveno ostrvu ne može biti svojstveno i velikom gradu. Tačno, dakle, ali daleko od toga da bi, kao objašnjenje, moglo biti i dovoljno. Piščevo ja sada je aktivnije i više učestvuje u događanjima jer Split je grad na koji to ja polaže nekakvo pravo (kao što i grad polaže nekakvo pravo na ja), pa ćemo, recimo, u odlomcima kakvih jedva da ima u korčulanskim pričama, pronaći odu picigenu („Plićak bb“), tom lepom sportu koji se igra kako zbog sebe tako i zbog društva s kojim se igra, a što je samo duhoviti manevar da se isprede još jedna priča o gradu. Ili će u priču da uvede i svoje još ličnije ja, da isturi svoju bol, da se ogoli i postane sopstvena priča, ali čak ni tada neće svoje ja da prepusti pukim psihičkim uslovljenostima, te će to drugo ja koje je doživelo emotivni brodolom, proći kroz isti tretman kao i bilo koji drugi lik. Ili će piščevo ja, u šetnji rivom s devojkom, da razmeni nekoliko lascivnih rečenica s jednim od junaka priča, ili će, na drugom mestu, jasno sebe da pozicionira na ideološkom spektru, a nasuprotom svemu onome što je, kako stvari stoje, upravo ubilo duh jednog grada koji je, sada već davno, počinjao da bude veliki, da bi se, vremenom, sve više smanjivao i postajao sopstvenom senkom. Krhotine tog duha, međutim, i dalje se nalaze u retkih Splićana koje Markovina, naravno, poznaje, divi im se i o njima piše. Nositi u sebi krhotinu nekadašnjeg Splita, međutim, sve je samo ne lako, a ume biti i opasno (krhotina je to, oštra, ume da poseče). Zbog toga je i ovde reč o usamljenoj deci juga, o usamljenicima koji svoju usamljenost, za razliku od Korčulana, nose usred gradske vreve, po trgovima i ulicama, izloženi neprijateljskim pogledima ili ravnodušnosti. Priča je tu o modernoj arhitekturi, zaustavljenoj i neshvaćenoj; o filmskom kritičaru koji je, zbog sopstvenih slabosti, ali i slabosti prema Splitu, straćio svoj talenat; o živopisnom redikulu kojeg ni veliki Beograd nije zadržao, da bi, vrativši se u svoj (zapravo nepostojeći) Split, ponovo postao srećnim čovekom, čiju sreću, verovatno, niko ne može da razume osim njega samog (i, možda, piščevog ja); o prodavcu šibica; o Encu, Italijanu koji je posle Drugog rata morao da napusti Split, čitavog života tugovao za njim (i jednim magarcem), a onda se vratio u svoj grad da bi u njemu pisao i umro; o tihom slikaru Vanji; o prodavcu sličica fudbalera; o starom revolucionaru koji je, na početku katastrofe, znao način na koji se ona može izbeći: pobiješ govna i gotovo; o Sašku, možda i najpotresnija, najstrašnija priča čitave knjige, Makedoncu koji je Split obožavao, da bi ga, kao vojnika na odsluženju vojnog roka, ustrelila gomila manijaka na jednom, kako piše Markovina, od najlepših mesta na Mediteranu, ispred ulaza u zgradu Banovine. I ponovo smireni ton, promišljeni izraz, čvrst stav i ponovo to ja koje podupire sve te priče, portrete i sudbine. Markovina je, zapravo, hroničar jednog grada koji je nestao i koji nestaje, on je onaj koji pamti, koji grdi, obožava i koji se bori kako zna i ume.

Mostar
A onda Mostar. Nazovimo taj deo knjige, potpuno pogrešno, a, opet, bez bojazni da će ta greška nauditi bilo kom čitaocu – ljubavnom pričom u nekoliko segmenata. Pisac voli Korčulu, zato o njoj i piše tako strasno, tako pažljivo i duboko. Voli i Split, zato ga toliko i grdi. A Mostar, da li ga uopšte voli, ili je ovde reč o nečemu manjem od ljubavi i višem od opsesije? Tek u delu o Mostaru piščevo ja gubi distancu i ne želi da je povrati: kada dođe u Mostar, svoj rodni grad, jednom ili dvaput godišnje – jer doći mora – on ne pronalazi ništa osim sećanja, dolazi u svoj ratom poharani stan i tu, u prostoriji bez prozora, spava u vreći za spavanje. Sve što će u svojim šetnjama pronaći tek su ostaci. Možda ti ostaci jesu dovoljni da prizovu sećanja, kao oni Prustovi kolačići, ali u tih tridesetak stranica posvećenih Mostaru menjaju se i ton i ono ja koje bilo je veoma postojano na Korčuli ili u Splitu. Upečatljiva je priča o pesniku Mostarcu koji je, bežeći iz Zagreba 1991. godine, seo na voz i završio u Beogradu da se nikada više ne vrati u Mostar, ali da, opet, u beogradskoj usamljenosti (ispod jedne beogradske smokve) ne prestane da sanja Dalmaciju i svoj grad. Potom priče o ratu, o tome kako je razoreni grad promenio svoje lice, o prijateljima koji bez Mostara, kakav god da je, ne mogu, pa rasprodaju svoje nove živote da bi se vratili rodnom gradu iako taj grad, zapravo, postoji još samo u njihovim glavama, nervima i sećanjima. U stvari, Markovina samo ponavlja taj gest, jer uvek se iznova vraća Mostaru iako je iz njega, na svaki način, zauvek otišao. Markovina, zapravo, ispisuje priču o tome da se kući (rekao bi Tomas Vulf) nikada ne možeš vratiti. Te joj se zato uvek, nezaustavljivo, vraćaš. Kad god se saplete o Mostar i počne da tetura, tada nužno postaje lik sopstvene priče jer nema lika u ovoj knjizi koji, čak i kada izgleda drugačije, kada izgleda kao da ide sigurnim i odlučnim korakom (jer to je siguran korak mesečara), zapravo ne posrće kroz život. To piščevo ja tako lepo stavljeno u službu drugih likova, na kraju knjige postaje sopstveni lik, još jedno usamljeno dete juga.