Ume to da se desi. Pročitaš knjigu i raspeš se. Odslušaš komad i rastaviš se. Raščereči te muzika kao konj'ma na repove. Odgledaš film i pretvoriš se u arhipelag. Ili ti ona kaže da odlazi. (Ne pitaš zašto. Znaš.) Onda umreš. Posle se nekako sastaviš, ali nisi više isti. Molekuli su se drugačije složili. Sad si kao Frankeštajnova tvorevina, jedino što se šavovi ne vide, iznutra su.
Najviše sam se se puta raspao dok sam čitao Školice Hulija Kortasara. Već posle dvadesetak stranica zaljubio sam se u Magu i intenzivno počeo da mrzim Oliveiru ne samo zato što je s Magom spavao on, a ne ja, već zato što sam video da je kukavica kakva sam i sam bio: neće Oliveira imati hrabrosti da ostane sa ženom koju voli. (Mnogo godina kasnije reći će mi jedna plavooka lepotica da to ne biva, da ljudi ne odlaze kada im je dobro. Ali ja nisam rekao da je Oliveiri bilo dobro, nego da je voleo Magu i da je bio preispoljna kukavica.) Bio sam mlad, verovao sam da mogu da podnesem sve. Posle finalnog raspada, kad Oliveira završi u ludnici, levo rame sam pronašao ispod kreveta, čeoni deo mozga završio je u smeću (ne znam kako), a oko kvadricepsa desne noge već su kružili psi lutalice. Raspadao sam se, otad, ko zna koliko puta. Di Di Bridžvoter Avec le temps, Skrjabinove mazurke, Zelena soba Fransoa Trifoa, Crvene marke s likom Lenjina Danila Kiša, jedno buđenje kraj toplog tela u Ulici Majke Jevrosime, potom odlazak, tuga kraj kanala Sen narten u Parizu... može ovako unedogled. A onda Hladni rat Pavela Pavlikovskog.
Odjavna špica, arija iz Goldberg varijacija, ne postojim više u komadu, tražim se po mraku dok ljudi lagano izlaze iz sale i nevino gaze po delovima moga tela, čujem kako krhotine duše krckaju pod njihovim đonovima. Dva reda ispred pronalazim svoja pluća (nadimaju se kao gajde, dišu sama za sebe, ne verujem sopstvenim očima), srce se praćaka na bini, oči slobodno lebde negde izvan mene, puls bije ritmom koji nema veze s mojim krvotokom, na mozak više ne računam, umesto ruku i nogu bole me fantomski udovi. Dakle, zaključujem nemozgom, raspao sam se. Dekomponovao pred opisom ljubavi. Zula i Viktor u zlo doba (poljski komunizam posle Drugog rata), vidim ih kako se vole i kako se vole sve više i pitam se da li se ovo događa uvek drugima i da li se, zapravo, dogodilo bilo kome u stvarnosti, jer ovo (mislim dok tragam za krhotinama sebe) postoji samo u knjigama i samo u filmovima, jer da postoji u stvarnosti (pomišljam) valjda bih znao. Saksofon reži, Zula lenjo prevaljuje reči poljske pesme u pariskom džez klubu, Viktor je tu, zajedno su, a ona je sve tmurnija (ne zna zbog čega) iako bi morala biti srećna. Vidim Viktorov očaj, možda se ne trudi dovoljno, pitam se, ne znam, a onda ga ona pokida onako kako ume da kida samo žena koja svim svojim bićem, bez ikakve senke, voli muškarca kojeg ujeda, kida i grebe i kada joj Viktor zavali šamarčinu od koje se ona zatetura bude mi žao Viktora: da li je Viktor zaslužio tu šamarčinu, pitam se, jer Viktor je veliki, a Zula mala, umalo joj nije otkinuo glavu, ali mi nije žao nje, žao mi je njega, premda bi, znam, trebalo da mi ih je žao oboje.
Svoju Zulu nisam udario. Mirno sam je saslušao dok je ona precizno rastvorila moju utrobu, lako pronašla splet nerava i znalački zarila nokte u njih. Besno me je gledala, zadihana od rojeva stršljenova koji su upravo izleteli kroz njena usta. „Zašto me ne udariš?“, najzad je prosikltala. „Sada imaš razloga da me mrziš“, dodala je, za svaki slučaj. Ali kako da udarim ženu koju volim? Nisam to tada znao, ali trebalo je da joj zalepim šamarčinu. Zbog nje. Njoj je taj šamar bio potreban, kao što je Zuli bila potrebna Viktorova velika šaka na licu, jer bez tog udarca od kojeg je završila na dupetu, tu, na pariskom pločniku, ne bi imala snage da ode, ne bi se otkačila od Viktora, od mene koji sam Viktor. I ne pita je Viktor zašto odlazi. Zna. Znamo obojica. A onda se Viktor vratio u pakao u kojem je Zula već bila. „Vodi me odavde“, kaže Zula, „zauvek“. I ja se raspadam. Znam da je kasno. Znaju i oni. Ipak, on je odvodi. „Idemo na drugu stranu“, kaže Zula, „bolje se vidi otud“.
Ume to da se desi.
Svoju Zulu nisam pozvao i nisam se vratio jer nikada nisam ni otišao. Danima, nedeljama, mesecima, čekao sam da pozove. Kada sam video njeno ime na ekranu telefona presamitio sam se od bola. „Zašto da ti se javim?“, pitao sam je pre nego što je bilo šta izgovorila. „Zato što me voliš“, odvratila je istog trenutka. Zastao sam nekoliko trenutaka. Da je bila tu, predamnom, sigurno bih joj zavalio šamarčinu. Umesto toga primetio sam: „Pa, ima nečeg u tome“. Zakikotala se.
Zaista, ume to da se desi.