Dakle, glođem ovdje već koji mjesec, ima već. Asocijalna sam, jel doktore, zato sam premještena iz zajedničkog odjela u ovaj – svjetionik. Lepo, blago vama. Bravo, čika doktore. Trebalo bi vas lorazepamom, također. Pa, bromazepamom. Ali, more je ljepše kad se anksiolitici bace u njega, izgleda mirnije. A tek, kad valovi navale, psihotici! Samica ja, samica, meni je ovdje čak i lijepo.

Bohl. Nije se javio. Ma, ne mogu više. Mis, mogu, ali... Stavim si nogu preko noge, jutarnju sam već odradila. A plank mi je drhtavica, ono, odmah mi se čeomice zatopli neki znoj. Iskidala sam već sve stranice s Raskoljnjikovim, prvi dan. Na podu napravila piksel-portret od komadića hartije, da mu namignem za dobro jutro. Dobar je Raša, ne hrče, jedino sam se popiknula na njegovu nogu, evo, neki dan, ali nema veze, nek me neko tuče po peti. Kad neće po butini. Razmazao mu je povjetarčić lice po podu, pak sam ga opet pospajala. Nos, oči, usta. Ali... Ne vrijedi. Ne možeš od brida napraviti muško. Svjetioniče, dalek si mi, fini si, visoki. Je, pa – kaj bi vi… Jel tako doktore?

Prošetala sam se malo ćelijom, nije da mi je baš gužva u prostoru, nisam se nešto previše ni uzrujala. Bacila sam pogled kroz prozor. Ali, pored sjeverne hladne fronte, danas je bilo mirno. Baš kao i jučer. Još najbolje da čovjeka zabrinjavaju vanjski faktori. Mrko sam pogledala k tranzistoru, pa svjetioniku, nisam ga uključivala već danima, ni noćima. Plank me zaznojio, morat ću opet žicati da mi donesu čistu košulju. Ali, ali, ali... Aliexpress ovdje nema dostavu. Zimica je, nije ugodno, a samo još kad bi malo ta vrata netko zaškljocao. Tu je nešto pokvareno, to se ne bi smjelo samo tako ostavljati.

Zima je u molu tukla o mol, dolje, skup s valovima koji su viljuškarili nadolazeću koćaricu malo po jednom, malo po drugom boku. Naši će dečki doći ovamo, popravit će mi vratašca. Iznabadali su se, jadničci, alatima po rukama da bi daljinski upravljači s ful-kolor displejem za aplikacije i pristup društvenim mrežama lakše sjeli u kućište, odakle su, umotani u laži o geografskom porijeklu, mogli krenuti na svoj globalni put. Mrnjauknula sam k prodoru mračka kroz prozor, zgrabivši jednu rešetku kao da visim o niti, o struni koju bih rado bih rado bih rado bih trznula – da me odobrovolji. Ali, moj mol – ne veseli. Osim mola na tranzistoru. To – da.

“S periferije se već počela dizati metropolitanska zora. Dva su se nebodera s tetrapak-prozorima vinula u vis, ostavljajući među sobom tek toliko prostora da inžinjeri iz uredskih kancelarija nasuprot baš ne gledaju jedan drugome sučelice u oči, ne daj Bože, špijaju iza leđa u Auto-Cad. Po kosini se fasadá nebodera izdužila dizalica, prgavim žutilom tinejdžerskog tena isprepadavši oker-introvertiranost crnpurastih roleta, s proničnim staklima, s tamnozelenim nehrđajućim metalima, sa statusom tehnoradničke klase, s kobaltima, s indicijama”. Hmmm, ova je rečenica, zadnja, malo preduga. Prekomplicirana. Stara, moraš bolje…

Stajala sam tako, u vragu, s vrata samice, nasuprot pragu, leđima okrenuta prozoru, tek pojedovši, s površja jezika zubima guleći strugotinu okusa, dok se koćarica udaljavala ka horizontu. Ubila bih i cigaretu i Raskoljnjikova zajedno. A di su ta vrata kroz ka san pasa, to sam slušala sinoć, odmah sam zaspala. Ja volim harmoniku, kad nježni delirij zakrči s tranzistora – Ubila! Ubila! Zato. Zato. Daj, oladi, stara. Fakat, oladi. Ubila bih i obećanja koja su mi napucali iz službe za korisnike. No, prije svega, ubila bih ovu tuštu tamu, svjetionika! Pa, ti budi – socijalan. Doktore…

“Sunce je baš tuklo – tuklo, miris sira mi je učvrstio kapilare nosa, nasuprot kanalizacije. Fekalije, kao da su taj dan bile u nekoj ofenzivi. Sjedili smo na ice-kavi u kafiću tržnice u tunelu. Sunce je tuklo – tuklo – tuklo izvana, nosili smo se, onemoćali kroz tende. Arabijo prokleta, dehidriranih skitnica čijim su jecajima opletene rešetke odvoda, prigušenim visokojesenskim ogrtačima lounge-muzike. Sunce moje. Pomilkio mi je znojem optočenu trajnu na glavi, čim smo sjeli u auto. Sunce? Na 50 celzija? Mogao je reći nešto prikladnije, ali baš... Sunce, vikendom ljudi nestaju, prekinuo je tišinu, skrećući s autoputa. Od svih lijepih riječi s reklame za Saudi Terme zakačene na brisače šofer-šajbe.

Odveo me u stan pod velikom ostakljenom plohom na pedesetom katu, s fasadom od zlatne intarzije, nalik na točkice kojima se slažu znakovi Brailleovog pisma. Ma, u – mikrovalnu s klimom! Saudija-žgadija, pomislila sam uspinjući se liftom, vidi ti našeg Dubaija! S razglasa je išla pjesma, “Ti si moja čokolada”. Opustila sam hidžab, baš je stegao. Popravila sam tangu u kupaoni, onako, guza mi se u tim zavojima nekako orosila. Šmic. Imao je lijep stan. Doktorčić. Osladili smo se, iz frižidera je servirao vaniliju, straciatellu i jagodu. Osjećala sam se kao čokoladica, rastopljena, ispod te trobojnice koja mi je u halovima okusa vijorila preko mozga. Opustila sam remenčić na gležnju. Protrljala usjek na koži.

Nešto je pričao o kvačilu, o servisu, omamljena od vrućine, trokirala sam. Bacila sam pogled k vaserlajtungu, dok mi se žgaravica krčkala pod pupkom. Šećer. Ne, stara... Ne. Voda. Mrijestila sam se na kauču, bio je neodlučan. Kao da je pod tamponom potrošnog šprah-papira. Mljeo je o svom autu. Prekrižila sam noge. Doktore, doktore... Primila sam sms od frenda koji je imao akciju. Na spid. Nisam časom časila, nije mi se više tak sviđalo ovdje. U mikrovalnoj. Sva slijepljena i spečena, a on se nećka. Nećeš ti, majčin sine. Zakopčala sam sve, na gležnju. A šta sam se polakirala, nema četiri sata... Ustala sam i zagrabila sladoled direktno čašom, pomogla mu da se rastepe u horizontalu, raskopčala mu košulju, pustila ga s čašom na čelu. A, jbg... Mentalac. Nek mu se paca preko face u čvalje. Pala sam ubrzo zatim, za pedeset katova. Zadigla sam haljinu. Ni dlačice na butini. Ni dlačice! A, jebem li ti... Uzela sam taxi, s klimom. Vikendom ljudi nestaju.

Palo je četrdeset, pedeset lajkova za priču, samo u prvoj minuti. Bljeee… Kako im je broj rastao, usporavala sam naraciju daha na puls hodanja zavojitim stepeništem. Popravila sam frekvenciju autotune plug-ina, za svaki slučaj. Sve profi. Kôd za pristup vikend-chatu u 18 čuki je već stigao iz centrale. Prijavio se kao Bohl, na vrijeme. Ima deset, petnaest minuta. Pogledala sam staru poruku, nasmijala se, utipkavši sama “sori, kasnim… svaüta neüto”. I stisla ‘send’, prijavivši se kao Trnoružica. Pričekala sam, jedan minut. Dva minuta, više ne znam koliko minuta. Nije se javio. I – vrijeme je isteklo.

Pogledala sam na rejting. 12 soma gledatelja. 15 posto rasta na prošli tjedan. Dobro, Trnoružica, ima se i za čube. I ti ćeš svoje usne napucati. Jer, publika to voli. Kamera koja mi je zumirala ćeliju očito nije hvatala dovoljno svaki kutak, još samo kad bi netko popravio ta vrata. Ha, snađi se, druže, javio Doktor. Počupkala sam dlačice ispod nosa pincetom, još dok nije bilo baš puno gledatelja, a gledaju me ionak uglavnom samci. Ajmo, frajeri... Stišći to. Pičvajz!

Odmjerila sam s boka displej tranzistora. Parovi četverokuta položeni u varijacijama jedan naglavce drugog su ljuštili svoje stranice, isčezavali, pa se vraćali u manifestacije četvrtastih znamenaka. Bili, pa ne bili. Duboko sam udahnula, plitko izdahnula, položivši kažiprst i srednjak o vrh kućišta. Prvo par koraka gore do ugla, zatim skroz natrag do drugog kuta. Pjesnula sam se zdesna po bedru. Odmjerila sam prekidač i prišla mu u par kažiprst-srednjak-koraka te sjela na njega, iz prstnog korijena, prekriživši prste kao nogu preko noge. Otkrila sam batak, pogledala lijevo, pa desno. Ustala sam, odigavši prste. Zažmirila. Spičila sedam, jedva. Plank, minuta trideset tri. Udahnula, kriknula, otrnula čelo, izdahnula dok mi se tlo razmicalo pod nogama. More na anksioliticima izvana je tucalo o mol.