Danas sam se skoro sudario sa svojim Anđelkom. Obojica smo jurili biciklima i našli se u uskom grlu biciklističke staze. Dobro, on nije jurio. On nikada ne juri. Radovi su posvuda, grad je raskopan, ulice su se stopile u jedno veliko gradilište. S jedne strane bila je žičana zaštitna ograda, a s druge strane iskop, rupa u zemlji iz koje su virile cijevi i kablovi. Zaustavio sam se i propustio ga. Tada mi se prvi put obratio. Pogledao me je u oči i rekao mi: – Moramo si pomagati! Bila je to konačna objava njegovog poslanja na Zemlji.

Do kraja dana sam bio dobar. Propustio sam BMW na pješačkom prijelazu jer mu se žurilo. Odmahnuo sam djetetu koje mi je radosno mahalo iz tramvaja. Nisam pregazio veliku crnu bubu, iako mi je gotovo bila pod kotačem a ja baš volim taj zvuk krckanja tvrdokrilaca. Pozdravio sam susjedu, premda me njena mačka čudno gleda. Ona nikada ne uzvrati pozdrav. Ni susjeda ni mačka.