(filozofska refleksija u četiri koraka)
I. korak

Komplikovani paragraf u kojem se o Adolfu Eichmanu govori kao idiotu i stručnjaku –  što se, da ne okolišamo, pokazuje kao isto – te do kakvih posledica dovodi kada se stručnjak, kao osoba koja dragovoljno svoj stručnjački identitet stavlja ispred građanskog, nađe u javnosti.

Kako je, naime, Adolf Eichman pokušao da se odbrani od optužbe da je veoma posvećeno učestvovao u Holokaustu? Sve sile je upregao u to da pokaže kako je, u stvari, idiot. Savremena tumačenja jerusalimskog procesa, naročito ona koja se suprotstavljaju ideji Hannah Arendt o banalnosti zla, tvrde da Eichman, zapravo, nije bio banalan tip, kako je to odveć hitro i na osnovu nepotpunih podataka sa suđenja zaključila Arendt, te da je bio inteligentan čovek koji je vrlo dobro znao šta je radio i u čemu je učestvovao u Drugom svetskom radu, odnosno kakva je bila njegova uloga u Holokaustu. Utoliko je, kažu kritičari Hannah Arendt, Eichman vrlo dobro osmislio svoju odbranu: on nije bio idiot kakvim se nastojao prikazati, nego se samo pretvarao da jeste. Kao što je poznato to mu nije previše pomoglo, ali jeste bilo dovoljno da zavara Arendt. Možda. Kako se, dakle, Eichman tačno pretvarao? Glumio je idiota. Glumiti idiota znači ne biti idiot nego se u nekoj vrsti predstave izdavati za idiota, onako kako se glumac izdaje za ubicu na pozorišnim daskama iako, naravno, to nije. Ovakva perspektiva pretpostavlja, dakle, da je Eichman vrlo jasno razlikovao svoje uloge, te je, nastojeći da se izvuče, navukao na sebe obrazinu idiota. 

Tekst koji upravo nastaje unosi, međutim, izvesnu pometnju u nalaz da je Eichman uspešno glumio idiota, toliko uspešno da je, eto, zavarao čak i jednu Hannah Arendt, te polazi od pretpostavke da je on tako uspešno igrao ulogu idiota zato što jeste bio idiot. Eichman, dakle, ili nije glumio, ili je igrao samoga sebe. Može se to artikulisati i drugačije: to što je glumio idiota, kako kažu savremeni tumači, ne znači da on nije bio idiot, po malo kao po modelu zločinca koji će pokušati da nam pokaže kako, zapravo, samo glumi zločinca, čime odvraća pažnju od toga da on jeste zločinac. Možda ovo zvuči odveć komplikovano, ali biti idiot ne znači automatski biti neinteligentan. To što se Eichman pravio lud pa je pokušavao da stvori sliku o tome kako nije znao ništa, niti je previše originalna odbrana, niti poriče ono što je videla Hannah Arendt, naime da on jeste bio idiot. Eichman je, naprosto, na sudskoj pozornici, igrao sebe. Biti idiotom ne implicira ni pamet, ni glupost, već samo opisuje držanje prema javnom prostoru. Reći za Eichmana da je bio idiot nije uvreda, niti je dijagnoza, već opis. Starogrčka imenica idiotes označavala je osobu zagledanu u sebe, osobu koja samu sebe isključuje iz političke zajednice, koja ne učestvuje u javnom životu jer je usredsređena na svoju privatnost. Privatan, znači ne samo osoban, intiman, svoj, unutrašnji, domaći, pa čak pripitomljen i pitom, već i lišen, onaj kome je nešto oduzeto ili uskraćeno. Ostrakozam je u staroj Atini značio kaznu lišavanjem privilegija koje pruža polis, a Rimljani su to saželi na sebi svojstven način: Exilum est patriae privatio. Biti izgnan znači biti lišen zajednice. Idiot ne komunicira sa zajednicom iako joj pripada, on svojom odlukom odbija da učestvuje u javnom prostoru. Idiotizuje se. Ostanemo li pri etimologiji uočićemo da idiom označava neprevodivi sklop reči zato što je toliko specifičan, toliko je lišen opšte i uopštavajuće supstancije, da je upotrebljiv samo u zatvorenoj sredini, odnosno neprenosiv je, nesaopštiv. No, ako je neko značenje neprenosivo pa, možda, i nerazumljivo izvan određenog kulturnog kruga, to ne znači da ono nije banalno. S druge strane osebujnost ne samo da može biti shvatljiva i prenosiva u druge kulturne kodove, već je, u strožim pojmovnim izvođenjima, upravo saopštivost osobenosti – što je svojevrsni paradoks – uslov te osobenosti. Nasaopštiva osobenost nije osobenost. 

Eichman je, dakle, tvrdio da je samo obavljao svoj posao, da ga nije zanimalo šta se događa oko njega, odnosno on je samo nastojao da što efikasnije organizuje železnički saobraćaj ne mešajući se u to šta se nalazi u vagonima vozova koje on usmerava od tačke A do tačke B. Od, recimo, Torina u Italiji do sela Oswiecim u Poljskoj. Njemu je, kao stručnjaku za železnički saobraćaj, bilo svejedno šta ti vozovi prevoze, kao i to kuda idu – dok idu. Cilj ne određuje on, niti (se) o cilju pita jer, kao stručnjak, on je tek deo šire slike, šraf u mehanizmu bez kojeg mašinerija ne bi radila, ali koji se, kao šraf, ne pita o svome šrafstvu, onako, otprilike, kako ni stručnjak ne reflektuje sopstvenu stručnost, ili je, pak, reflektuje unutar vrlo određenog konteksta. Drugim rečima, celinom se bave drugi, stručnjaci za celinu, ali ne i on, inženjer železničkog saobraćaja. Implikacija njegove odbrane jeste da je, u stvari, kao dobar stručnjak i lojalni građanin – plaćao je porez i nije kršio zakone – on bio izmanipulisan, te da mu je jako žao zbog toga, ali on tu nije mogao ništa. Manjkavost ovakve argumentacije, međutim, u određenju je lojalnog građanina. Da li se, naime, građanska lojalnost iscrpljuje u plaćanju poreza i nekršenju zakona, po potrebi i odbrani otadžbine, ili pojam građanin, ipak, nudi bogatiju sadržinu koja bi ga razlikovala, od, recimo, podanika? Zdravorazumski odgovor će jasno napraviti tu razliku, ali problemi nastaju kada razliku valja odrediti na pojmovno-političkoj ravni.