„Kao oni povijesni vladari koji ne žele znati za svoje podanike, pa zato padnu, ili kao oni koji zamišljaju da je sve ono što pripada njihovim podanicima ujedno i njihovo, pa opet padnu, svijest koja pretendira biti samo samosviješću snalazi nesreća, dok idealistična svijest, koja vjeruje da sam po sebi svime vlada – nema ništa. Reklo bi se: gotovo je s umom. U stvari, nismo još ni počeli jer um zapravo može biti jedino realističan. Um bez svijeta izvan sebe bio bi nalik vladaru bez podanika; no dok uzvišenje podanika znači definitivan pad vladara, um sad, putem potvrde i autonomije koju dobiva od svijeta, „utiskuje na sve visine i u sve dubine znak svoje suverenosti.“ (FD, str. 157.)

Constantin Noica, Priče o čovjeku, Mizantrop, Zagreb, 2022., prevod s rumunskog Goran Čolakhodžić

Zadivljujuće je u kojoj meri ljudi imaju poverenja u stvarnost, u to da je stvarnost jedna, čvrsta, nepromenljiva, uvek ista, te da, ako problema uopšte ima, te probleme prave nesavršeni ljudi, a ne stvarnost koja je takva kakva je (i šta se tu može). Ovaj sto je, naprosto, to što jeste, i šta god čovek mislio o tom stolu on će ostati stolom, on će uvek biti jednak sebi sve dok ga ne uništimo. To, pak, što je sto lako uništiv – planina je, recimo, uništiva malo teže, ali s nešto truda da se uništiti i ona – neće ni najmanje pokolebati za stvarnost priljubljenu svest. Apstraktni izraz te vere izražava se zakonom o jednakoj količini materije koja, istina, menja oblik, ali uvek ostaje ista. Oblik (forma, ideja), utoliko, ne bi bilo suštinsko svojstvo stvarnosti. Problemi sa stvarnošću, zapravo, počinju onog trenutka kada nam se učini da stvarnost nije problem. Čak se dopušta da i bogovi budu različiti, ali ne i stvarnost. Ona je uvek jednaka sebi. Za ludake se, zbog toga, i kaže da su odlepili, da su se odlepili od stvarnosti, da su se otrgli od stvarnosti i da, prema tome, žive u svojim nestvarnim, apstraktnim (odvojenim, izdvojenim) svetovima. Isti problem, samo u drugom pojmovnom režimu, glasi otprilike ovako: lako je složiti se o činjenicama, nesporazumi nastaju s tumačenjima. Činjenice su, dakle, ono što jeste, dok su tumačenja subjektivni pogledi na činjenice, što znači da tumačenja, po definiciji, ne nose ni nužnost ni opštost u sebi, a u boljem slučaju tumačenja postaju istine kada se, uz odgovarajuće procedure – sudski postupak, na primer, ili naučno istraživanje – utvrdi da se podudaraju s činjenicama (sa stvarnošću). Isti se problem pronalazi i u jednoj popularnoj reakciji: ja sam praktična osoba (znaš ti mene), zanima me samo praksa, ne prolazi kod mene nikakvo filozofiranje (dakle tupljenje, mlaćenje prazne slame, prosipanje apstrakcija; filozof bi, utoliko, iz ove perspektive bio sasvim blizu ludaku koji je apstrahovao (koji se, dakle, izdvojio) od stvarnosti). I zaista, problem sa stvarnošću ne postoji – svi znamo šta je to stvarnost i, za razliku od ludaka, lako razlikujemo stvarno od nestvarnog – sve dok ne postavimo pitanje a da šta je to stvarnost? Tvrdi vernici će tvrdo oćutati odgovor na ovo pitanje jer pitanje je glupo: ako ne znaš šta je stvarnost, my friend, get some help. Upravo nepokolebljivu veru u stvarnost, u to da stvari imaju sopstvenu realnost nezavisnu od naših pogleda na te stvari, ili od naših postupaka, Georg V. F. Hegel nazvaće idealizmom.¹³

Što je čudno. Idealizam je pozicija koja stvarnim smatra oblike što se ne mogu zahvatiti neposredno, čulima, već samo umom – savršeni krug, na primer, proizvod je uma, ne stvarnosti, jer se u stvarnosti ne može pronaći savršeni krug, što znači da ga ne možemo ni videti ni opipati, već samo zamisliti. Idealizam idealizuje idealne oblike. Utoliko, kaže idealistička logika, najveći stepen stvarnosti ima ideja kruga jer poseduje i nužnosti i opštost, dok su krugovi koje ocrtavamo šestarom, ili pravimo od drveta i metala, tek kopije umskih krugova, tek drugostepeni oblici stvarnosti. Ovakvu poziciju Hegel naziva idealizmom filozofije i ona ga, ta pozicija, u svom tradicionalnom obliku, ne zanima, ili ga zanima taman toliko da je podvrgne zajedljivoj kritici. Takvoj postavci, smatra nemački filozof, nedostaje materija, nedostaje joj sadržaj, nedostaje joj iskustvo. (Kada je kritikovao Kantov transcendentalni idealizam, Hegel, koji je bio sklon neprijatno oštrim i duhovitim opaskama na račun onih koji su mu išli na živce, primetio je da je Kantova filozofija poput plivača koji plivanje vežba na kopnu: maše ručicama u prazno. Da bi se plivalo, domeće Hegel, potrebno je skočiti u vodu.) Ali, rečeno je, Hegel će idealizmom nazvati i bezuslovnu veru u stvarnost, u to da konačne i propadljive stvari pripadaju idealnom poretku, što je, naprosto, aporija: ako je nešto konačno i propadljivo, kako se, u isto vreme, može smatrati večitim i nepropadljivim? Vera u stvarnost, naime, nastoji da izgna um iz stvarnosti, da stvarnost ostavi bez senke, u večitom podnevu (kao da nema kretanja; ne radi li i svaka religija isto, samo s drugačijim vrednosnim preznakom?). Ali ako stvarnost ostavimo bez senke, u večitom podnevu, radimo potpuno istu stvar kao i oni koji tvrde da je istina stvarnosti u umu, u nekoj transcendentnoj veličini (ili, tome nasuprot, transcendentalnoj), u idealnom poretku stvari nedostižnom nesavršenoj stvarnosti, te je sada ono idealno ostavljeno u večitoj svetlosti, u večitom podnevu bez senke nesavršenosti. U osnovi ovakvih dilema, odnosno perspektiva, nalazi se verovanje da um, kao proizvođač savršenog poretka, i stvarnost kao nesavršena, pripadaju različitim i ontološkim i logičkim režimima. Kada bi – glasi negativno određenje odnosa uma i stvarnosti – um i stvarnost pripadali istom ontološkom i istom logičkom poretku, to bi značilo izjednačiti beskonačnost i konačnost, ono nepropadljivo s onim propadljivim, dedukciju i indukciju, pleonazam i oksimoron, identitet i razliku. A to, naprosto, ne može. Tvrdi realizam, dakle, koji konačne i propadljive stvari postavlja kao ideale, vodi još komičnijim zapletima od metafizičkih svetova koji se, ako ništa drugo, oslanjaju na logiku: stvarnost se svakodnevno, pred našim očima, preobražava, ona nastaje i nestaje, mi stvarnost preobražavamo čak i kada jedemo – stvarnost nestaje u našim ustima zajedno sa svojim identitetom – pa je prilično blesavo verovati u večnost nečega što nije u stanju da preživi ni obrok.

Haiku 1

Slavni Hegelov haiku koji se suprotstavlja podeli na um i stvarnost glasi ovako: Sve što je umno stvarno je; i sve što je stvarno umno je (Was vernünftig ist, das ist wirklich; und was wirklich ist, das ist vernünftig).¹⁴ Hegel tvrdi nešto sasvim neobično: da se struktura uma i struktura stvarnosti poklapaju. I ne samo da se poklapaju onako kako se, recimo, poklapaju dve betonske ploče istih dimenzija stavljene jedna preko druge – koliko se god poklapale moći ćemo da razlikujemo jednu od druge – nego su um i stvarnost isto (ne i jedno), što se za betonske ploče neće reći. Te dve rečenice nisu tek jezička varijacija istog motiva, puki retorički obrt koji – kako nam se može učiniti – uprkos različitom rasporedu reči, tvrdi isto, već se obrtom i pomeranjem akcenata stvarnost i um postavljaju na istu ontološku ravan. Ne tvrdi Hegel, dakle, samo da je um stvaran na način same stvarnosti, već i da je sama stvarnost umna upravo na način na koji je uman i sam um. Ako pođemo od pretpostavke da su um i stvarnost dva različita režima postojanja, da um, recimo, pripada subjektivnoj a stvarnost objektivnoj sferi, da je um promenljiv a stvarnost nepromenljiva (ili obratno), onda Hegelova tvrdnja znači ili da su um i stvarnost isto, dakle da ne postoje dva različita režima, ili da svaki od tih režima sadrži, u isto vreme, i ono drugo u sebi, što, dalje, znači da se um i stvarnost razlikuju, ali na način identiteta. (Jezik se grčevito opire Hegelovoj ideji. Nije dovoljno reći samo da se um i stvarnost razlikuju jer u samom činu razlikovanja – na tome insistira Hegel – oni moraju moći da budu isto. Oni su isto u razlici i oni se razlikuju u istom. Zaplet se jedva može artikulisati i još teže misliti.)