Ivan Milenković
Filozofski esej
Duh je kost (2)
Haiku 2
I drugi Hegelov znameniti haiku ide protiv predstava o razlici između duha i materije: Duh je kost (doslovno: biće duha je kost, das Sein des Geistes ein Knochen ist).[1] Mehanizam je isti. Ono što se u predstavi pojavljuje kao različito (no, još uvek ne i kao razlika, u onoj meri u kojoj je različito ono što je dato, ono što zatičemo, dok se razlika pravi, razlika je pojam) i što ne može biti isto jer je po svojoj prirodi drugačije, za Hegela je isto: duh je kost. I još jače: samo biće duha je kost. Ono, dakle, što duh čini duhom, njegovo biće, jeste kost. Ili: ono što duh čini duhom nije duhovne, već materijalne prirode. (Primetimo da Hegel ovde ne pravi obrt kao u rečenici sa stvarnošću i umom. On ne dodaje: Kost je duh, premda bi mogao, ali ovde je reč o različitim stepenima opštosti koji još nisu dostigli, kroz kretanje svesti, onu vrstu korespondencije koju pokazuju pojmovi uma i stvarnosti.)
Ako je prvi Hegelov haiku sukus njegovog poduhvata, jedna od najčešće komentarisanih njegovih ideja – te je utoliko čudnije kako se moglo dogoditi da Hegel bude proglašen ljutim idealistom, čak i solipsistom (iako tvrdi, videli smo, da um i stvarnost padaju u isto) – veza duha i kostiju pojavljuje se na jednom začudnom i, čini se, nedovoljno komentarisanom mestu Fenomenologije duha. Ne samo što je u paragrafu posvećenom fiziognomici i frenologiji – naslov paragrafa glasi: „Promatranje odnosa samosvijesti i njezine neposredne zbilje: fiziognomika i frenologija“ – u paramparčad rasturio predrasude i budalaštine ove dve discipline (podsećamo da je ovde reč o ranom devetnaestom veku, što, međutim, nije smetalo nacistima da se, posle nekih 120 godina, proslave utemeljenjem „nauka“ zasnovanih na obliku lobanje i fizinomiji), nego je upravo sumanute tvrdnje tih disciplina okrenuo protiv njih samih. Ali sama lobanja, dakle kost, koja se doživljava kao nešto spoljašnje u odnosu na mesto duha, na mesto u kojem prebiva duh – mozak, naprosto je isto što i bilo koja „puka stvar“ (bloßes Ding), „neduhovna stvarnost“ (geistlose Wirklichkeit), ako pod stvari razumemo ono što je spoljašnje duhu, odnosno ono što jeste. Frenologija na osnovu onog spoljašnjeg – kost, lobanja – na osnovu onoga što jeste i što je stabilna struktura, zaključuje o onome unutarnjem, o duhu, o nečemu nestabilnom i nepouzdanom, čime, doduše, priznaje postojanje toga nečeg, ali tek kao drugorazredne veličine. Na osnovu oblika lobanje zaključujemo o tome kakav je neko čovek, pa čak i o tome kakve su čitave zajednice – poput Jevreja, Nemaca, ili Slovena. Ako, dakle, pođemo od materije kao samostalne supstancije, dakle supstancije koja ni na koji način svoje postojanje ne duguje duhu, te otud iz materije koja se postavlja kao nezavisna i samostalna zaključujemo o duhu, dobijamo samo hrpu proizvoljnosti. „Bivstvujuće bez duhovne djelatnosti jeste za svijest stvar, a nipošto njezina bit, pa je naprotiv njezina suprotnost, te je svijest sebi zbiljska samo negacijom i poništenjem takvog jednog bića. – S te strane valja to smatrati potpunim poricanjem uma, kad se jedna kost izdaje za zbiljski opstanak svijesti; a za to se ona izdaje tim što se smatra spoljašnjošću duha, jer spoljašnjost je upravo postojeća zbilja“ (upor. Fenomenologija duha, str. 219).
Kako, međutim, ako su ono unutrašnje (mišljenje koje sebe misli i koje određuje ono spoljašnje) i ono spoljašnje (kost kao postojeća stvarnost) toliko različiti i suprotstavljeni, dolazi do toga da kost postaje biće duha?
Mišljenje, dakle, misli sopstvenu delatnost, mišljenje misli mišljenje i to je ono što se naziva samosvešću. Tu nema problema. Nema problema ni u tome da mišljenje misli ono što joj je spolja, dakle stvarnost, dakle materiju, dakle kost, i da to spolja, misleći ga, određuje. (Ovde ostavljamo po strani što kost pripada organskoj prirodi, te ni ona nije prosto mirovanje (što je svojstvo neorganskog kamena, na primer). Organski je proces, kako kaže Hegel, slobodan sam po sebi (kost se razvija nezavisno od svesti), ali nije slobodan za sebe samog jer njegova svrha, svrha kosti, nalazi se izvan procesa.) Ali svako određenje je nekakva negacija. Susret svesti i kosti događa se kroz refleksiju. Reflektujući kost svest zaključuje da ona sama nije kost i obraća se sebi kao sposobnosti koja određuje kost kao ono što nije ona sama. U tom obraćanju sebi, u tom samoobraćanju (samosvest, samorefleksija) svest sebe prepoznaje kao ono što nije u kosti. Kao ono što nije kost. U refleksiji, dakle u svijanju prema sebi, svest napušta kost da bi se ponovo vratila sebi, ali s obzirom na susret s kosti, s obzirom na iskustvo kosti, s obzirom na to da ona ne može više bez kosti, svest zaključuje da ona jeste (i) kost. No, ona pre svega zaključuje da jeste. Ona nije kost, ali ona jeste kost. Na taj način duh potvrđuje svoj ontološki status. Time što jeste on jeste na način kosti jer kost nesumnjivo jeste, za razliku od duha kojem je potrebna kost da bi bio. Razume se da se duh, za razliku od kosti, ne može ni videti ni dotaći ni gurnuti (recimo), ali se „tako nešto kaže“ (gesagt wird), pa se u jeziku to izražava na sledeći način: biće duha je kost (Sein des Geistes ein Knochen ist).
Negacija, ili cepanje stvarnosti u sebi samoj
Sam Hegel idealizam određuje upravo na ova dva načina: idealizam umskih oblika (ideja) s jedne strane i idealizam konačnih stvari s druge, te se na oba idealizma žestoko obrušava. On, pri tome, ne raskida s idealističkim motivima koje su oblikovali filozofi pre njega, ali, istovremeno, pokušava da prevlada jaz između stvarnog i umnog, između idealnog (apsoluta) i konačnog, između (može i tako) apsolutnih i relativnih značenja, jaz koji su filozofije pre njega samo produbljivale. Drugim rečima, Hegel pokazuje da um i stvarnost nisu dve različite veličine. Naprotiv. Zato bi njegov haiku „Sve što je stvarno umno je; i sve što je umno stvarno je“ bio potpuno neshvatljiv da Hegel nije konstruisao pojmovnu mašinu kakvu niko pre njega nije stvorio, a koja, kao pogonsko sredstvo, koristi negaciju, odnosno negaciju negacije.
Nije Hegel izmislio negaciju kao pogonsko gorivo kretanja, ali ju je načinio principom. Kant je, u primeru s pticom, bio blizu principu, ali ga nije formulisao. Nije ga video, niti shvatio. Golub, piše Kant, verovatno mrzi vazduh jer veruje da mu upravo vazduh otežava letanje i da bi bez otpora vazduha leteo lakše i brže. Ptica, međutim, ne shvata da ona leti upravo vazduhu zahvaljujući. Ono, dakle, što se čini negativnim zapravo je uslov mogućnosti letenja. To je, dakle, uočio Kant, ali on nije uspeo od negacije da stvori pokretački pojam. Uradio je to Hegel. Svako određenje, naime – a da bismo uopšte znali o čemu pričamo mi moramo da definišemo stvari i pojave – jeste negacija, omnes determinatio negatio est. To znači da je sve ono što je ostalo izvan određenja zapravo negirano. Konačno biće, recimo, određeno je svojom konačnošću. Smrt je negacija konačnog bića. Ali iza, ili iznad konačnosti, postoji ideja apsoluta koja je, kao negacija konačnosti, zapravo negacija smrti, odnosno ona je negacija negacije, ono što u sebi zadržava konačnost ali je oslobađa njenog identiteta (dakle smrtnosti). Utoliko Hegelov pojam negacije nije tek fenomenološki, već i ontološki, jer ulog je ništa manje nego biće. Ili: sadržaj pojma negacije nije samo logički, već, budući da je ulog egzistencija sama, negacija dovodi u pitanje tvrdnju o jednoj i jedinstvenoj stvarnosti: stvarnost nije ono jeste, već jeste ono što nije. Za Hegela, zapravo, ono što ljudi smatraju gromadom stvarnosti, nečim što je nezavisno od svesti, nije drugo do čulna izvesnost koja se, čim stupi na polje refleksije – a ne može da ne reflektuje, osim u slučajevima ekstremne gluposti – raspada u paramparčad.
Ne postoji epska, naučna, ili nenaučna fantastika koja bi bila bila fantastičnija od filozofije Georga Vilhelma Fridriha Hegela, niti postoji mitološka ili književna konstrukcija koja po maštovitosti nadmašuje Hegelovu maštovitost, kao što nijedna izmišljotina, računajući i vrhovno biće, po vrtoglavosti ne nadilazi Hegelove dijalektičke spirale. Ne postoji laž koja bi delovala neverovatnija od istine koju nudi Hegel. I sve to u ime racionalnosti, logike i same kičme stvarnosti. Zbog toga je danas, usred antiprosvetiteljskog vala, Hegel važan da važniji ne može biti. „Duh je kost“ vrlo precizno upućuje na ono što ovaj filozof nastoji da pokaže: s jedne strane kičma stvarnosti nije u onome što je čulima dostupno, jer čula zahvataju meso stvarnosti, ali ni kost stvarnosti, njena kičma, ono što je čini čvrstom i otpornom, dakle logika, nije stvar odvojena od stvarnosti, ona ne prebiva u idealnom svetu nezavisnom od mesa realnosti, već je kost zajedno s mesom. Zato i onaj drugi slavni haiku: „Sve što je umno stvarno je; i sve što je stvarno umno je“. Ili, da ostanemo pri metafori: skelet odvojen od mesa nije drugo do hrpa kostiju pogodna za proučavanje anatomije. Čista apstrakcija. Zapravo, Hegelu je bilo jasno da nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti, te ga je zanimalo kako ta stvarnost funkcioniše. Njegove filozofske konstrukcije bile su, međutim, u tolikoj meri smele, začudne, šokantne čak, da su tu okolnost – naime, da je reč o filozofu-realnosti – previdele čitave filozofske škole, te je Hegel izašao na zao glas kao tvrdi idealista, kao onaj čiji sistem bi, najzad, trebalo postaviti na noge (budući da je osovljen na glavu). Stvar, međutim, stoji sasvim drugačije. Samo kao filozofija koja misli realnost do krajnjih njenih slojeva, Hegelova je filozofija mogla postati ono što jeste: kost u grlu duha.
Upor. G.W.F. Hegel, Fenomenologija duha, Naprijed, Zagreb, 1987., prevod Milan Kangrga, str. 223. ↑