Beogradski teoretičar književnosti Novica Milić objavio je tri knjige za godinu dana, što je podvig ne samo za inertnu beogradsku sredinu, već i za kudikamo snažnije teorijske scene. Voluminoznu Političku naratologiju štampala je Akademska knjiga iz Novog Sada, a knjiga je nagrađena kao najbolje delo u oblasti filozofije i teorije književnosti za 2020. godinu. Haosmos Basara i Postestetika objavio je Factum iz Beograda. 

Novica Milić predaje na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, ranije je predavao opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i do sada je objavio više od deset veoma zapaženih knjiga.  

Nemo: Naratologija je pojam teorije književnosti. Vi ga uvezujete s politikom i dobijamo sintagmu-kentaura: politička naratologija. Kakav je to spoj?

Naratologija je isprva bio pojam iz književne teorije, ali se proširio u toku poslednjih nekoliko decenija na mnoge kulturne i socijalne pojave: film, televiziju, istoriju, psihologiju, marketing, sve do politikologije. Kad sam odlučio da svoju knjigu o demokratiji smestim na ravan naratologije, bilo je to da bih izbegao preveliku teoretizaciju, s jedne strane, i prenaglašen istorizam, s druge. Kretao sam se između toga, ne zapostavljajući ni teorijske probleme demokratije kao političkog poretka, niti istoriju te političke prakse, nego da bih izmakao redukciji na samo jednu od strana. Takvih knjiga već ima (na stranim jezicima), a govoriti o narativima demokratije bilo mi je izazovno, novo. Tim pre što sam svoj pojam političkog narativa mogao da izgradim tako da ima (barem) tri funkcije: da bude plodno heurističko sredstvo koje će dalje otkrivati demokratiju u njenim mnoštvima, internim i eksternim, da se upotrebi kao neka vrsta ontološkog motiva istorije (skriva se i otkriva, kao Heraklitova fisis ili Heideggerov Sein), i da se iz esencijalizma i normativizma prebacim na mišljenje političkog mnoštva, odnosno pluralnosti, pa dalje ka tropologiji i nekim od meni dragih priča u samoj knjizi.

Narativ je, dakle, nekom vrstom oruđa, alata?

Narativ je za mene postao oruđe kojim sam mogao „otključati“ relacije ideja demokratije i o demokratiji, i istoriju koja je ponekad, ne uvek, pratila te ideje. Izabrao sam četiri „glavna“ narativa: Herodotov o nastanku zamisli demokratije kod Persijanaca (da bi tu zamisao univerzalizovao on ju je prebacio sa svojih Grka u Persiju), uz atinsku praksu „isonomije“ u V. i IV. veku pre naše ere; Machiavellijevo utamničenje 1513. i nastanak Vladaoca kao novog pogleda na politiku, čime počinje modernost; Francuska revolucija iz 1789. i razdoblje terora, a kasnije Napoleon; i takozvani pad Berlinskog zida, kad se demokratija, uprkos nadama da će je pad Zida ojačati, počela donekle povlačiti. Ostalo je organizovano oko toga i kroz to: kritika demokratija kod metafizičkih filozofa antike, Rim i forma države kao republike, hrišćanski rascep suverenosti, sve do skorašnjih i današnjih dilema oko demokratije, odnosno politike u odnosu na ekonomiju, nove tehnologije, nove nihilizme.

Šta se događa na filozofskoj ravni?

U filozofskoj ravni za mene je ključno u demokratiji postalo mnoštvo, mnoštvo ljudi (kao većina, recimo), ali i mnoštvo vrednosti, „aksioma“ tog poretka (jednakopravnost, odgovornost, javnost, smenjivost vlasti, sloboda; kasnije i mehanizam političkog predstavljanja). Kad razmišljate kroz mnoštvo, tada takozvane suštine (esencije, supstancije) gube na snazi; a kad se prekorače (barem donekle) pojmovi (konceptualne redukcije), jačaju figure i diskurs dotiče retoričke strate. To vas premešta u drugačije misaone obzore. Hannah Arendt, recimo, postavlja zanimljivo – i važno – pitanje u svojim predavanjima o Kantovoj političkoj filozofiji: šta će, naime, filozofiji tema politike, a šta politika može da dobije iz kuta filozofije. Ako po strani ostavimo klišetirane akademske odgovore, pitanje je i o fundamentu i o statusu takozvane političke filozofije, mišljenja zajednice, demokratije kao poduhvata neke zajednice da odlučuje o sebi kad o sebi, svojoj slobodi i životima, odlučuju pojedinci imajući u vidu okvire zajednice. Kakvi su tu pregovori nužni, koji su diskursi mogućni, koje legitimacije odluka a da ih, u praksi, ne mora overiti filozofija kao misao suštine. Demokratiji, pokazalo se, nije neophodna filozofija; štaviše: nužni filozofski esencijalizam, redukcija i normativizam mišljenja neretko je, kao kod Platona, išao protiv demokratije. A opet, zar filozofski neobrazovani nemaju demokratska prava i ne treba da odlučuju i o sebi i o zajednici u kojoj žive? Meni su to važna pitanja, utoliko više što nisam akademski filozof, već na filozofiju gledam nekako sa strane, iskosa, u distancama koje su mi zabavne, iako kad god mogu pazim, razume se, na zahteve te meni veoma drage discipline.

Vaša je knjiga, utoliko, negde između dva diskurzivna režima...

Da, nisam ni neko ko baš priča priče priča radi. Moja je Politička naratologija: Ogled o demokratiji morala da se ispiše između filozofije i literature, teorije i istorije, pojmova i tropa, prepovezujući sve to iznova, na načine koji su ponekad i mene iznenadili. Znao sam mnogo o istoriji demokratije sa kursa koji sam držao poslednjih desetak godina, ali je i za mene bilo otkriće da je, recimo, Napoleon realizovao, ne kao vojskovođa, nego kao državnik, većinu ideja ondašnjih francuskih revolucionara; ili da je, na primer, već Spinoza u nedovršenom Političkom traktatu govorio da nos posse imperii democratico diverso genra concipere, da „možemo smisliti različite vrste demokratske vlasti“, što je, verujem, jedina još preostala mogućnost povratka i jačanja demokratije za budućnost. I tako dalje. Neke sam uvide mogao razviti, druge ne (ostavio sam skrivene, samo znalcima možda uočljive opaske na račun nemačkih teoretičara demokratije, od Webera do Luhmana), jer knjiga ima svoj ritam: 100 kraćih poglavlja u 4 dela. I zaista je pisana kao esej, lično razmišljanje, vlastiti rizik, bez fusnota, i bez paradiranja erudicijom.

„Postestetika“, ako dopuštate, nije prelep naslov. Naprotiv. Ipak, vi s punom svešću o njegovoj „neleposti“ insistirate na ovom izvikanom „post“. Zbog čega?

Ni „post“ niti estetika nisu lepa imena. Ali su korisna: estetika upućuje i na teoriju čulnosti i na učenje o ukusu. „Post“ je bilo u modi pre 2-3 decenije, ali je „post“ za mene pre svega problematika koju je o znanju i istoriji naše savremenosti otvorio Jean-François Lyotard, vraćajući ovom prefiksu „čast“ koju je izgubio kod tolikih kritičarskih mozgova i umetničkih duša krajem XX. veka. Ja sam pošao od toga da bi „postestetika“ bila problematika koja uvek za sobom vuče „estetiku“ kao doktrinu nekog ukusa, ali da je savremenost u umetnosti, najviše kroz takozvanu konceptualu, počela da umesto onog što je bio sensus communis sebe orijentiše ka izvesnom sensus singularis: singularni eksperimenti pretežu nad zajednički odnegovanim čulima u kulturi. Zanimalo me je šta je, kakva, i kako se može misliti upravo savremenost u umetnosti, Duchampovi eksperimenti i postdišanovske tvorevine, šta su tu nasleđa Kanta i Hegela, a šta kasnije Nietzschea i Heideggera, o čemu govore Derrida i Lyotard, kako moć – ne samo ona politička u vidu vlasti, već moć istorije, institucija kao što su muzeji i galerije, kustosi i kuratori, moć finansija, marketinga, medija itd. – legitimiše ili delegitimiše neko delo pa ono jeste ili nije „umetničko“. I koja je granica, porozna, pomična, vrludava, neobična između onoga što smo spremni da nazovemo umetnošću i onoga što stoji navodno po strani od umetnosti. To su, eto, pitanja kojima sam se igrao. „Post“ je ime te igre, i moj hommage velikom misliocu Lyotardu. I još je moja knjižica vrsta provokacije, prividno u korist konceptualista; moj je ukus ipak klasičniji, konceptuala ume da bude zabavna, ali je često isprazna, a ja se obično ukipim pred starim majstorima, nem sam, i satima se divim Michelangelu ili Rembrandtu. Ali kao takozvani dobri suvremenik zanimalo me je šta je „moć i savremena umetnost“, kako glasi podnaslov Postestetike.

Zašto „haosmos“ i zašto Basara?

Od jednostavnog: moj blizak prijatelj Svetislav Basara je haosmos, kosmos u haosu, haos u kosmosu; do složenog: šta je kosmos, poredak, a šta haos, nered, u literaturi, pričama, romanima, kulturi, čak istoriji.„Haosmos“ je takođe ime jedne kompjuterske igrice, kad univerzum doživi kolaps i kad jedina nada ostaje tajanstveno drevno „jaje“, zvano ovoid. Tako i u mojoj igri razmišljanja nad Basarinim prozama: te priče detektuju kolaps sveta, uočljive i skrivene nihilizacije, haos, naročito ovog dela Evrope, ispod prividnih poredaka – državnih, nacionalnih, kulturnih – kad još samo jedna drevna „ovulacija“, ona vezana za književnu imaginaciju i njene plodove – može da raskrije taj kolaps sveta u nesvet. Basara je veliki pisac „naškog“ jezika i naše savremenosti (i ne mešajmo Basaru dnevnog kolumnistu zezatora sa Basarom genijalnim pripovedačem!), a ja sam pola te knjige posvetio analizama samih njegovih dela (naročito sintakse, tropologije, figuracije), a pola su moje vlastite opsesije, poput otvorenih pitanja transcendencije, nihilizma, teologije kao mog ličnog „pobožno-bezbožnog“ stava, do idiosinkrazije pisanja i konačnosti naših sudbina, sve to opet povezujući, kako sam umeo i mogao, sa Basarinim delima. Pisana je i objavljena potom na ćirilici, sa poglavljima od A do Ш, ne da „srbujem“, već zato što je to trebalo da bude prva, slobodna, pomalo šašava verzija knjige, a da naredna verzija bude latinična, sa sve fusnotama, aparaturom, akademski stegnuta i „naučno“ našminkana ili kastrirana. Ali sam od ovoga potonjeg odustao. Ostajući tako bez subvencije sa jednog naučno-akademskog projekta, ali uz veće zadovoljstvo što je ispala kako je ispala. Neobična, rekao bih, knjiga koju je teško uterati u fioke književne teorije, istorije ili kritike, ali koja se, izgleda, baš zato svidela samom Basari. Ne baš laka knjiga, takođe, s obzirom da na poleđini govori dosta o meni samome.

Da li biste pristali na to da svoju metodu nazovete „dekonstrukcija“? Čini se da je sav dekonstruktivni alat tu: tekst, etimologije, genealogije, razgrađivanje dijalektičkih suprotnosti, nepoverenje u metafiziku, rad na jeziku...

Ne, nemam „metod“. Ni dekonstrukcija nije baš, upravo po Derridi, „metod“. Meni je ovdašnja književno-teorijska i ponešto filozofska čaršija prikačila etiketu „deridijanca“ i „dekonstrukcioniste“ još pre četrdeset godina. Tada me to još zanimalo, i mada sam Derridu pažljivo čitao, a i lično poznavao, nisam mnogo o njemu pisao; više sam pisao o Nietzscheu, Heideggeru, Deleuzeu, Foucaultu, Lyotardu. Svakako sam naučio dosta iz toga što se zove „dekonstrukcija“, veoma cenim taj misaoni proboj, ali mi je draži, jer je zagonetniji, Paul de Man nego Jacques Derrida. Tekst, njegova upotreba i pisanje, etimologije i tropologije, dolaze od toga što sam filolog, zainteresovan uvek za reči, pojedinačne i u sintagmama, uz moje stalno distanciranje od školski shvaćene filozofije, dijalektike, metafizike. Ja čitam Kanta ili Hegela kao da su književnici, kako bih potom literate čitao kao da su mislioci. Sve je to za mene zapravo „literatura“, u starom a onda proširenom značenju onoga što se piše, sastavlja rečima, koriči, samo se onda klasifikuje na razne načine. Ne da su te klasifikacije pogrešne, naprotiv! – one su neophodne, žanrovi i njihovi zakoni se moraju poštovati, od početka; već u sredini ih valja priviti ka vlastitim potrebama, a u finalu izneveriti. Moj idiom i moja idiosinkrazija su moj rizik. Bez takvog rizika, u koji se upuštala „dekonstrukcija“ i svako originalno mišljenje, zašto bi se pa pisalo? Ima dosta važnijih i zacelo pametnijih poslova na ovom svetu. Ali je meni pisanje najzabavnije, invencija samog sebe u rečima. Amicus Derrida, sed magis amica veritas – pri čemu je veritas meni „nužna i tužna laž“, invencija koja ne može bez prijateljevanja sa iluzijama, prividima, fantomima. Ili sa rečima, ma kud nas vodile.

Zašto prednost dajete Paulu de Manu?

Kao filozofski način ispitivanja tekstova i fenomena sveta dekonstrukcija je bila i prezrena kao „opskurantizam“, i slavljena kao maltene „revolucija“, ali ona sama mnogo duguje i dijalektici i Nietzscheu i Husserlu. Danas je deo akademskog mainstreama, a Derridina misaona strategija je produžila život disciplini filozofije za barem pola veka, ako ne i više. On je postao nezaobilazan, njegove se teme iznova preispituju, njime se služe čak oni koji ga površno čitaju. U ime mladosti, kad sam se time više bavio, voleo bih da napišem jednu kratku knjigu o „dekonstrukciji na drugom stupnju“ Paula de Mana, koji je još pre više od tri decenije postao persona non grata u humanistici; zadesio sam se krajem osamdesetih na Univerzitetu Yale u New Havenu kad se taj „skandal“ desio, i pamtim da sam se, kao mlad istraživač, tada iz Jugoslavije, čudio kako veliki New York Times može da objavi, na celoj stranici, naslov „Nazi Professor at Yale“. Nije de Man bio Nazi, najmanje je to mogao biti na Yaleu. A sve zapravo zbog jednog svog kratkog članka iz 1942. kad je imao dvadesetak godina, u opskurnom i nikad distribuiranom, od nacista otetom belgijskom Le Soiru, gde je pominjao sumanutu ideju, tada u opticaju, da sve evropske Jevreje treba proterati na Madagaskar (već su punom parom radile fabrike smrti po konc-logorima, ali se o tome još nije znalo). De Man se pitao da li bi time evropska kultura nešto izgubila. Ne bi, zaključio je, jer moderna evropska kultura počiva na nejevrejskim autorima kakvi su Kafka, Gide, ili Freud. Što su, naravno, sve jevrejski autori. Ova novinska subverzija de Mana za od nacista naručeni temat koštala je i njega i neke njegove učenike, pola veka kasnije, skupo. Metaironija se vratila kroz institucionalnu tuču akademskih krugova kao kazna. Sećam se de Manove učenice Shoshane Fehlman kad je uplakana došla na kafu sa mnom u jednoj piceriji, pravo sa sastanka sa predsednikom Yalea gde joj je bilo zaprećeno da se ili odrekne svog teorijskog učitelja, ili da traži posao drugde.

I Derrida je, često, imao muke na raznim ravnima komunikacije?

Pamtim Derridine muke. Bio je gost u Beogradu početkom aprila 1992. Održao je dva predavanja, veoma posećena, ali niko sa zvanične beogradske katedre za filozofije nije tada s njim hteo da ima posla. Naprotiv: na koktelu u Francuskom kulturnom centru, jedno značajno sujetno filozofsko ime prišlo je Derridi i u lice mu skresalo da je, govoreći o demokratiji, ljudskim pravima, protiv rata itd. izdao – Nietzschea („Znate, Nietzsche: amor fati, živeti na rubu vulkana“, rečeno mu je u brk). Derridi se kasnije slično desilo u Moskvi, kad mu je lik iz publike održao lekciju da je izdao Descartesa (misleći, sva je prilika, na navodno clare et distincte stil kartezijanske misli). Pa je Derrida imao šalu: „Eto, šta mogu; u Beogradu sam izdao Nietzschea, a u Moskvi Descartesa“.

Obe anegdote su simptomi. Demanovska da se istorija, ironično, sveti, čak i dekonstrukcionistima; Derridina je anegdota da se evropske margine filozofije rado predstavljaju kao zastupnici centra, naročito dekonstrukcionistima. I to spada u „metod“, i dekonstrukcija sama je i o tome pisala. A ono što sam pozajmio je najviše jedna Derridina opaska, kad mi je, još mladom, dao rukopis knjige O duhu na čitanje. Rekavši: „Ako naiđete na neku glupost, molim Vas da mi skrenete pažnju“. Nije o sebi, eto, mislio kao o božanstvu pisma, već mi je predao lekciju skromnosti i o riziku pisanja. Zato sa sebe često otklanjam opasku da sam filozof. Nisam, ili nekome jesam, ali sam pisac pre svega, esejista. Držim da je pošteniji takav stav, s obzirom na moj zamršeni odnos udaljavanja i približavanja toj disciplini.

Kad kažete da „otklanjate sa sebe“ da ste filozof, zar time ne stavljate filozofiju ipak nekako na stranu?

Da budem ozbiljan: verujem, mislim, zalažem se za to da filozofija treba da bude radost, radost mišljenja, radost otkrića u mišljenju. Njeno nemačko ime, odomaćeno kod nas, sa Z umesto S (zofos umesto sofos), upravo je ime za nemačku, tevtonsku ili prusku filozofiju, što će reći nešto tamno, teško, neveselo. Ali ime, svakako, ne rešava stvar. Uveren sam da je, ma kako ozbiljna stvar bila u pitanju, prva filozofija – ona s Parmenidom, Heraklitom, čak i Sokratom – bila vedrina otkrića, čist vazduh, bistrina izvora, ne znam koje poređenje da upotrebim a da nije već otrcano. Da pokušam drukčije: deca su veliki, najveći filozofi, jer deca još uvek imaju svežinu otkrića kad misle i „čude“ se stvarima, svetu. Stariji to gube, a profesionalni, diplomirani, školovani filozofi najmanje su vedri. Njima treba najviše napora da povrate radost mišljenja, samo retki u tome uspevaju. Tad su najbolji: to su bili Spinoza, Nietzsche, Bergson, Deleuze. Čak i Kant, onaj Kant koji piše treću Kritiku, kad oseća da mu se prve dve raspadaju pod prstima, ali koji iznova otkriva mišljenje kao moć, kao lepo, kao uzvišeno, kao svrhovitost. Što je sve spreman da pripiše prirodi, ali zapravo je to priroda mišljenja. Znam da je ovakvo čitanje Kanta neortodoksno, ali još uvek u Kritici snage suđenja nalazim grumenje vedrine, ono što je bilo započeto u prvoj, a izgubljeno u drugoj Kritici.

Nietzsche ima jedan zapis, u Radosnoj nauci, čiji naziv na nemačkom glasi Ernst Nehmen. Odavno želim da napišem jedan ogled, ozbiljan, akademski, mrtvački suv, o (imaginarnom) filozofu koji se zove Ernst Nemen. Bila bi to mešavina profesora matematike i analitike, nešto nalik na Carnapa ili Searla. Samo bi ovaj živeo u nekom provincijskom gradu, recimo na Balkanu, i predavao filozofiju na master studijama; bio bi vrhunac dosade, jalovosti i šampion fraze. One učene, najsumornije. Potpuno suprotno Nietzscheu, čiji naslov tog zapisa zapravo znači: „Uzeti ozbiljno“. Svako ko sebe uzima preozbiljno, taj je sumorni, jalovi frazer, „Ernst Nemen“.

KojI je onda najznačajniji filozofski pravac za vas? Ako to nije dekonstrukcija, recimo, šta onda?

Fenomenologija. Za mene je najveći rez u filozofiji XX. veka, što će reći još uvek, onaj koji je načinio Husserl. Husserl kao mislilac redukcije, eidetskog. Eidetika je svođenje i razotkrivanje suštinskog, ono čemu mišljenje u pojmovima oduvek teži. To je filozofija nadahnuta matematikom, gde se geometrijske figure, krugovi, odvajaju od svih stvari, ne samo empirijskih, već i tehnički zamišljenih, čak računicom izvedenih krugova, gde su krugovi nemoguće, a opet jedino moguće figure čiste misli. Označitelji ideja, idealnog koliko paradigmatskog. Husserl je dovršio taj put. To je „Poreklo geometrije“ kao ishod izvora filozofije. Nije čudo da se Derrida najpre sučelio sa tim Husserlovim poznim ogledom, iz perioda Krize. Nadalje se filozofija mogla obnoviti samo prekidajući sa svojim more geometrico redukcijama, novim preplitanjem sa strategijama literature, na primer, zadržavajući fenomenološku strogost i kombinujući je sa pojmovnom imaginacijom nove vrste, onom koju srećemo ne samo kod Derride, već i Deleuzea, Foucaulta, uz ostale. Što je poleđina, ako tako mogu reći, redukcije, kad redukcionističko suženje na suštinu prolazi kroz srce pojma kako bi otkrilo damare i novo bogatstvo konceptualne figuracije, obilje koje dotle nije ni slućeno. Francuski filozof Jean-Luc Marion je napisao nekoliko lepih knjiga o tome, možda najbolje u svojoj Réduction et donation: Recherches sur Husserl, Heidegger, et la phénoménologie (1989.), čiji je lajtmotiv „autant de réduction, autant de donation“, koju ne treba banalizovati prevodom, tačnim svakako, „koliko redukcije, toliko davanja“ (bića, recimo), već preneti i kao „koliko uskraćivanja (značenja fenomena), toliko obilja (smisla kao horizonta sveta)“. Ili, na idiomu stare logike predikacija: „koliko manje predikata, toliko više supstancije“. Kako bilo, to je Marionova formula za pomenuto prolaženje kroz srce pojma kako bi se otkrilo pulsiranje samog mišljenja. Koje nije samo pojmovno, jer je mišljenje upravo „donacija“ smisla, horizonta za sve fenomene sveta, a ne samo zaustavljanje na značenjskim planovima, na semantici jednoznačnosti, ili sintaksi propozicije. Mišljenje je uvek pulsiranje ka nemišljenom, njihov iznenadni, i kad je sreće plodan susret. A tu se otvara filozofija kao vrsta literature, ili Teksta, ne samo onog koji beleži, već i ispituje, kruži oko nepoznatog, na razne načine, spliće i raspliće reči, kad se mišljenje vraća imaginaciji bez koje nema otkrića. Znaju to i drugi, ali ih nije baš mnogo.

A kako stvari stoje s metafizikom?

Fenomenologija i francuska postfenomenologija pokazale su da je nemoguće precrtati metafiziku, odnosno neprestano preplitanje transcendentalija sa empirijom. Ali je moguće zaći joj iza leđa, pisati po njenoj poleđini, u horizontu onoga što je Deleuze nazvao „transcendentalnim empirizmom“, a što školskim ušima zvuči kao „drveno gvožđe“. Ali neobični spojevi, paradoksi, pojmovi koji prelaze u figure i trope, konceptualnost koju nagriza njihovo metaforičko poreklo – odatle dolazi moja upotreba etimologije, ne zato što etimon objašnjava pojam, već zato što ga blokira, obara na leđa, tako da pokazuje svoju skrivenu stranu – sve to je nešto što nazivam „književno mišljenje“: slike, scene, inscenacije, obrti, to što nagoni da se pojam ili povuče dublje u suštinu koju otkriva, ili da pretera, da preda ono od suštine što ga vezuje za horizont ili mrežu u kojoj jedino postoji kao misaona slika. Očito Deleuzeu dugujem mnogo, njegove knjige su mi značile najviše od svih, još uvek savremenih mislilaca. Kod njega postoji jedan ritam mišljenja koji je izvanredan; Derrida ume da gnjavi i davi, Deleuze je britko pismo, ono koje zaseca duboko, koje sinkopira postavke, koje otkriva s onu stranu uobičajenih logika. To je, poznato Vam je, David Lapoujade nazvao „logikom aberacije“. Niko me nije toliko oslobodio prema filozofiji koliko „aberantni“ Deleuze. Ali „moj“ Deleuze je Deleuze stila, ritma i rizika mišljenja, ne Deleuze tema i motiva, „tematski“ Deleuze. Uvek u Deleuzeovim knjigama, čak i kad ih nasumice okrenem, naročito tada, pronađem nešto od čega pokušavam da krenem dalje. Koliko uspevam, nije na meni da ocenjujem. Verovatno ima i gluposti, ali ono čemu uvek težim je da umaknem klišeima. A to je pre književno, nego filozofsko merilo. Ne volim da ponavljam već napisano u knjigama, da sumiram i kompiliram, interpretiram ili pokušavam da nadmudrim već dovoljno mudre; nekome će moji rizici, sve i ne bili verni školama, možda nešto značiti pa će ta ili taj poći nekud dalje.