„A penny for your thoughts“, rekla je uz poveći osmeh i srknula kafu. Obavestio sam je da ne znam engleski. „Dajem zlatnik za ono što misliš“, prevela je. Osetio sam kako mi se glava zažarila. „Opa“, dometnula je ne skidajući kez, „bezobrazluk znači“. Umela je da odigra lascivno, kao tada, ali kad god bih pokušao da joj priđem povlačila se i neko vreme držala suzdržano. Nisam navaljivao, bio sam siguran da ću je se, pre ili kasnije, dočepati. Posle nekog vremena i sama bi pokretala igru, a ja je, uvek iznova, prihvatao zbog mutnog osećaja da ću nešto propustiti ako se ne odazovem. „Ovo je seksi“, bio je njen komentar kada je prepoznala sebe u mojoj priči: široka ramena u istoj ravni s bokovima, podignuta kosa s vodoskokom na vrhu, vrat izložen ujedima, tamne naočare (za svaki slučaj), zaustavljena u trenutku dok šakama oblikuje grudvu peska. Na drugoj fotografiji vidim je u bluzi boje breskve, ruke položene ispod grudi, pogled ulazi direktno u kameru, lice je mirno i bez osmeha, možda se naslućuje pramen nelagode, ali to je samo nagađanje, ništa ne ukazuje na to da joj je neprijatno (zašto sam, onda, to ipak napisao?). „Ne vidiš grč oko usana?”, pita me. Ne, ne vidim. Posle male stanke kaže da se ne prepoznaje u mom opisu. Iz nekog razloga počinjem da se osećam kao da sam je slagao, a ona tu laž prozrela. Kažem nešto o umetničkoj slobodi, što bi trebalo da bude duhovito. „Zanimljivo je što si pokušao da me ulepšaš“, kaže. Rekao sam, možda ne baš ovim rečima, da me stvarnost ne obavezuje. Tada sam prvi put video kako joj je pogled zgasnuo. Samo na trenutak. Loši pisci kažu da joj je pogledom preletela senka, ali ovo je zaista bilo tako, kao da je neko, za čas, stao između nje i svetlosti. 

U narednih nekoliko susreta izgledalo je kao da mi se, lagano, približava, a onda sam neoprezno objavio priču u kojoj me je, da svedem, plavooka lepotica izgrdila zbog toga što izmišljam. Naručila je pelinkovac s ledom i limunom, otpila gutljaj, „ona plavooka lepojka“, rekla je, „to sam ja, n'est-ce pas?“. Obavestio sam je da ne govorim francuski. „Plavooka glupača iz tvoje priče“, prevela je, „nastala je po mome liku i delu, zar ne?“ Glas joj je bio jedak. Uspeo sam da prečujem opasnost i složim izraz koji je, kako sam zamislio, trebalo da izražava duboku zbunjenost. Nisam je impresionirao. Otpila je još jedan gutljaj pelinkovca s ledom i kriškom limuna i uputila mi pogled u kojem nije bilo sjaja. Sada sam se uozbiljio. U mojoj priči, izgovorio sam razgovetno, nema ni lepojki ni glupača. „Ali ima mene?“ Ne, odvratio sam, nema tebe i pomislio kako je ovo glupo. Sećam se da sam pomislio kako je ovo glupo i da šta kog đavola uopšte radim s ovom ženom. Nastojao sam da zvučim neiznervirano. „Ti si ovde i piješ pelinkovac s izdrobljenim ledom i kriškom limuna, a dama iz moje priče je lik“, rekao sam i nisam verovao da uopšte izgovaram nešto tako duboko suvišno. „Bullshit“, prosiktala je i provrtela piće. Led je zašuštao. Ovoga puta nisam zatražio prevod. Nelagoda je iznenađujuće uspešno rasla. „Ti, zapravo, ne praviš razliku između književnih likova i stvarnosti?“, rekao sam, a agresija je iz mog glasa izvirivala kao nakazica koja pokušava da utekne iz zatočeništva, da iskoči iz kutije za cipele. Nisam sačekao da odgovori, možda i zbog toga što ničim nije odala da me je uopšte čula. „Šta ti zapravo smeta?“, pitao sam je i potrudio se (bezuspešno) da shvatim šta se dešava. „To što sam isprazna lepojka“, prasnula je, „što nijedan kreten u mom životu nije propustio da se divi boji mojih očiju ili sisama koje, uzgred, i nisu nešto, što, u ovom slučaju, gos'n pisac koristi svoju veštinu kako bi me pojebao, a da nema hrabrosti to da mi kaže direktno i sve ovo je tako viđeno, dosadno i lažno“. Poslednje tri reči – viđeno, dosadno, lažno – izgovorila je hrapavo i sporo (kao bluz, prošlo mi je kroz glavu, teško je reći zbog čega), u tim su se trima rečima zgusnuli umor i razočaranje, ako ne i nešto gore. Loš pisac bi rekao da sam je pogledao zgranuto, ali ne znam da li sam je pogledao zgranuto. Pojma nemam kako sam je pogledao. „Pobogu“, promrsio sam i pomislio da bi sada trebalo da se pokupim i izgmižem iz kafea. Nisam to uradio jer sam uočio da me zlovolja, vrlo neočekivano, napušta. „Ne bih da smetam“, rekoh s kažiprstom podignutim uvis, „ali šta je loše u tome što, priznajem, želim da te pojebem?“. Dok sam to izgovarao malo sam se nagnuo ka njoj. Zvučalo mi je uverljivo. „Smeta mi što se igraš iskrenosti, a nisi iskren, što govoriš o nekakvoj istini svojih priča koja nema veze sa stvarnošću, ali veoma stvarno bi da me kresneš, eto to mi smeta. Ne što hoćeš da me kresneš, mislim, nego što sereš. E jebi ga, splela sam se“. Sada je počinjalo da bude zabavno. „U redu“, rekoh, „iskreno želim da te kresnem, javlja mi se da ni ti ne bi imala ništa protiv, ali neću ništa da preduzmem pre nego što mi objasniš šta je to iskrenost“. „E“, odbrusila je, „odjebi“ i sručila ostatak pelinkovca u sebe.

Dvosmislenost našeg odnosa nestala je naglo. Kada je, sledeći put, prebacila nogu preko noge, a haljina kliznula naviše i besramno ogolila snažnu butinu, nastavio sam da dišem ravnomerno.