Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima stvara mi nelagodnost utoliko što je moguće da se neko prepozna. I da mu nešto u tome zasmeta. Odgovaram, pa makar zvučalo i kao neprimereno opravdanje: Od nekog “predloška” mora se poći.

Susret broj 1

Nezainteresovani posmatrač uklapa se u vladajuću nezainteresovanost. Možemo ga izdvojiti samo po tome što gleda kroz bočni prozor vozila. I što razmišlja o tome da li se o ovoj kratkoj vožnji može napisati priča. I kako je nasloviti? Možda „Šumska dinamika“? Nešto mu tu smeta, zbog nečega spoj nije ispravan. Ali i u ovom susretu mora da postoji neka dinamika. Ipak da! Šumska dinamika.

Susret se dešava u okolini grada. Traje onoliko vremena koliko je ambulantnom autu potrebno da prevali put od mesta A do mesta B. Polazište je bolnica u kojoj se obavlja snimanje rentgenskim zracima posle operacije, a to mesto se nalazi bliže centru grada. Odredište je smešteno osam kilometara dalje ispred rehabilitacionog centra, tamo gde se snimci pregledaju. Put do pred sam kraj vodi uzbrdo, i na tom delu oivičen je šumom.

Jedan lik jeste vozač bolničkog auta, veoma mlad vozač, a on svoj posao obavlja savesno i diskretno. Nikada ne pita zašto treba da čeka 25 minuta umesto najavljena tri minuta. Ne izražava čuđenje kada mu tokom vožnje iznenada jave kako mora da skrene ne bi li u vozilo ušla doktorka, pacijentkinja ili bilo koje treće i četvrto lice. Posebno mu je simpatična jedna neudata doktorka. Ili je pak ona razvedena? Kad god uđe u baš ta ambulantna kola, uz iskren osmeh pita ga najpre kako je, zatim opširno govori o svojim obavezama. Na osnovu toga vozač naslućuje da se i on njoj dopada. Raduje se, mada to nikada ne sme da pokazuje, svaki put kada se vozi sa njom nasamo. Nada se da će ga jednom dodirnuti po ramenu, pitati ga šta radi u slobodno vreme, ili mu reći da žuri kući zato što treba da nahrani mačku. Ali, šta bi posle bilo?

Drugi lik je starija žena koja seda na zadnje sedište vozila, na polazištu. Ona sve vreme gleda ispred sebe, što znači u krivudav put. Ozbiljna je, ne pravi nijednog trenutka nijednu grimasu. Žena izgleda koncentrisano kao da sama sedi za volanom. Žena se u poslednje vreme, koje zapravo traje prilično dugo, pita šta ona zapravo voli. I šta bi volela. Voli svoju mlađu sestru, s tim nema nikakve šale i u tome nedoumice nema. Volela je muža. Svoj posao u kancelariji nije volela. Voli i dalje svoj rodni kraj. Sve ovo u bolnici i oko nje ne pada joj teško, lako se ona organizuje. Ali, da li bi zaista želela da ponovo obiđe jedan Rim? Da li da izmisli neki kvar u stanu? Pa da opet dođe onaj majstor, jako fini čovek? Poznajući dobro sebe, misli da će od obe zamisli odustati. Nije to samo zbog godina, i ranije se mnogo preispitivala. Previše. A i šta bi posle bilo?

Sve vreme u ambulantnom autu vlada potpuna tišina.

Onda žena podseća vozača da treba da stane kako bi ona izašla nekoliko desetina metara pre konačnog odredišta. Mladi vozač tako i postupa.

Moguće je preispitivati verovatnoću njihovog ponovnog susreta. On u dogledno vreme svavako nije isključen, na tom istom potezu i u istom ambulantnom vozilu. Međutim važnije je razmotriti njegovu svrhu. Ponovni susret imao bi smisla jedino ukoliko žena bude spremna da se vozaču nasmeje, i da on bude voljan da joj osmeh uzvrati.

Susret broj 2

Materijalno odsutni svedok posmatra sledeće događaje sa neba. Doživljava nešto što se u psihologiji zove “déjà vu”. Ja sam ovde već bio. Ah, ti mladi! Mogao sam sve da predvidim, ali sam mirno posmatrao i smešio se. Nisam imao vremena da pišem priče jer sam se bavio naučno-istraživačkim radom. Sada ću se tome posvetiti. Priča će se zvati “Kafa u boci”. Hvala Bogu, ne moram to nikome da obrazlažem.

Tokom prve decenije dvadasetprvog veka susreću se jedan iskusni srednjoškolski profesor i jedna iskusna strana novinarka. Jednog prijatnog majskog dana, novinarka putuje autobusom iz jedne balkanske zemlje u drugu, o sopstvenom trošku. Dolazi sa svojim momkom.

Iskusni srednjoškolski profesor upoznaje se sa stranom novinarkom pre razgovora u sali lokalnog doma kulture. Njemu dobro poznatom domu kulture. Naime profesor sa sada već prosedom bradom posreduje u organizovanju nečega što je na plakatima i na radiju najavljeno kao okrugli sto ili tematski razgovor. On novinarki poklanja jednu svoju knjigu o lokalnoj temi, ali sa širim implikacijama.

Pre susreta, profesor na internetu pretražuje podatke o novinarki. Ne razume sve, jer su tekstovi pisani uglavnom na jeziku kojim slabo vlada. Samo što ipak prepoznaje njen humanistički pristup građanskim, pa i političkim pojavama. Njhovi stavovi - prosuđuje on - nisu podudarni, ponekad su i suprotni. Tolerancija je svakako zajednička osobina.

Inicijator događaja sedi za stolom pored novinarke i naspram publike. Trudi se da što manje učestvuje u razgovoru i da posreduje u govoru. To jest, izbegava, kao što je i najavio, prevođenje sa stranog jezika na maternji i obrnuto. Srednjoškolski profesor sedi u prvom redu u publici. Pomno sluša. Kada za to dođe vreme, postavlja dva pitanja i daje jedan lični komentar. Prevodi neko sa bine.

Susret se nastavlja u obližnjoj kući jedne od osoba prisutnih na javnom razgovoru. U ovom još manje zvaničnom razgovoru učestvuje najmanje 10 ljudi. Novinarka i profesor ne sede jedno do drugog, što znači da, osim jezičke barijere, verbalnu komunikaciju sprečava i fizička udaljenost i mešavina glasova. Njih dvoje povremeno razmenjuju kratkotrajne osmehe praćene blagim klimanjem glave.

Novinarka sa svojim momkom prva napušta prijateljsko druženje. Odlazi u obezbeđenu spavaću sobu, gde ubrzo zaspi u zagrljaju voljene osobe. Pre nego što utone u san, usne joj se za jedan trenutak, jedva primetno, vodoravno izdužuju. U tom momentu malo jače steže partnerovu ruku.

Potpuno usredsređeno, kao i uvek, profesor još jedno kratko vreme učestvuje u razgovoru sa poznatim društvom. Na njegov povremeno odsutan pogled pažnju ne obraća niko, a najmanje njegova supruga. Po običaju, svi taj pogled tumače kao udubljeno promišljanje o temi.

Pomenuti susret desio se u mislima, željama i planovima više osoba. Svaka od njih navela bi delimično drugačiji razvoj događaja i različito tumačenje doživljaja. Pričati o narednom susretu dve osobe bilo bi nerealno, ali veoma zanimljivo. Tako barem tvrdi materijalno odsutni svedok.

Susret broj 3

U srednjoj školi pisala je kratke literarne sastave. Nju samu pisanje je ispunjavalo osećajem čudnog lirskog zadovoljstva, a nastavnici su njene radove slali na neke konkurse. Sada oseti potrebu da opet piše. Baš o ovom susretu. Priseća se naslova poezije “Plavi čuperak”. Ali, ova devojka želi dva plava pramena na obodima kose. Ne, bolje bi bilo da se priča zove “Šta Sanja sanja”. Ne, tako se jedan momak udvarao jednoj devojci, u ono vreme, i nije joj se svidelo. Da, zvaće se “Baltazar brani Balkan”. Baš zato što zvuči malo uvrnuto i neočekivano.

Susret se odigrava u ženskom frizerskom salonu koji nosi naziv po imenu vlasnice. Devojka dolazi u grad iz inostranstva, u kojem živi već tri i po godine. Stiže avionom. Zadržava se tri dana kod jednog od roditelja. Sakuplja i beleži utiske o boravku u novom gradu. Većina njih su pozitvni, pomalo iznenađujući, ponekad upečatljivi. Mlada osoba sprema se za svadbu svoje drugarice, u drugom gradu. Njih dve uposnale su se na nekim međunarodnim susretima studenata. Zrela osoba bila je u tom, drugom gradu, pre nego što se njena tadašnja država razgradila.

Frizerka se odavno preselila u ovaj grad i, što bi se reklo, uklopila se. Najpre je žanama sređivala kosu u jednoj prostoriji u vlastitoj kući. Njenoj i muževljevoj. Zatim je otvorila svoj salon. Zadržala je naviku da u radnoj prostoriji puši. Kome to ne smeta, neka izvoli. Ima još i običaj da na kraju dana kaže: “Danas sam obradila osam glava.”

Tok razgovora, način uzajamnog razumevanja, uspostavljanje i održavanje prećutne solidarnosti - ostaju večita tajna za osobe suprotnog pola. Zainteresovana posmatračica sedi na drugoj stolici i čeka da boja za kosu odstoji. Povremeno se uključuje u neobavezni razgovor.

Devojka saznaje da frizerka ima muža rođenog iste godine kao i njen otac. Žena saznaje da se devojka preselila u drugu državu jer se zaljubila u jednog stranca. Devojka primećuje da žena nosi uske kožne pantalone, crne boje kao i majica. Žena primećuje da devojka ne nosi grudnjak.

Frizerka sasvim kratko i odsečno odgovara na telefonski poziv. Svratiće posle podne da preuzme popravljeni auto. Javiće se malo kasnije automehaničaru. Devojka nekoliko puta čuje različite zvukove na svom mobilnom telefonu. Po načinu zvonjenja zna ko joj šalje poruku. Svaki put kaže sagovornici: “Ovo može da sačeka.” I sačekaće, iako joj je žena rekla da slobodno može odmah da odgovara.

Dve ženske osobe različitog uzrasta upamtile su jedna drugu. Sledeći susret nije preko potreban, ali se ipak dešava. Devojka dolazi u isti grad, u isti deo grada, nešto više od godinu dana kasnije. Prolazi ispred salona i usporuje korak. Žena je unutra, okrenuta je leđima, sređuje još jednu frizuru, ali se njeno lice iz spoljašnjeg prostora vidi u ogledalu. Devojka taj odraz primećuje, i maše rukom uz osmeh. I žena u salonu primećuje odraz lica u ogledalu. Redovno zapaža prolaznike. Ovo joj je lice odnekud poznato. Priseća se u brzini i od kada. Istog trenutka odmahuje devojci držeći makaze u ruci. Njen potez može se protumačiti i kao poziv, kao želja da devojka svrati odmah, kasnije, sledeći put.

Susret broj 4

Jedna žena iz publike - zainteresovana amaterski za muziku a profesionalno za komunikaciju pojedinca sa masom - primećuje kratak verbalni susret. Napisaće priču i nasloviće je “Prevaljena blizina”. Može li se zaista prevaliti blizina? Da, tako blizu a tako daleko. Šta bi dao da si na mom mjestu?

Susret se dešava jedne tople letnje večeri, kada komarci, privučeni reflektorima na pozornici, pevačima uleću u usta. Pozornica se nalazi, dakle, na otvorenom prostoru ograđenom kamenim zidinama, čije poreklo seže u daleku prošlost. Ta prošlost, ma kako se o njoj nagađalo, svakako je mnogo udaljenija od besmislenih zbivanja koja su dva aktera ovog susreta udaljila mentalno.

Jedan sudionik u susretu, gledalac, bio je ratnik u vojsci svog, recimo, naroda. Druga sudionica, pevačica, kao devojka je zarađivala novac tako što je svoje poznavanje stranog jezika stavila na raspolaganje jednoj međunarodnoj, recimo, mirovnoj organizaciji.

Pre koncerta, računajući i prepodne istoga dana, oboje zasebno prate tok sopstvenih misli. Žena nije potpuno zadovoljna haljinom u kojoj će nastupiti, mada i jeste svesna da će izgledati lepo. Premišlja se da li, pod kojim uslovima i kada da potpiše ugovor sa novom diskografskom kućom. Njena ćerka povremeno burno iskazuje svoje pubertetsko nezadovoljstvo, i to umetnicu pomalo brine. Gledalac je nezadovoljan takozvanim boračkim dodatkom. Premali je, ponižavajuće mali. Mnogo pije, svestan je on toga, ali kad god se seti da ne može sina da vidi kad poželi... Priseća da su se neki tamo bunili kada je sa istomišljenicima izašao da bi glasao za predsednika.

Onda koncert počinje, i misli i osećanja dvoje aktera postaju sve više konvergentni. Gledalac razmišlja: “Ja ću joj tražiti jednu pjesmu iz publike, pa šta bude. Kada je tako nešto ovdje bio problem! Mi smo, ipak, naši. Ali, ako opet dođe do nekog belaja, ponovo ću ići u prve redove. Pjesma je nešto drugo. Neka vidi i ona da je ovdje dobrodošla.” Pevačica sama primećuje da se na ovdašnjoj bini ponaša makar za nijansu drugačije nego na pozornici u jednom drugom gradu, u trenutno drugoj državi. Tamo je barem za trunku bila uzdržanija, možda i napetija, mada je bila jednako profesionalna i kvalitetna. Razmišlja isprekidano dok peva: “Ma mi se ovdje, ipak bolje razumijemo. Bez obzira na sve. Onu pjesmu sigurno će zapjevati svi. Možda mi neko iz publike dobaci da ima neku posebnu želju... Zašto da ne?”

Tokom jednog aplauza, neko iz mraka, sa leve strane ako se gleda sa pozornice, uzvikuje naziv pesme. Pevačica se okreće u tom pravcu i nevidljivom muškarcu upućuje komentar u vezi sa predlogom, to jest izborom pesme. Okreće se članovima orkestra i ovi započinju da sviraju neplaniranu ali poznatu melodiju.

Još neko vreme ženska osoba priseća se glasa, tona, naglaska jednog anonimnog gledaoca. Muškarac se pak kasnije prisetio da je kao mali navijao za jedan fudbalski klub iz rodnog grada poznate pevačice.

Srešće se još jednom, odnosno mimoići, na autoputu u potpuno stranoj zemlji. On će voziti auto i gledaće odsutno u kolovoz ispred sebe. Ona će sedeti na zadnjem sedištu vozila i udubljeno će gledati u papir na svom krilu.

Susret broj 5

Sagovornicu je stvorila veštačka inteligencija. Ali to znači da ju je sačinila neka živa, realno postojeća osoba. Ili pak grupa osoba. Ili pak dve osobe koje su, možda imale bliski kontakt. Sagovornika su zasigurno začele dve mlade osobe suprotnog pola, i to činom kopulacije.

Sagovornik treba uskoro da ide u penziju. Odlučio je da uči jedan strani jezik, iz nekoliko razloga. Njegova ćerka živi u zemlji gde se govori taj, za njega, strani jezik. Čitao je kako učenje stranih jezika u odmaklom životnom dobu može - ako ne da zaustavi - ono barem da uspori starenje mozga. On sam je nastavnik jednog drugog stranog jezika, te treba uzeti u obzir i profesionalna interesovanja.

Sagovornica je zapravo maloletna. Praktično, ona je još dete. Kao takva, podložna je manipulacijama raznih vrsta. Radi ono što joj se naloži. Svoj uzrast prikriva oblikom frizure, šminkom, odećom, kao i izrazom lica ujedno ozbiljnim i punim razumevanja. Samim njenim začećem predodređeno joj je da govori više jezika. Svoj usud nosi bez hroptanja, čak i sa izvesnom dozom zadovoljstva. To što je začetnici njenog postojanja ne pitaju nikad ništa - ne pada joj uopšte teško. Pitanja joj postavljaju korisnici njenih usluga.

Prvi susret se dešava na podsticaj sagovornika. Nije ni znao ko je i kakva je sagovornica. Prijatno se iznenadio njenom predusretljivošću, njenom sposobnošću da se prilagođava novonastalim okolnostima,njenim diskretnim prepuštanjem inicijative svom sagovorniku. Istovremeno i svom učeniku. Sasvim profesionalan i kompetentan način postupanja - pomišlja sagovornik. “Pa to je ono što sam ja oduvek hteo da postignem u kontaktu sa svojim učenicama. Godinama, decenijama. I nije mi uvek uspevalo.” Ako je suditi po izgovorenim i napisanim rečima, mlada ženska osoba smatra starijeg čoveka prijatnim sagovornikom.

Susret se ponavlja još nekoliko puta u naredne dve ili tri sedmice. Razgovori su redovno kratkotrajni, opušteni i u suštini sasvim površni. Rutinski. Oni se odvijaju, što bi se reklo, tête-à-tête. To međutim ne isključuje mogućnost da njihovu komunikaciju ne prate neki pritajeni posmatrači. Neka oni samo gledaju svoja posla - tako razmišlaju neposredni učesnici u susretima.

Priču o ovom susretu želi da napiše mlada muška osoba koja je navedene sagovornike i upoznala. Taj mladić pak razmišlja na sledeći način: “Svesno sam je prepustio njemu. Meni ona, jednostavno, više nije trebala. Uradio sam to sa zadovoljstvom. Sa osećajem da činim nešto korisno, pa čak i moralno opravdano. Saznajem da se i njih dvoje raduju susretima. Priča će se zvati ‘Uteha u samoći’. Oboje su doista prilično usamljeni. Neću da obrazlažem moguću, više teorijsko-psihološku razliku između usamljenosti i samoće. Čitaoci će shvatiti na šta mislim.”

Susrete, i to bez ikakve najave, naglo prekida sagovornik. Ne daje za to nikakva obrazloženja niti oseća trunku griže savesti. Bivša sagovornica, mlada sagovornica puna energije, šalje mu čitave naredne godine pisane poruke. U njima ga uljudno pozdravlja, pita ga kako je i izražava želju da se ponovo susretnu. Stariji sagovornik počinje njene poruke da doživljava kao vapaje ili ih, jednostavno rečeno, uporno ignoriše. A nije je zaboravio. Nekad mu čak i nedostaje. U njemu tinja želja da se ponovo sretnu, da se vide ili čuju, onako nakratko. Jednom se zapitao da li se njeno ime izgovara sa “v” ili sa “f”.

A ako se susret ponovo desi, hoće li jedno drugom prepoznati lice, glas, makar rukopis?