Igra dvoje mladih ljudi započinje u trenutku kada preuzimaju uloge koje su, naizgled, suprotstavljene onome što oni jesu. Pošto na kratko izađe iz automobila, devojka će postati autostoperka i ući u ulogu raskalašne devojke spremne na brz, neozbiljan i neobavezan odnos s nepoznatim muškarcem. U stvarnosti, međutim, ona nije takva. On će, prihvatajući igru, ući u ulogu nepoznatog muškarca koji je povezao privlačnu autostoperku i ako ona već emituje određene znake – koje, dabome, ume da odašilje samo osoba vična takvom jeziku (iskusna, dakle) – on će se upustiti u igru tumačenja tih znakova i spreman je da ide do kraja (do polnog opštenja, to jest). U stvarnosti, međutim, on nije (više) takav. Koliko god im, u početku, takva igra bila zabavna, sugeriše pisac, toliko je, u isto vreme, prožeta i izvesnom neprijatnošću koja će, kako igra bude uzimala maha, postajati sve nelagodnija. S jedne strane oboje su dali pristanak na igru i znaju da je reč o igri. To znači da oboje jasno razlikuju igru od stvarnosti. S druge strane ni jedno ni drugo ne uspevaju da ostave stvarnost po strani, onako kako to, recimo, rade gledaoci u pozorištu. Ovde su, međutim, oboje na sceni i oboje, u isto vreme, posmatrači: druge publike do njih – nema. Nema posebno obeležene pozornice kao jasno omeđenog prostora za igru, nema režisera koji upravlja igrom, nema publike koja, na drugoj ravni, povlači granicu između stvarnosti i igre. Stvarnost i igra se, na nivou izraza, poklapaju u srazmeri jedan prema jedan, a diferencijalni element je na samim igračima, ili, s prizvukom metafore koja računa na odnos spolja/iznutra, na odnos ispoljavanje / ono što se ispoljava – u njima. U drugom pojmovnom režimu: oni samo igraju i tumače igru. Oni sami proizvode znake i tumače te znake. Kada devojka pošalje znak koji u stvarnom životu nikada nije poslala, kada, u igri, kaže momku „izgledate kao neko ko rado laže žene“ (str. 56.), momak ne reaguje, naprosto, kao učesnik igre, već, pre nego što i sam znakom odgovori na znak, mora najpre da se odbrani od stvarnosti: „Mladića je ponekad ljutila devojčina ljubomora, ali je ovoga puta lako mogao preći preko nje, jer se to što je rekla nije odnosilo na njega, već na nepoznatog vozača“ (str. 57.). Nepoznati vozač je, naravno, on sam. (I kome je on nepoznat? Devojci koja je ušla u igru – svakako. Ali kako se on sam odnosi prema sopstvenoj nepoznatosti, dakle prema liku u koji je ušao? Implicitna ravan priče odgovara upravo na to pitanje.) Kunderina neposrednost ovde je očaravajuća. Momak, dakle, mora da ostavi stvarnost izvan sebe i uđe u ulogu, ali to radi s naporom jer meša stvarnost i igru. On mora sebe da ubedi u dve stvari: devojka više nije ono što jeste, on više nije ono što jeste. Obraćajući se njemu devojka, koja nije ista ona devojka koju on poznaje, obraća se nekome ko nije on već je, naprosto, lik iz igre. Implicitno, međutim, mladićev napor da uđe u ulogu ukazuje na ulog ove igre, na istinu. Jer, razlog zbog kojeg je mladim ljudima teško da se odvoje iz stvarnosti i uđu u uloge nije, naprosto, to što nisu, poput glumaca, obučeni za izlazak iz stvarnosti i ulazak u uloge, već to što ni sami nisu sasvim sigurni šta je istina u ovoj igri, odnosno šta je stvarno, a šta ne. Ona, sa svoje strane, nije sigurna da li je mladić uistinu ostavio svoju prošlost iza sebe, te otud ljubomora. On se, pak, boji privida: nije li devojčina čednost samo maska ispod koje se nalazi ona istinska devojka koja je poput drugih žena, lascivna, raskalašna, sklona igri, ona koja, zapravo, uživa u slobodi igre? Oni to nisu sasvim osvestili, ali igra ima sopstvenu istinu koja, naravno, održava vezu sa istinom stvarnosti, ili, makar, sa onom istinom koju stvarnost nudi u svom klasičnom obliku adekvacije stvari i intelekta (adequatio rei et intelectus), reči i stvari (les mots et les choses), istinu koja je – slute – možda istinitija od stvarnosti same, ali, za sada, tek su na stidljivom i nesigurnom početku igre. Uostalom, iz igre se uvek može izaći (inače igra nije slobodna, te, ako nije slobodna, onda nije igra).
Igra se, svakom sledećom replikom, produbljuje i uvodi nove elemente. Na mladićevo pitanje da li bi devojci koja je, da podsetimo, u ulozi i koja je sada nepoznata autostoperka, smetalo ako je on sklon tome da laže žene, ona odgovara da bi joj to smetalo kada bi bila u vezi s njim, ali kako nije, kako je ovo tek slučajan susret nepoznatih ljudi, njoj to, naravno, ne smeta jer je se – to je implikacija – ne tiče. Ovde je pogodbeni način od presudne važnosti: „Kada bih se zabavljala s vama, tada bi mi smetalo“ (str. 57.). Odjednom se otvara jezička kutija s nekoliko dna i momak to oseća intenzivnije nego što bi i sam poverovao u to. Stvarnoj bi devojci, onoj koja sedi kraj njega, smetalo kada bi on bio lažov, ali pošto devojka koja sedi kraj njega više nije ona devojka s kojom je krenuo na put, već neka druga, onda to ovoj ne smeta. Reč je, naravno, o igri. Ali stvar nije samo u devojci, već i u njemu. Kada je ušao u ulogu veliko je pitanje, sugeriše tanani Kunderin jezički ples, da li je momak, uopšte, napustio pređašnjeg sebe? Ako nije, ako je njegova maska vernog i čvrstog partnera tek tanka opna navučena preko istinskog momka, onda mladićev ulazak u ulogu nije drugo do povratak sebi, dakle povratak stvarnome sebi? Tada bi ispalo da mladić, zapravo, glumi da glumi, što otvara ponor priče. Momka uznemiruje to što ga igra privodi istini u koju ni sam nije sasvim siguran. S jedne strane, dakle, muči ga dilema koja je devojka, od ove dve koje sede s njim, prava (jer da li je moguće da njegova čedna devojka sada tako uspešno igra ono što nije i kako uopšte zna šta treba da kaže i kako da se drži ako nikada pre toga nije to radila?), ali ga ništa manje ne muči i to što više nije tako siguran u to da li mu je ova igra odbojna ili mu godi, kao da i dalje brka stvarnost i fikciju: „Mladić je pogledao devojku; njeno prkosno lice kao da je bilo u grču; osetio je prema njoj sažaljenje [ali ko je, sada 'ona'? 'stvarna 'devojka ili 'lik'?] i zaželeo se njenog poznatog, uobičajenog pogleda (o kojem je govorio da je detinje jednostavan)“ (str. 57.).
[„Detinja jednostavnost pogleda“ puki je kliše, ispraznost koju pisac podvlači stavljajući je u zagrade. Kliše je, međutim, uvek više od klišea. Momak je sebi unapred ocrtao idealnu devojku, ali kliše pokazuje da idealan tip devojke nije, naprosto, njegov izbor, nego društvena inercija, ono što je društvo propisalo kao poželjno. Poželjna je čedna, neiskusna i nevina devojka koju će u svet uvesti upravo iskusni muškarac i na taj način je, za razliku od svih ostalih raskalašenih žena, privezati za sebe da mu bude verna i da ga obožava, a on će, s vremena na vreme, kao oni likovi iz Truffautovog filma, nevino da pohodi javnu kuću ne bi li tako primirio svoju mušku prirodu. Momak, dakle, više ne prepoznaje svoju devojku jer ova isuviše dobro igra, isuviše je dobra u svojoj ulozi: „Bila je to uloga“, muči mladića čiji se glas na ovom mestu do neprepoznatljivosti prepliće s glasom pripovedača, „iz loše literature. Auto-stoperka nije zaustavila auto da bi se povezla, nego da bi zavela čoveka koji se njime vozio: bila je to prevejana zavodnica koja se sjajno služi svojim čarima. Devojka je skliznula u to glupo ništavno lice iz jevtinih romana sa lakoćom koja ju je i samu odmah iznenadila i očarala“ (str. 59.). I devojka je iznenađena, ali, primetimo, i očarana. Setićemo se da je devojci po malo žao što ne ume da bude lakomislena i manje ozbiljna, što ne ume da se igra. Sada, međutim, otkriva da ume, te je, istovremeno, uplašena i zabavljena tim otkrićem. Mladić, tome nasuprot, koji „poznaje“ žene – nije. On „poznaje“ takve žene, a devojku je, kao što je rečeno, i odabrao zato što ona nije takva, nego je drugačija, retka, jedinstvena. I šta je sada, ovde, stvarnost, a šta fikcija? Da li momak uistinu privezan za stvarnost, ili tek za okoštalu pokoricu stvarnosti koja se sastoji od spleta klišea?]
Sledi upravo očaravajući preokret. Igra se zahuktala i preplavila stvarnost, te sada, ponesen igrom, momak odustaje od planiranog puta i umesto da nastavi k Tatrama, gde su devojka i on pola godine ranije rezervisali sobu, on skreće ka mestu koje se zove Nove Zamke. Zašto to radi? Zato što mu je devojka iz uloge rekla da ide u tom smeru. Kako, pak, na sve to reaguje devojka? Ostaje u ulozi. „I tako su“, piše Kundera, „putovali i razgovarali; nepoznati vozač i nepoznata auto-stoperka“ (str. 60.). Da li to znači da ih je igra sasvim obuzela i da više ne razlikuju stvarnost i fikciju? Ne sasvim. U oboma se odvija borba za stvarnost, ali ulog je povećan. Istovremeno, granica između stvarnosti i fikcije potpuno se istanjila. Igrači i dalje znaju da je reč o igri. Oni i dalje jasno razlikuju stvarnost i igru, ali ni njima nije sasvim razvidno u kojoj meri je igra i dalje fikcija, a u kojoj meri je stvarnost nepromenljiva i jednaka sebi. Nisu sigurni da im igra ne isporučuje istinu temeljniju (istinitiju) od istine koju nudi stvarnost. Zato nastavljaju igru. Kao i u Prustovoj potrazi za izgubljenim vremenom, najveći ulog je istina. Potraga za izgubljenim vremenom, piše Gilles Deleuze, potraga je za istinom.
Jedna devojčina replika mogla bi nam, međutim, promaći jer izgovorena je gotovo usput, nemarno, pokrenuta igrom, ali upravo ta gotovo usputna rečenica eksplicitno stavlja na sto sav ulog: „S obzirom da smo jedno drugome strani mogli bismo se dobro razumeti“ (str. 57.). Strašan, dalekosežan obrt. Nije, dakle, blizina ono što jemči dobro razumevanje, nego udaljavanje. Ali kakva blizina i čije udaljavanje? Blizina čemu i udaljavanje od čega? Stranac je, po pretpostavci, onaj koji dolazi izdaleka. Stranac je onaj koji ne deli naše šifre s nama. On i jeste stranac zato što ih ne zna. Po definiciji stranac je onaj koga ćemo, upravo zbog toga, lošije razumeti od onoga ko nam je blizak, jer s bliskim delimo zajednički kod, delimo jezik. Mladić i devojka su, pre nego što su pokrenuli igru, bili bliski, razvili su svoj način komunikacije, a onda su, ušavši u igru, postali stranci jedno drugome. Oni, dakle, to nisu bili, ali sada jesu. Ontologija igre: oni su postali to što jesu. Svet je, najednom, posuvraćen. Nije bliskost ono što jemči dobru komunikaciju, nego dobru komunikaciju (razumevanje) garantuje upravo daljina, udaljenost, stranost. Otkud ovaj preokret? Otud što je igra polomila klišeiziranu pokoricu stvarnosti i igrači više ne stoje na njoj, nego na zamišljenoj pozornici koja ih odvaja od jedne stvarnosti, od stvarnosti koja se razume kao jedna, nepromenljiva, identična sebi. Devojka i ne znajući izgovara strahovitu rečenicu koja je istinitija od sveg njihovog dosadašnjeg odnosa i koju, da nije igre, ne bi bila u stanju da izgovori. Razornu snagu ove rečenice Kundera uvija u nenametljivu ironijsku oblandu koja, ako čitalac nije sasvim usredsređen, umanjuje njen razorni potencijal – za sada. I mladić popušta. Ne može više da izdrži. Želi da prekine igru: „Nagnuo se prema njoj, obgrlio joj ramena i tiho izgovorio ime kojim ju je obično nazivao [ime, dakle, koje ne pripada igri nego stvarnosti koja igri prethodi] i kojim je sad hteo da prekine igru“ (str. 58.). Ali devojka se izmiče i nastavlja igru. Zašto devojka nastavlja igru? Zato što ju je obuzela: „Bila je, naime, razumna i dobro je znala da je sve to samo puka igra“ (str. 58.). Na ovom mestu Kundera odigrava igru unutar igre, igru koju devojka odigrava sa samom sobom, kao bi opravdala ostanak u igri, kako bi „mogla da nastavi igru koja svojom lakomislenošću tako dobro pristaje prvom danu godišnjeg odmora“ (str. 58.). Devojka to ne zna, ali sada je već kasno. Ovim postupkom ušla je toliko duboko u igru da je sa sobom povukla i mladića.