Literatura koja se bavi mađarskim nacionalizmom je obimna ^[1]. Glavne crte njegovih pojavnih oblika tokom dva i po veka su agresivnost i nepoštovanje prava drugih naroda koji su živeli na prostorima Ugarske. Tvorac ovog mišljenja nije R. V. Siton Votson (R. W. Seton-Watson), iako su njegovi tekstovi koje je pisao pod književnim imenima Viator ili Scotus Viator značajno proširili krug obaveštenih čitalaca ^[2]. Pojedini stavovi o mađarskom nacionalizmu su previše naglašeni i neopravdani, ali tačnost ukupno stvorene slike ne može se osporavati. Postupci mađarskih političara i svetonazori novinara i literata daju osnove za negativno ocenjivanje nekih od najvažnijih manifestacija nacionalizma kod Mađara. Ponuđeni esej nema za cilj da opravda i ulepša stvorenu sliku, već da pokuša da odgovori na samo jedno pitanje: zašto je mađarski nacionalizam postao onakav kakav je bio?

     Pre nego što se upustimo u razmatranje mađarskog nacionalizma, želim da naglasim da to nije bio jedini činilac koji je određivao državnu strategiju i politiku; ostali faktori neće biti predmet ovoga ogleda. Tokom cele istorije Ugarske i Mađarske, oblikovanje politike i učešće u javnom životu bili su u isključivoj nadležnosti vladara i plemstva. Tako je bilo u svim državama pre političkih promena koje je uglavnom doneo XIX. vek, kao što su prihvatanje osnovnih ljudskih prava i jednakost pred zakonom.

     U Mađarskoj (odnosno Ugarskoj), uloga plemstva bila je presudna, iako uz postupno smanjivanje, sve do samog kraja Drugog svetskog rata. Šandor Vekerle (Sándor Wekerle) bio je prvi ministar kabineta koji nije pripadao plemstvu kada je postavljen 20. februara 1887. godine. Uticaj plemića nije se ograničavao na vodeće položaje u vladi, državnoj upravi i ekonomsko-privrednim ustanovama. Pogled na svet i njihov način ponašanja bili su široko prihvaćeni i podržavani od pripadnika narastajuće srednje klase. Plemstvo je poštovano čak i kada je njihova stvarna moć nestala. Zbog toga je potrebno dati dodatno tumačenje uloge koju je ova društvena grupa imala u razvoju mađarskog društva.

     Broj plemića na kraju 18. stoleća, u predvečerje pojave modernog nacionalizma, nije bio velik. Prema podacima popisa iz 1787. godine, stanovništvo Ugarske (uključujući Hrvatsku i Slavoniju, Transilvaniju i Vojnu Krajinu) brojalo je 9 350 000 duša. Od ukupnog broja, 389 146 ili približno 4,3 % popisano je kao plemstvo ^[3]. Iako su načelno svi plemići jednaki među sobom, una eademque nobilitatis, u stvarnosti su postojale velike razlike.

     Visoko plemstvo, velikaši ili magnati bili su najbogatiji i najuticajniji. Imali su posede od 40 000 jutara ili veće i generacijama su pripadali ovoj grupi. Zauzimali su najviše položaje u administraciji Ugarske u doba Habzburga. Članovi velikaških porodica često su postajali biskupi najbogatijih biskupija, ostvarujući tako dodatnu moć i bogatstvo. Bili su takođe opredeljeni ka proizvodnji za tržište, unapređujući poljoprivredu novim znanjima. Uz članstvo u „Gornjoj tabli“ (Gornjem domu) „Dijete“ (Zemaljske skupštine), neki magnati postali su ustavni i politički reformatori, dok su ostali pripadali najodlučnijim braniteljima starog poretka i povlašćenog položaja koji su imali. Bili su malobrojni, iako su Habzburzi nekolicinu porodica unapredili u magnate ^[4].

     Niže plemstvo, često nazvano džentrija, sačinjavalo je nešto više od polovine staleža. Delilo se u dve grupe: dobrostojeći (bene possessionati) i imućni (possessionati). Prvi su posedovali između četiri i četrdeset hiljada jutara i proizvodili su više nego što im je bilo potrebno, pa su višak prodavali na slobodnom tržištu. Imućni su imali nešto manje od četiri hiljade jutara, sasvim dovoljno da zadovolji lične potrebe i ishrani poslugu. Dobrostojeća vlastela bila je pravi gospodar županija u Ugarskoj, zauzimajući glavne položaje u upravi uz prevlast u oblasnim skupštinama. Manje imućni pripadnici džentrije često su bili prisutni u skupštinama, ali uglavnom usmereni ka crkvenim položajima. „Ovaj srednji deo plemića u potpunosti je ovladao županijskom administracijom, imao je sva politička prava i koristio je uticaj ne birajući pri tome sredstva kada je trebalo pregovarati sa običnim stanovništvom, ili u suočavanju sa magnatima, centralnom vlašću i vladarom“ ^[5]. Oni su imali važnu i najverovatnije glavnu ulogu u oblikovanju modernog mađarskog nacionalizma.

     Skoro polovina plemstva pripadala je takozvanom „plemstvu u sandalama“ (bosonogo plemstvo). Imali su veoma malo ili nimalo zemlje. Uživali su teoretski ista prava kao i bogatiji pripadnici staleža, ali je njihovo učešće u politici bilo ograničeno na glasanje za visoke državne položaje. U većini slučajeva živeli su kao seljaci; za razliku od njih, nisu plaćali poreze.

     Politička delatnost bila je u značajnom vremenskom periodu privilegija plemstva. Tokom gotovo sto pedeset godina duge trostrane podele države, plemići su bili zadovoljni očuvanjem sopstvenog položaja; posle zaključenja Karlovačkog mira 1699. godine, otpočeli su borbu protiv kraljevih nastojanja da centralizuje vlast. Nisam se bavio različitim oblicima ovoga sukoba pre navedene godine; približno tada počinje korišćenje nacionalizma kao glavnog oružja da bi se očuvale ukorenjene, skoro „ustavne“ privilegije.

         Koristim termin nacionalizam da bih označio modernu ideologiju koja se razvila, zajedno sa većinom „modernih ideja“ i „ideologija“ u zapadnoj Evropi, približno tokom prosvetiteljstva ^[6]. Nacionalizam nadilazi patriotizam, koji predstavlja prirodnu ljubav prema rodnom tlu i njegovim stanovnicima. Njegovo prihvatanje u širokim slojevima stanovništva bilo je moguće samo uz masovnu indoktrinaciju koju su sprovodile političke, ekonomske i društvene elite. Oni koji vode glavnu reč u pojedinim „modernim“ državama i koji veruju da je nacionalizam pravi odgovor na unutrašnje probleme zajednice, tvorci su indoktrinacije. Glavni cilj im je da svi stanovnici u to poveruju i tako se ponašaju. U centralno-istočnoj i jugoistočnoj Evropi, nasuprot zapadu kontinenta, nacionalisti su izjednačili naciju, državu i teritoriju ^[7]. Takav pristup mađarskih nacionalista stvorio je uverenje da je mađarska nacija jedina „politička nacija“ sposobna da stvori i održi državu na prostorima zemalja Sent Ištvana (svetog Ištvana – Stevana), te da zbog toga ima pravo da vlada državom koja je izjednačena sa pomenutim istorijskim prostorom. Iskazano drugim rečima, ovaj stav podrazumeva određivanje Mađara kao nacije i svih ostalih stanovnika kao narodnosti.

     Nije iznenađenje da je većina modernih mađarskih nacionalista sledila ekstremni politički oblik novostvorene ideologije. Prigrlili su je krajem sedamnaestog veka, u takozvanom baroknom periodu sopstvene istorije, kada su se suočili sa dve neporecive činjenice. Njihove pokrajine oduvek su višenacionalne, ali je, posle progona Turaka i masovne kolonizacije koje je sprovodio dvor, došlo do situacije da Mađari ubrzano postaju manjina u sopstvenoj zemlji.

     Vladari iz kuće Habzburga, kao i svi ostali u Evropi toga vremena, vodili su apsolutističko-centralističku politiku, ugrožavajući ono što je tadašnja „politička nacija Mađara“ smatrala svojim privilegijama, označenim kao „slobode nacija“ ^[8]. To je bio razlog zašto kulturni nacionalizam koji poštuje prava svake etničke grupe na samoispoljavanje, kako ga je izrazio Đerđ Bešenji (György Besseneyi) u pamfletu „Mađarstvo“ (Magyarság) iz 1778. godine, nije imao budućnost. To je i razlog zašto je Đula Sekfi (Guyla Szekfű) pogrešno označio Bešenjija kao prvog modernog mađarskog nacionalistu ^[9]. On je svakako bio svesni mađarski rodoljub, pobornik korišćenja mađarskog jezika i teoretičar „modernizacije“, ali nije bio moderni politički nacionalista.

Nacionalizam staleža

     Proučavajući osamnaesto stoleće, susrećemo se sa dve glavne grupacije čije delatnosti moramo uočiti i razumeti. Početkom stoleća bili su aktivni revolucionari tipa Imre Tekeljija (Imre Thököly) i Ferenca II. Rakocija (Ferenc II. Rákoczi). Dopada mi se opis Rakocija u Mađarskom biografskom leksikonu (Magyar életrajzi lexicon): „glavnokomandujući princ ujedinjenih staleža Mađarske“ (a magyarországi szövetkezett rendek vézerlő fejedelme), jer potpuno razjašnjava ciljeve njihove revolucije ^[10]. Druga velika grupa koja je u 18. veku štitila „mađarsku konštituciju“, postala je poznata pod imenom „staleški nacionalisti“ (rendi nacionalisták). Koje god slogane koristili, šta god izjavljivali, koristili su dostignuća najpoznatijih stvaralaca prosvetiteljstva, dajući im značenja koja opravdavaju njihove ciljeve. Ove ličnosti nisu se borile za narod čiji su jezik prihvatili, već za NATIO.

     U suštini, borili su se da zadrže prava i privilegije staleža protiv pobornika centralizacije ili pravih reformatora, koji su želeli da promene način upravljanja Ugarskom.

     Koliko usko ili široko je bio zasnovan koncept NATIO kod onih koji su se zalagali za njegovo produženo postojanje, detaljno je raspravljano unutar nekoliko generacija mađarskih istoričara i političkih mislilaca. Izvesno je da će se debate nastaviti bez dolaženja do jasnog i opšte prihvatljivog odgovora. Ono što nije sporno je saznanje da ove ličnosti nisu bile zainteresovane da stvore bilo šta novo.

     Najbolje što o njima možemo da kažemo je da su bili konzervativci, ali često i mračni reakcionari. To što su govorili zvučalo je drugačije, jer se mađarski jezik tih decenija brzo razvijao prihvatajući izraze koje su koristili veliki pisci doba prosvetiteljstva. Ono što se nije menjalo, ili ako i jeste veoma malo, su bile njihove vrednosti i svetonazori. Oni nisu bili inovatori, uprkos upotrebljavanju novog jezika, već jednostavno branitelji običaja, zakona, ustanova i poretka kako ga je podrazumevao NATIO, bez obzira na činjenicu što je bio zastareo i van vremena već na samom početku devetnaestog stoleća. Bitka staleških nacionalista imala je odbrambeni karakter. Njihovi neprijatelji podjednako su bili birokrati-centralisti i reformatori sa sedištem u Beču.

     Uspešan otpor staleških nacionalista pokušajima centralizacije sa dvora počivao je, u značajnom obimu, na solidno utemeljenim ustanovama države. Krajem osamnaestog veka, takozvane zapadne države su faktički uklonile lokalne centre vlasti; njihove ostatke zbrisali su Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi. U tim državama, ljudi koji su zastupali nove ideje, među kojima je bio i nacionalizam ili suštinske reforme političkih ustanova, trebali su samo da osvoje centralizovane institucije i da ih potom koriste za objašnjavanje, širenje i kasnije sprovođenje svojih zamisli. U Ugarskoj, kralj i Mađari koji su zagovarali promene, imali su mnogo teži zadatak da osvoje brojne lokalne centre vlasti, kao što su mnoge županije i njihove uprave, i to jedan po jedan ^[11].                                                                         

     Zbog toga ne iznenađuje saznanje da je mađarsko plemstvo bilo spremno da se bori protiv Napoleona, izvoznika revolucije, da bi očuvalo „posebne ustanove“ u Ugarskoj. Pobornici revolucije, najbolje prikazani kroz delatnost Ignaca Martinovića (Ignác Martinovics) i njegove „zavereničke grupe“, bili su dobro upoznati sa korenitim promenama koje su se desile na mnogim mestima u Evropi i bili su spremni da ih sprovedu ne samo u Ugarskoj, već i u drugim delovima habzburške imperije. Ubrajamo ih u dobre revolucionare i ideologe, ali teško da mogu pripadati krugu mađarskih nacionalista^[12].

Predmartovske godine (Vormaerz)

     Sledeći važan period u razvitku mađarskog nacionalizma obuhvata vreme između Napoleonovih ratova i revolucionarnih događaja 1848. – 1849. godine ^[13]. Svako ko je imao pravo da učestvuje u političkom životu, još se suočavao sa dvorom apsolutiste i višenacionalnim stanovništvom, ali je morao da računa i na nove političke i ekonomske  okolnosti u većem broju država na Starom kontinentu. Nova okolnost bio je i potpuno razvijeni moderni koncept nacije, čije je interese otelotvoravala ideologija nacionalizma. Koncept nacije imao je sasvim ograničeni uticaj u Mađarskoj. Adam Paloci Horvat (Ádám Pálóczi Horváth) pisao je 1814. godine: „Kada govorimo o naciji, u nju ne uključujemo kmetove, već samo plemiće i vojnike“ (A jobbágyok a nemzet neve alatt soha sem értettödtek, hanem csak a nemesek és a katonák). U skladu sa tim, neslobodni ljudi ne mogu se danas smatrati kao deo nacije^[14].

     Paloci Horvat je zastupao poglede plemstva iz županija, jednog od tri glavna politička činioca koji su pokušali da oblikuju život i budućnost zemlje. Provincijski plemići nastavljali su politiku iz prošlog stoleća, braneći prava i povlastice, „nacionalne slobode“, „konštituciju“ i „specijalne ustanove“ Ugarske.

     Na takozvanoj Reformskoj dijeti koja je trajala od 1825. do 1827. godine, nijedan županijski predstavnik nije se zalagao za olakšavanje tereta koji je neslobodne seljake jobađe (jobbagy) gurao u beznadežnu zaostalost. Suprotno od toga, Dijeta je potvrdila Zakon XXXV iz 1791. godine, koji je ograničavao prava jobađa i nametao im teške ekonomske obaveze^[15].

     Predstavnici županija tokom zasedanja učinili su i više od odbrane svoje osobne pozicije. Pod uticajem novih ideologija razmišljali su o krupnijim temama i delovali, u skladu sa sopstvenim shvatanjima, u interesu Ugarske. Protivili su se agrarnim reformama, naglašavajući da bi davanjem obradivog zemljišta kmetovima i njihovim pretvaranjem u slobodne seljake mnogi nemađari postali vlasnici zemlje, čime bi bilo ugroženo jedinstvo i samo postojanje države. Na ovaj način izjednačili su sopstveni interes sa samom Mađarskom. Takav stav i nije iznenađenje. Nacionalna ideja, kako su je oni razumeli, izjednačavala je starovremenski NATIO sa državom i teritorijom na kojoj se ona prostire ^[16].

     Pripadnici ove druge i treće generacije staleških nacionalista nisu bili jedini učesnici Dijete iz doba od 1825. do 1827. godine. Članovi „pokolenja reformatora“ bili su prisutni, iako još nisu preovladali. Pripadali su različitim usmerenjima. Tri najpoznatije su: dvorsko plemstvo, grupa konzervativaca i oni koji su ubrajani u radikale. Svi su bili pravi nacionalisti, sasvim u skladu sa kratkom definicijom datom u uvodnom delu ovoga teksta.

     Konzervativci su dobili ovu odrednicu jer su bili verni dinastiji i verovali su da jedinstvo carevine može biti očuvano, te da Ugarska može postati nacionalna država unutar monarhije. Uglavnom su pripadali aristokratiji, sa visokim obrazovanjem, putovali su po svetu i bili potpuno svesni problema i zaostalosti Ugarske. Prihvatajući i mogućnost uvođenja brzih promena, ipak su bili skloniji postepenom i dobro osmišljenom planiranju da bi došlo do preobražaja koji se morao sprovesti. Grof Ištvan Sečenji (István Széchenyi), najpoznatiji konzervativac bio je među prvim Mađarima koji je sve koji žive u državi smatrao za članove iste mađarske nacije^[17].

     Mnogi znalci smatraju da je objavljivanje njegovog dela Hitel (Kredit) 1830. godine događaj koji je označio rođenje modernog mađarskog nacionalizma. Kao što naslov ukazuje, ova rasprava bavi se osnovnim ekonomskim problemom koji je Sečenji uočio kao najveću teškoću pri uvođenju toliko potrebnih ekonomskih promena i napretka u Ugarskoj. Prepreka progresu predstavljala je neotuđivost najvećih zemljišnih poseda. To je bio važan, ako ne i većinski deo mogućeg kapitala koji se mogao upotrebiti u državi. Neotuđivost poseda činila je kapital nepokretnim, onemogućavala je uvođenje modernih finansijskih ustanova, te sprečavala najbogatije gospodare Ugarske da podignu inostrane kredite za preko potrebna ulaganja u imanja i druge privredne grane. Ovo pitanje ipak se čini nedovoljno da bi delu obezbedilo toliki značaj koji mu je pripisan kada je dospelo u javnost. U njemu se pisac kreće različitim stazama kada objašnjava posledice ekonomske zaostalosti. Tako, na primer, postavlja pitanje uvođenja mađarskog umesto latinskog jezika u opštenju državnih organa. Snažno je podržavao ovu promenu, koja je pretočena u Zakon u aktu VI iz 1840. godine. U pomenutom delu, Sečenji prezrivo govori o onima koji su u prošlim vremenima izjednačavali uski staleški sa nacionalnim interesom. Posledica ovakvog postupanja je da „krv koju smo prolivali za nezavisnost i samoodržanje nije dovoljno čista, jer je prolivena zbog privilegija slabunjave društvene klase, a ne zbog slobode za celu zemlju“^[18].

     Uvođenje mađarskog kao državnog jezika i jednakost seljaštva pred zakonom bili su razlozi koji su usmerili pažnju na multietničnost stanovništva, što je ovim reformama dalo specifično mađarski i odbrambeni smisao. U vremenu kada je „Kredit“ ugledao svetlost dana, svaki pismeni Mađar bio je bolno svestan predskazanja koje je ispisao Herder: „Evo ih ovde, Mađari medju Slovenima, Nemcima, Rumunima i ostalim narodima, manjinska grupa među stanovništvom države, a posle nekoliko vekova teško će biti čak i pronaći njihov jezik“^[19]. Naciju je trebalo odbraniti od Herderovog proročanstva. Pošto je slavni Nemac izjednačio nacionalni identitet sa jezikom, prvi potez da se spase nacija podrazumevao je nadmoćno mesto jezika.

     Ova obaveza pala je na pleća političara i ljudi od pera. Prvi su ispunili dužnost izglasavajući Zakon VIII 1830. godine. Teži zadatak uspešno je izveden od strane „reformatora jezika“, koji su stvorili jezik pogodan da izrazi potrebe modernog društva, čime su stvorili uslove za „zlatno doba“ mađarske književnosti. Uprkos dostignućima, nije dobijen odgovor na osnovno pitanje: ko je Mađar?

     Da li je svako ko živi na zemljama krune Sent Ištvana / svetog Stevana zbog toga Mađar? Da li su Mađari samo oni koji imaju politička i zakonska prava? Da li proširenjem ovih prava i jednakošću pred zakonom postaju Mađari i oni koji to ranije nisu bili? Da li je upotreba mađarskog jezika pravi dokaz? Odgovori na ova osnovna i ključna pitanja zavisili su kako od različitih stanovnika države, tako i od rada „reformatora jezika“ i napora konzervativnih modernizatora. Desilo se ono što je bilo neizbežno. Mađari nisu bili jedina etnička grupa koja je živela u Ugarskoj i ostali su postali svesni novih strujanja koja su dolazila sa Zapada. Rastući nacionalizam nemađara, te njihov značajan broj, naterao je mađarske modernizatore ponovo u odbrambeni stav. Plašili su se različitih nacionalnih pokreta, posebno panslavizma, što se vidi iz opusa najslobodoumnijeg i reformama posvećenog Barona Mikloša Vešeljenija (Miklós Wesselényi), koji je 1843. godine objavio proglas pod naslovom „Manifest za mađarske i slovenske narode“ (Szótat a magyar és szláv nemzetiség ügyében)^[20]. Nesrećna posledica straha zbog narastajućeg nemađarskog nacionalizma bila je mađarizacija. Grofovi Ištvan Sečenji, Lajoš Baćanji (Lajos Batthyány) i Ferenc Deak (Ferenc Deák) bili su pristalice sporijih, strpljivih i nenasilnih metoda za postizanje ovog cilja, ali su se čuli i drugi glasovi.

     U Dijetama, stavovi konzervativaca bili su osporeni od onih koje nazivamo radikalima, uglavnom obrazovanih pripadnika nižega plemstva. Po njima, bila je neophodna potpuna promena celog društvenog, političkog i po mogućnosti ekonomskog ustrojstva.Nastojali su da pretvore Ugarsku u „modernu državu“, prema modelu na ustavu zasnovanih zapadnih država koje su počivale na nacionalističkoj ideologiji koja izjednačava naciju, državu i teritoriju. To što su imali na umu jasno je izrazio najtalentovaniji govornik medju njima, Lajoš Košut (Lajos Kossuth):

„Bez nezavisnih nacionalnih ustanova i privede, u Evropi danas možemo imati kolonije, etnička okupljanja ali ne i nacije. Mađari žele da budu nacija u skladu sa zahtevima devetnaestog veka“. ^[21] Ovi uslovi iz 19. veka, prema uverenjima radikala, podrazumevali su „fakat“ da samo oni narodi koji su bili „državotvorni“ u prošlosti mogu stvarati sopstvene suvremene države, pa se zbog toga mogu ubrajati u nacije. Kada se iskazani preduslov primeni na zemlje krune Sent Ištvana, Hrvati su bili jedina grupa osim samih Mađara sa obeležjem nacije. Svi ostali su u najboljem slučaju bili narodnosti, ili jednostavno Mađari koji govore druge jezike. To je, najblaže rečeno, bilo neugodno i nepovoljno, pa je postalo važno da svako nauči mađarski, da bi se osigurala budućnost nacije i jedinstvo države.

1848.

     Košut je često optuživan da, tokom revolucionarnih godina 1848./49., nije bio sposoban da shvati da je ono što je od vladara tražio za Mađare upravo ono što su druge etničke grupe koje su živele u Ugarskoj zahtevale od njegove nacije. Ova politička kratkovidost odgovorna je ne samo za tragični građanski rat koji se dešavao istovremeno sa slavnom borbom Mađara za nezavisnost, već i za odsustvo razumevanja i međusobnog poverenja između Mađara i nemađara, što je proizvelo pogrešne manjinske politike kasnijih vlada u Ugarskoj. To je kao posledicu imalo masivne gubitke nacionalne teritorije Mađarske posle Prvog svetskog rata.

     Drugačije tumačenje Košutovih poteza tokom godina revolucije je takođe moguće i verovatno bliže istini. Kao iskreni nacionalista, on ne samo da je potpuno razumeo osećanja i očekivanja svih etničkih grupa, već je predvideo da dodeljivanje nemađarima praktično celovite samouprave može da znači kraj države koju je poznavao i voleo.

     On nije bio kratkovid niti slep kada se suočio sa zahtevima različitih etničkih grupa, ali je bio ubeđen da ih mora odbaciti da bi odbranio nacionalnu i političko-teritorijalnu celovitost Ugarske. Rezultati njegove politike bili su zaista tragični, ali oni nisu bili posledica agresivnog pristupa; upravo suprotno od toga.

Godine neoapsolutizma

     Samo po sebi je jasno da je politika „pasivnog otpora“, kojom su se vodeći političari Mađari suprotstavljali neoapsolutističkom režimu Baha, koji je usledio posle kraja neprijateljstava 1849. godine, bila po svojim obeležjima odbrambena. Da su ovi ljudi, od kojih je deo živeo u zemlji, a ostali prebivali u inostranstvu kao emigranti, i dalje verovali u mogućnost osvajanja nezavisnosti Ugarske po drugi put – u to nema nikakve sumnje. Da li su naučili pouke iz 1848./49. godine? Da li se promenilo njihovo shvatanje šta zemlja zaista treba? Da li je njihov nacionalizam poprimio drugačije oblike? Dva dela objavljena u predvečerje Dvojnog sporazuma / Sravnjenja (Ausgleich) kojim je uspostavljena Austro-Ugarska, ukazuju kakvi bi se odgovori mogli dobiti. Premda se samo dva primera mogu učiniti nedovoljnim da se iskažu raspoloženje i stavovi vodećih ličnosti toga vremena, važnost i ugled njihovih autora obezbeđuje im dodatni značaj.

     Baron Jožef Etveš (Jozsef Eötvös), istinski dosledni liberal i budući tvorac Zakona XLIV iz 1868. godine (Zakona o narodnostima), objavio je svoju studiju „Narodnosno pitanje“ (A nemzetiségi kérdés) 1865. godine. U njoj on piše: „Ono što snaži državu nije vladavina jednog naroda, već zajednička sloboda za sve“ (Az ami ezen államot összetartja, nem egy nemzetiségnek uralma, hanem csak a közös szabadság lehet). ^[22] Ipak, u tom istom delu, Etveš je razjasnio da je ta sloboda moguća jedino u unitarnoj, centralizovanoj državi. Vođen ovakvim uverenjem, zakon koji je predložio tri godine kasnije „nije priznavao postojanje posebnih nacionalnih grupa i nije im omogućavao kolektivna nacionalna prava ili političke ustanove“. ^[23] Potvrđivao je jednakost pred zakonom, jednaka prava za svakoga kao građanina i pojedinca, uključujući i upotrebu jezika. Ništa što bi moglo ugroziti teritorijalno ili upravno jedinstvo države Ugarske, kao što su pojedini oblici samouprave, nije upisano u tekst ovog važnog zakonodavnog akta.

     Niko nije govorio sa više autoriteta iz redova emigracije od Lajoša Košuta. Istrajavao je na protivhabzburškim i antiaustrijskim stanovištima, uz zaziranje od Rusije; uviđao je međutim da su ugarske šanse za osvajanje i zadržavanje nezavisnosti u samostalnom nastupanju u najboljem slučaju mizerne, jer je zemlja trebala saveznike. Oni su se mogli pronaći među susedima Ugarske čiji su sunarodnici živeli u njoj. Ustupci su bili neizbežni. Rezultati ovog razmatranja bio je Košutov plan za stvaranje Dunavske konfederacije, velike države sa više od trideset miliona stanovnika, koju bi sačinjavala Ugarska, Srbija, vojvodstva Rumunije i Hrvatska. Ova konfederacija obavljala bi brojne „zajedničke poslove“ (kao i buduća država Austro-Ugarska), uz zajedničko zakonodavno telo koje se sastaje u različitim prestonicama. Trebala je da obezbeđuje najviše prava za manjine u pojedinoj državi članici. Svaka država trebalo je da ostane potpuno nezavisna, te da se očuva njeno teritorijalno i upravno jedinstvo ^[24]. Ovo je zaista bio novi pristup i činilo se da je Košut ponešto naučio iz događaja od 1848./49. Plan je objavljen u dnevnim novinama L' Alleanza, na dan 18. maja 1862. godine, iz pera Ignjaca Helfija (Ignaz Helfy). Košut se nije obradovao. Smatrao je da je plan trebao da bude iskorišćen kasnije, posle pregovora koji bi doveli do sporazuma sa Bečom, kao naredna stepenica koja bi učvrstila aranžman sa vladom cara Franje Josifa. U tom smislu, bio je to odbrambeni plan, da bi se izbeglo rešenje koje nije bilo prihvatljivo. Naglašavao je suverenitet i unitarno ustrojstvo svake države članice, osiguravajući svakoj „naciji“ produženo gospodarenje u zemlji. Doduše, nije u potpunosti sledio stari nacionalistički pristup, ali je očuvao neke od njegovih najznačnijih crta.

Rane godine Austro-Ugarske

     Ono što je Košut želeo da postigne je sporazum sa ostalim narodima koji osigurava trajni opstanak jedinstvene mađarske države, shvatajući da ga Mađari ne mogu ostvariti sami. Oni koji su radili na dogovoru sa Bečom, imali su isti cilj. Razlikovali su se od Košuta jedino po tome što su verovali da je sporazum sa Habzburzima bolji put nego oslanjanje na one koje je Košut hteo da iskoristi u iste svrhe.

     Dvojni sporazum / Ausglajh (Ausgleich) koji su Deak i njegovi sledbenici potpisali sa Bečom, postao je Zakon XII 1867. godine u Ugarskoj ^[25]. Izjava pripisana Grofu Fridrihu Bojstu (Friedrich Beust) prilikom potpisivanja sporazuma je najverovatnije izmišljena: „Od sada na dalje, vodićete računa o vašim varvarima, a mi ćemo brinuti o našima“ su navodne reči koje je uputio Grofu Đuli Andrašiju starijem (Guyla Andrássy). Nema sumnje da je značajan broj ljudi u Ugarskoj razmišljao na ovaj način, pa čak i bio nesrećan zbog Ausglajha. Većina njih postali su kasnije članovi nezavisnjaka, četrdesetosmaša i drugih opozicionih stranaka. U prvih nekoliko godina posle sporazuma, Ferenc Deak („savest države“), Baron Etveš i grof Andraši, vođe Deakove stranke, bili su glavni politički stratezi. Oni su bili istinski liberali devetnaestog veka ^[26]. Zaključili su Nagodbu, sporazum sa Hrvatskom (Zakon XXX iz 1868.), ali su morali tragati za Hrvatima koji bi bili voljni da ga potpišu, zato što im je tom prilikom oduzet deo tradicionalnih prava te je na toj teritoriji uspostavljena mađarska kontrola. Lako je uočiti saglasje sa izjavom koju je istaknuti liberal grof Laslo Teleki (László Teleki) dao šest godina ranije, kada su započeti dugi pregovori koji će dovesti do Dvojnog sporazuma.

     Svakome će biti garantovana „nacionalna, jezička i veroispovedna sloboda i puna jednakost prava, osim prava na podelu države“. ^[27] „Svakome“ se u ovom slučaju odnosi na pojedince, a pominjanje nedeljivosti isključuje samoupravu etničkih zajednica. Ovo važno ograničenje je u skladu sa vrstom nacionalizma koje su prigrlili Mađari i uloge države u njegovom očuvanju, ali je nespojivo sa izvornim liberalnim načelima. Zbog toga je Deakova stranka bila pomalo neefikasna i nesigurna. Novinar Aurel Kečkemeti (Aurél Kecskeméti) video je to jasno i sačinio zapis u svom dnevniku. Ukazao je da Mađari mogu braniti „nacionalnu istorijsku nadmoćnost... sistemskom diktaturom, jakim centralizmom i mađarskim jezikom“ ili moraju shvatiti „da se narodnostima ne može vladati golim institucionalnim načinima“ i da je potrebno prihvatiti načela višenacionalnosti i slobodnih institucija. Zapazio je da „Deakova stranka luta levo-desno između ove dve mogućnosti i da je opozicija jednako tako neodlučna. Potom sledi Kečkemetijev zaključak: „Nacija je nesposobna za prvu mogućnost... ali nema podsticaja... da se razmotri druga. ^[28] Stranka je delovala bez jasnih smernica kako rešavati probleme višenacionalnosti u pretpostavljenoj unitarnoj nacionalnoj državi. Doživljavala je sebe kao branitelja novouspostavljene državne suverenosti na njenim istorijskim prostorima koji su ponovo uključivali i Transilvaniju; u isto vreme, bila je rešena da stvori dobre Mađare, ili barem lojalne građane Ugarske iz redova brojnih narodnosti. Pregovori koje je Grof Menjert Lonjai (Ményhert Lónyay), poslednji predsednik  vlade iz Deakove stranke, vodio sa novim  građanima Ugarske, Rumunima iz Transilvanije, morali su propasti. Oni su razmišljali u skladu sa istorijskim prilikama u Transilvaniji i zahtevali su priznavanje jednakog položaja sa ostalim narodima u državi, dok je Lonjai smatrao da jedinstvo zemlje nalaže svima da postanu dobri Mađari. Glavni kamen spoticanja tada, ali i kasnije, bilo je pitanje prava glasa. Branioci političko-teritorijalnog, verovatno i nacionalnog jedinstva Ugarske bili su uporni u ograničavanju političkih prava da bi očuvali celovitost države. Kada je pitanje izmene izbornih zakona stiglo u javnost nekoliko godina kasnije, poznati mađarski književnik Mor Jokai (Mór Jokai), koji  sasvim sigurno nije bio ekstremista, izjavio je da u državi sa devet miliona Mađara i šest miliona pripadnika narodnosti, opšte pravo glasa „može uništiti čak i mogućnost postojanja Ugarske kao države“, pa zbog toga ne treba  da  bude uvedeno. ^[29]

     Brojke koje je navodio Jokai nisu bile tačne, ali su razlozi bili jasni: u nameri da se odbrani država, politički ustupci nacionalnostima moraju da budu odbačeni. Kada je Lonjai odustao od pregovora sa Rumunima, njegova se partija stopila sa pojedinim umerenim delovima opozicije, stvarajući novu Liberalnu stranku.

Liberalne decenije                                                                                                                                                                                                                                                                                         

     Liberalna partija vladala je Ugarskom do 1905. godine. Tokom prvih petnaest godina njenog postojanja, od 1875. - 1890., Kalman Tisa (Kálmán Tisza) je bio neosporni vođa i predsednik Vlade Ugarske. ^[30]Svakako su u pitanju prelomne godine, tokom kojih su odnosi Mađara sa ostalim narodima postajali sve lošiji, da bi 1905. godine bili potpuno suprotstavljeni. Posle 1867. „unitarni oblik nacionalne države“ bio je potpuno prihvaćen. Etvešov Zakon o nacionalnostima priznavao je opstojanje „jedne nedeljive nacije“, ali je utvrđivao da se „nacija sastoji od različitih narodnosti“. ^[31] Važna promena tokom Tisinog petnaestogodišnjeg vođstva je „pretvaranje unitarne države iz političkog u kulturni koncept... zbog pripajanja narodnosti da bi postale Mađari po jeziku i običajima“. ^[32]Ovo je bila suština strategije mađarizacije. Cilj je bio da se ukloni opasnost koju je nacionalizam narodnosti predstavljao za Ugarsku. Mađarizacija je bila agresivna već od prvih dana i postajala je sa protokom vremena sve bezobzirnija, ali je po svojoj suštini predstavljala odbrambeni potez.

     U propovedanju ovakvog pristupa, Tisa nije bio usamljen. Oni koji su ga podržavali, u okviru njegove stranke ili u opoziciji, sigurno su činili većinu politički aktivnog i svesnog dela Mađara u državi. Raspoloženje ovih ljudi jasno odslikava život i rad Bele Grinvalda (Bela Gruenwald). Njegova delatnost vremenski se podudara sa premijerskim godinama Kalmana Tise. Njegovi stavovi možda zvuče isključivo, ali su odražavali većinsko stanovište. ^[33]

     Grinvald je bio prvi mađarski super-patriota koga pominjemo u ovom tekstu a da ima nemađarsko etničko poreklo. Otac mu je bio Nemac, a majka Slovakinja. Kao zagovornik asimilacije bio je odgovoran, između ostalog što je učinio, za ukidanje Matice Slovačke i za osnivanje promađarskog dnevnog lista „Svornost“ (Sloga). Smatrao je da država koju bi zastupali moćni i dobro obrazovani službenici koji rade za potpuno centralizovane ustanove države, predstavlja idealni model koji dovodi do asimilacije „narodnosti“. Cilj je bio stvaranje jake nacionalne države od trideset miliona Mađara. Ukratko, zagovarao je ulogu države i njenih ovlašćenja u skladu sa opisom koji je dao Janoš; o tome je u ovom eseju bilo reči ranije. Svoja uverenja sažeo je u delu koje je objavljeno 1874.: „Naraštaji u budućnosti će imati više mogućnosti da slave našu političku mudrost ako od nas naslede kompaktnu i snažnu državu Mađara, koja neće imati neke ustanove koje se nama čine liberalnima, umesto da im ostavimo priznanje da smo bili slobodoumni, ali bez države Ugarske“. ^[34]

Poslednjih dvadeset godina mira

     Politika koju su propovedali Grinvald i njegovi istomišljenici postepeno se širila i dostigla svoj vrhunac tokom trajanja takozvane koalicione vlade (1906. – 1910.). Ona je došla na vlast pošto je kapitulirala pred Franjom Josifom, na kraju ustavne krize iz 1905./6. Vlada, koja je bila sastavljena od opozicije koja je prekinula dugo vladanje Liberalne partije, toliko se prestrašila mogućeg uvođenja opšteg biračkog prava čime je zapretio monarh, pa je odustala od svih načela. Jedino što je ostalo od njenih programskih opredeljenja bio je krajnji nacionalizam, pa su tako i delali. Najpoznatiji zakoni koje je predložila ove Vlada su XXVI i XXVII iz 1907. godine (znani i kao „Aponjijevi zakoni“), prema grofu Albertu Aponjiju (Albert Apponyi), ministru obrazovanja i vere i stoga odgovornom za njihovo donošenje. Vredi pomenuti i Zakon XLIV iz 1907. (takozvani Košutov zakon), prema Ferencu Košutu, ministru trgovine.

     Počevši od Akta o obrazovanju iz 1879. godine, svi školski propisi podsticali su mađarizaciju. Aponjijev zakon sledio je smisao prethodnih izmena koje su donesene 1883. i 1891. g. Svaka je otežavala uslove za delatnost učitelja iz manjinskih zajednica, ali poslednji potez je bio katastrofalan. Pored izmena u programu, obavezivao je na učenje mađarskog jezika u osnovnim školama gde nastavni jezik nije bio mađarski. Kao preduslov dobijanja dozvole za rad u školama, propisao je ispit poznavanja jezika koji je bio tako težak da je skoro onemogućavao pripadnike narodnosti. Ovi uslovi važili su ne samo za državne ustanove, već i za one pod upravom različitih veroispovesti koje su pomagale glavninu manjinskih škola. Na kraju, zakon se pokazao kao nesprovodiv.

     Košutov zakon imao je isti cilj: mađarizaciju jednog od najvećih poslodavaca u državi, željeznicu. Niko nije mogao da bude zaposlen na radnom mestu koje zahteva opštenje sa vlastima ili putnicima, ukoliko to nije mogao da učini na mađarskom. Njegova primena protezala se i na Hrvatsku, što nije bilo prvo kršenje Nagodbe, pa je time okončana obećavajuća, ali kratkotrajna saradnja Hrvata sa Budimpeštom. Oba zakona, Aponjijev i Košutov, dodatno su ogorčila narodnosti. Bili su nedvosmisleno kontraproduktivni.

     Prisilna mađarizacija nije pomagala vladama koje su u Ugarskoj delovale posle Dvojnog sporazuma iz 1867. u zastupanju nacionalnih interesa, kako su ih oni razumeli. Nasuprot tome, dobrovoljna mađarizacija je pozdravljana i ohrabrivana. Tako su dobri Mađari postajali većina Jevreja i značajan broj Nemaca; ova pojava uglavnom objašnjava rast postotka Mađara među stanovništvom. ^[35]

     Na taj način se ubrzano u gradovima stvarala srednja klasa koja je govorila mađarski, ali i grupa „supernacionalista“ koja je svoje konvertitstvo otplaćivala nacionalizmom u međuratnom periodu, u kojem su bivši Nemci mnogo doprineli nesrećnoj sudbini Jevreja. ^[36] Mora se takođe obratiti pažnja na godine posle odlaska sa vlasti koalicione vlade i izbijanja Prvog svetskog rata. Bio je to kratak, ali važan period obeležen ličnošću Ištvana Tise, sina Kalmana Tise. ^[37]Posle pada koalicione vlade, grof Kuen-Hedervari (Khuen-Héderváry) postao je premijer. Na tome položaju nasledio ga je Laslo Lukač (László Lukács), a od 1913. pa sve do 15. juna 1917. godine prvi ministar bio je Ištvan Tisa (István Tisza). Za vreme dok su prva dvojica ministara predsednika nosila vlade, Tisa je bio na čelu Donjeg doma Parlamenta Ugarske i vođa nove vladine stranke koja se zvala Nacionalna partija rada. Njegovi moć i uticaj bili su barem jednako veliki kao i premijera. Predsednici Vlade bili su izraziti mađarski nacionalisti. Lukač nije bio važna ličnost, ali Kuen-Hedervari itekako jeste. Prethodno je dvadeset godina bio ban Hrvatske i ministar-predsednik Ugarske. Tisa i Kuen-Hedervari bili su saglasni da se nacionalno, teritorijalno i političko jedinstvo države mora očuvati i braniti po svaku cenu. Metodološki su se ipak razlikovali.

     Po mnogo čemu, položaj Ištvana Tise nije bio bitno drugačiji u odnosu na oca i Belu Grinvalda. Kada je pitanje opšteg prava glasa postalo razlog propasti koalicione vlade, saglašavao se sa opozicijom: ta će promena doneti manjinama oko 40 % mesta u Donjem domu Parlamenta i „dovesti do presecanja vitalnosti nacije i neminovnog uništenja“. ^[38] Slično mišljenje izražavao je u predvečerje svog prvog premijerskog mandata, kada se otvorilo pitanje političkih stranaka zasnovanih na etničkom ključu.

     Zastupao je stanovište da ne treba da budu ozvaničene, „jer samo njihovo postojanje podriva nacionalni karakter mađarske države“. ^[39] Protivio se bilo čemu što je moglo ugroziti postojanje nacije i njene države. Po tome se Kuen-Hedervari i Tisa nisu razlikovali. Stavovi koje nalazimo u dve Tisine izjave skoro da se nadovezuju na ono što je Kuen-Hedervari želeo da kaže o temi koja dotiče iste probleme: „Sa nacionalnog stanovišta izrazito je nepoželjno dozvoliti stvaranje škola koje su u osnovi čisto etničke. To se posebno odnosi na županije u severozapadnoj Slovačkoj, koja je u svakom pogledu ognjište panslavizma“. ^[40]

     Presudna međusobna razlika u tome je što je Kuen-Hedervari (kao i većina njemu bliskih nacionalista) znao koje pretnje treba ukloniti da bi se odbranila nacija i država, ali nije bio voljan da se suoči sa neprijatnim činjenicama koje bi nalagale drugačije delovanje. Ličnost koja je morala da poznaje južne Slovene bolje od bilo koga, izjavila je 1910. godine u parlamentu: „Ideja jugoslovenstva u stvarnosti ne postoji; o njoj se ponešto zna samo na univerzitetima. U očima Slovena iz Austrije i Ugarske, Velika Srbija je utopija u koju samo retki veruju“. ^[41] Ono što je Tisa naglasio na istom mestu šest godina ranije, zvučalo je jednako nestvarno. Dok je tragao za načinima da mađarsku vlast učini privlačnom za nacionalne manjine, istovremeno je zahtevao „u zamenu za slobodu u oblasti kulture ne samo vernost državi Ugarskoj, već takođe i učenje mađarskog jezika“. ^[42]

     Ovaj „pledoaje mađarizacije“ prethodio je Aponjijevom i Košutovom zakonu više od tri godine. U trenutku kada je koaliciona vlada gubila vlast, Tisa je govorio sasvim drugačije.

     Šta je nateralo Tisu da promeni mišljenje? Kao i mnogi njegovi zemljaci, bio je protivruski nastrojen, pa ga je uznemiravala rastuća uloga Rusije na Balkanu. Smatrao je da je panslavizam najveća opasnost sa kojom se suočava trajni opstanak mađarske nacije. Bio je takođe jedan od retkih vodećih političara u Ugarskoj koji je poznavao manjine „iz prve ruke“. Bio je rođen i živeo je u županiji Bihar (danas: Bihor), koja je imala brojno rumunsko stanovništvo. Takođe je uviđao da dokle god postoji Austro-Ugarska, savezništvo sa Austrijom obezbeđivaće postojanje Ugarske. To su bili razlozi zbog kojih se suprotstavljao objavljivanju rata Srbiji 1914. godine; plašio se da će sukob razoriti Dvojnu monarhiju. Da li je Ugarska mogla da opstane samostalno? Samo ako bi Vlada uspela da obezbedi lojalnost gradjana iz redova nacionalnih manjina, iznad svega neslovenskih Rumuna. To je bio njegov odgovor na pitanje o budućnosti države.

     Tisa se ipak trudio da izbegne razgovore sa vođama „etnički organizovanih“ političkih stranaka. Verovao je da njihovo postojanje poništava vrednost postavke po kojoj u Ugarskoj živi samo jedna nacija, iako neki stanovnici govore i druge jezike osim mađarskog. Uočio je, u vreme kada je bio predsednik Donjeg doma parlamenta, da ukoliko želi da vodi smislene pregovore mora razgovarati sa vođama Nacionalne partije Rumuna, čak i ako ne želi da prizna njeno postojanje. Verovao je da  je „lakše rešiti pitanje Rumuna iz Transilvanije, nego zaključiti trajan mir sa južnim Slovenima koji žive u blizini Srbije i teško se mogu zaštititi od panslovenske agitacije“. ^[43] Decembra 1912. godine, rekao je Teodoru Mihaliju (Theodor Mihali), predsedniku Nacionalne partije Rumuna, da želi da otpočne pregovore sa njim.

     Ovi pregovori, u kojima su učestvovali svi važni čelnici Rumuna u Erdelju (Transilvaniji), bili su zvanični i službeni i trajali su sve do izbijanja Prvog svetskog rata. Tisa je „prihvatio izvesne ustupke koji nisu dovodili u pitanje održavanje nadmoćnosti Mađara“. ^[44] Na taj način on je u stvari odbacio sve glavne zahteve ličnosti sa kojima je pregovarao više od dve godine. Kao zašitinik nacije, poglavito njenog ogranka iz Erdelja, na takav stav je bio skoro obavezan. Ipak, šta se moglo desiti da nije došlo do objave neprijateljstava u leto 1914. godine, odnosno potpunijeg uvida u Tisine motive i namere, mora definitivno ostati pitanje na koje nema odgovora. Juliu Maniu, ugledni Rumun iz Transilvanije i budući predsednik vlade Velike Rumunije je zapazio „činjenicu da bi sposobnost predviđanja svojstvena državnicima verovatno mogla očuvati mir, da je grof Ištvan Tisa ponudio rešenje koje bi nas zadovoljilo. Na nesreću, nije bilo nijedne mađarske političke stranke niti političara koji bi ga podržao“. ^[45] Ironija sudbine je učinila da Tisa bude ubijen oktobra 1918. i okrivljen za državne nevolje i jasno izgubljeni rat.

Rat i revolucija

     Postupanje ugarske vlade prema nemađarskom stanovništvu u razdoblju od 1867. do 1914. nikada se nije odlikovalo pažnjom, ravnopravnim pristupom i dobrim namerama; sa proticanjem vremena bivalo je sve gore. U svakom slučaju, nije dobro služilo svome cilju: zaštiti mađarske nacije i celovitosti zemlje. Zbog toga iznenađuje činjenica da se tokom Prvog svetskog rata većina vojnika iz redova nacionalnih manjina borila hrabro, istrajno i lojalno u carsko-kraljevskoj vojsci.

     Tokom jeseni 1918. godine, vojnici su odigrali ključnu ulogu u revoluciji koja je ukinula Monarhiju, te prvo doveli na vlast vladu grofa Mihalja Karoljija (Mihály Károlyi), a potom uspostavili Mađarsku Sovjetsku Republiku. Republika je proglašena 21. marta 1919. i održala se do 1. avgusta iste godine. ^[46]

     Čak i tokom sovjetskog perioda, mađarski nacionalizam je bio značajan i zadržao je svoj odbrambeni karakter. Vlast je predata Beli Kunu (Béla Kun) kada je objavio da uz pomoć Lenjina može da ostvari ono što grof Karolji nije bio u stanju da dobije od svojih prijatelja iz zapadne Evrope: očuvanje istorijskih granica Ugarske. Razloge kratkotrajnosti ove vlasti moguće je sagledati kroz regrutaciju, uspehe i poraze mađarske Crvene armije.

     Od aprila do kraja jula, Mađarska Sovjetska Republika bila je u ratu sa Čehoslovačkom i Rumunijom. Dok su vojnici dolazili iz redova ratnih veterana i fabričkih radnika, oficiri su pripadali staroj carsko-kraljevskoj armiji koji su se priključili da bi odbranili zemlju; to je učinila elitna Sekelji divizija iz Erdelja. Dok su se Kun i njegovi drugovi komesari i neki od radnika iz ideoloških razloga borili pod crvenom, a ne starom nacionalnom zastavom, i radosno osnovali kratkotrajnu Slovačku Sovjetsku Republiku, dotle su se stari vojnici i oficiri borili kao mađarski rodoljubi. Kada su oficiri procenili da je borba beznadežna a Sekelji počeli pregovore sa Rumunima, vojska se raspala i dani režima bili su odbrojani. To nije bio jedini problem sa kojim se suočila Mađarska Sovjetska Republika, ali su vojni i nacionalistički aspekti njene kratke istorije sigurno igrali važnu ulogu. ^[47]

Međuratna Mađarska

     Godine između dva svetska rata u Mađarskoj označene su kao Hortijevo doba. ^[48]Mađarska je ostala kraljevina; u odsustvu kralja, regent ga je morao zamenjivati. Ovo rešenje odabrano je iz čisto nacionalističkih odbrambenih razloga. Bez kralja, teorija o nedeljivosti „zemalja krune Sent Ištvana“ i njena logična posledica, nezakonitost mirovnog ugovora iz Trijanona, ne bi se mogla održati. ^[49]

     Kontra-admiral Mikloš Horti zaista je bio regent, ali nije bio osoba koja je stvarno imala prevashodan uticaj tokom narednih dvadeset godina. U prvoj deceniji, najvažnija ličnost bio je grof Ištvan Betlen (István Bethlen), a u drugih deset godina to je bila grupa političara. Prvi među njima je Đula Gembeš (Guyla Gömbös), a poslednji Bela Imredi (Béla Imrédy); oni su pomerili političko usmerenje zemlje od umerene desnice do fašizma. Tragični grof Pal Teleki (Pál Teleki) pokušao je nemoguće: uspešno krunisati nacionalne aspiracije Mađarske i zadržati je izvan Drugog svetskog rata. Posle njegovog samoubistva i ulaska zemlje u rat, pomeranje od desnice ka fašizmu dostiglo je vrhunac za vreme vlade Stojaija (Sztójay) i kratkotrajne nacističke diktature Ferenca Salašija (Ferenc Szálasi). ^[50]

    Betlenov režim nastavljao je „tradicionalni velikodržavni oblik mađarskog nacionalizma“, ali mu je morao obezbediti novi oblik ispoljavanja. ^[51] Prevashodna forma postao je revizionizam kao zahtev da se mađarske granice iz Trijanona moraju ispraviti. Potrebno je naglasiti da je revizionizam zahtevao više od etnički pravičnog razgraničenja; on je polagao pravo na teritorije „zemalja krune svetog Ištvana“.  Čak su i đaci prvaci znali da „sužena Mađarska nije država, Velika Mađarska (cela Mađarska) je Raj“ (csonka Magyarország nem ország, egesz Magyarország menyország). Podrazumevalo se da do Raja ne vodi put nasilja. Cilj je trebalo ostvariti naglašenom intelektualnom nadmoćnošću koja bi pridobijala nemađare koji žive sa druge strane granice.

      To je bio ugaoni kamen „novog nacionalizma“ koji je propovedao grof Kuno Klebelsberg, ministar obrazovanja i vere, uz kojeg je išao i iznenađujuće visok iznos državnog budžeta za taj resor. ^[52] Ministar je verovao da novostvorena Mađarska mora biti korporativna i velikodržavna, po ugledu na „hrišćanski nacionalizam“, šta god to u stvarnosti značilo. Ovaj plan je svakako isključivao liberalnu demokratiju kao „opasnost za napredak nacije“, stavljajući interese države iznad građanskih prava.

     Betlen nije bio ljubitelj semitizma i osećao je veliki otpor prema proganjanju Jevreja. Protivio se uništavanju imovine i napadima na pojedince, jer se pribojavao postupaka gomile. Osim toga, smatrao je da Jevreji imaju da odigraju značajnu ulogu u zemlji kao preduzetnici u svim oblastima. Uzimajući u obzir njihov značaj u trgovini, industriji i bankarstvu znao je koliko su bili korisni i pri tome primerno uklopljeni u ekonomski život države. ^[53] Na nesreću, njegove stavove nisu delili mnogi njegovi zemljaci. Čak se i jednako konzervativni grof Teleki, jedan od Betlenovih prethodnika, osećao obaveznim da predloži na usvajanje jedan od prvih evropskih protivjevrejskih i antimanjinskih zakona u međuratnom periodu (Zakon XXV iz 1920. godine), ograničavajući njihov upis na univerzitete.

     Šta je antisemitizam imao zajedničko sa mađarskim nacionalizmom? Jevreji su dočekivani dobrodošlicom kada su u 19. veku, asimilujući se, povećavali brojnost Mađara. Za razliku od nekih drugih zemalja centralne Evrope, u Ugarskoj su Jevreji posmatrani kao veroispovedna, a ne kao etnička zajednica. Uprkos tome, antisemitizam je postao sastavni deo mađarskog nacionalizma. To je sasvim u skladu sa tokovima događaja u Evropi posle Prvog svetskog rata; mnogo manje čovečnosti, više nasilja, prostote i grubosti u odnosu na vreme pre 1914. godine, uz sveopšti porast mržnje prema Jevrejima. Fašizmi svih boja, uključujući i nacizam, sticali su brojne pristalice svuda na Starom kontinentu. Mađari, ogorčeni Trijanonskim sporazumom, osećali su se sasvim slično i nisu im trebali uzori iz uvoza da bi razvili sopstvene fašističke i rasističke pokrete. Gembeš je ponosno isticao sopstveni udeo u oblikovanju takozvane „Segedinske ideje“ iz 1918. godine, koja je prethodila Musolinijevoj i Hitlerovoj pojavi na istorijskoj pozornici. Na nju su se nadovezali koncepti „turanizma“ i „hungarijanizma“. Sve su  bile u suštini rasističke i isticale nadmoćnost Mađara nad svim drugim nacijama i rasama. ^[54]

     Mađarska je stvorila više rasističko-fašističkih stranaka (precizno rečeno: sedam), od bilo koje druge zemlje. ^[55]

     U vremenu koje je prethodilo 1918. godini, mađarski branioci nacije i države znali su ko im je neprijatelj: neasimilovane nacionalne manjine. Posle sporazuma u Trijanonu, brojnost manjina bila je zanemarljiva. Da li su se Mađari sami mogli okrivljavati za treću veliku katastrofu u nacionalnoj istoriji? ^[56] Lakše je bilo pronaći žrtvenog jarca nego priznati da su svi delom odgovorni za neuspeh u odbrani nacije i države. Jevreji su bili „na raspolaganju“, a rasne teorije imale su brojne zagovornike širom Evrope još u 19. veku. Na primer, kako bi se mogla razvijati Klebelsbergova postavka o „kulturnoj nadmoćnosti“, ako „strani elementi“ pohađaju ustanove visokog obrazovanja u velikom broju i bivaju istaknuti u oblasti stvaralaštva i duhovnosti? Ovakva razmišljanja lako su mogla ubediti nezaposlene službenike koji su se doselili sa izgubljenih teritorija i diplomce sa univerziteta koje država nije mogla da zaposli. Da li su ovi ljudi bili samo ljubomorni pri pomisli na položaje u privredi koje su zauzimali Jevreji? Pokušavajući da pretvore Mađarsku u državu Mađara, prešli su sa jezičke na rasno-biološku mađarizaciju. Zar nije prvo Musolinijev, a potom i Hitlerov uspeh pokazao koji je pravi put ka nacionalnom preporodu? Da li su te države bile saglasne sa mađarskim zahtevima za preispitivanje granica? Ove okolnosti jačale su uverenje zagovornika originalno mađarskih ideja, počevši od „grupe iz Segedina“, da se nalaze na pravom putu da ponovo osvoje i odbrane prava celokupnog mađarstva.

Revizionizam i Drugi svetski rat

     Bez obzira na politički program, od krajnje desnice do onoga što je ostalo od levice, postojala je opšta saglasnost da krajnje ishodište državne akcije mora da bude odbrambenog karaktera. Trebalo je obezbediti ne samo prava, već i osnovno etničko postojanje Mađara koji su živeli sa druge strane novostvorenih granica. Gledano iz Budimpešte, velika opasnost nije dolazila iz demokratske Čehoslovačke ili višenacionalne Jugoslavije, već iz erdeljsko-banatskog dela Rumunije, gde je na delu bio obrnut proces u odnosu na vreme pre Velikog rata: pojačana rumunizacija. Ponovo su se svi setili Herderovih reči; nacija se morala boriti za opstanak. Predmet rasprave postali su načini kako to postići, ali cilj nije osporavao niko.

     Rast nezadovoljstva zbog beznadežnosti nacionalnog zadatka, velika privredna kriza koja je uvećala broj razočaranih i nezaposlenih, uz uočljivu slabost demokratskih  i snagu fašističkih država, dovela je do povećanja broja sledbenika krajnje desnice. Betlen je bio prinuđen da podnese ostavku, pa je na mesto predsednika Vlade izabran Gembeš, prvi iz serije profašističkih premijera; prihvatio se posla koji je podrazumevao potpunu reorganizaciju države, što je bilo nemoguće postići. Umesto toga, uspeo je da učini važne korake u pravcu fašizma. ^[57] Njegovi naslednici na mestu prvog ministra nastavili su hod u istom smeru, jer su i sami pripadali krajnjoj desnici, ali i zbog porasta uticaja još isključivijih snaga koje su sticale nove pristalice. Njihova propaganda naglašavala je pitanje mađarskih manjina i sve je nestrpljivije izvikivala zahteve da se one zaštite. U stvarnosti, malo toga je moglo da se uradi. Zbog toga se „domaći front“ sve više poklapao sa stajalištima za koje su fašisti verovali da su opravdana. Rezultati su usledili u obliku tri antijevrejska zakona: XV iz 1938., IV iz 1939. i XV iz 1941. godine. Prvi je još prihvatao Jevreje kao veroispovednu grupu, ali je treći bio zasnovan na zakonima Trećeg Rajha. Kada je tajno glasanje konačno uvedeno u Mađarskoj Zakonom XIX iz 1938., prava snaga fašista nije se u potpunosti ispoljila zbog nepravilnosti tokom izbora iz 1939. godine. ^[58]

     Ekstremisti su zadobili novo polje delovanja u južnoj Slovačkoj posle „prvog bečkog ustupka“ iz novembra 1938., a u severnom i istočnom Erdelju u skladu sa „drugim bečkim ustupkom“ iz avgusta 1940. godine. Položaj Mađara u novodobijenim teritorijama, često je poboljšavan sredstvima koja podsećaju na ponašanje SS trupa ili Gestapaa. U kolikoj meri je zaokupljenost ovim poslovima odvraćala pažnju ekstremista od brutalnosti prema Jevrejima, a koliko je to nastojanje Hortijevog okruženja da pokaže neprijateljima Sila Osovine da je Mađarska još uvek sposobna da vodi sopstvenu politiku i bude prozapadna, može da bude predmet sporenja stručnjaka.

     Na nesreću, Jevreji u Mađarskoj nisu izbegli sudbinu svoje braće po veri u ostalim zemljama Evrope. Posle mađarskog stupanja u Drugi svetski rat, za vojsku sposobni deo je raspoređen u radne bataljone, koji su u stvari predstavljali logore za istrebljivanje. ^[59] Kada je Deme Stojai (Döme Sztójay) postao ministar predsednik 22. marta 1944. godine, te dozvolio Adolfu Ajhmanu (Adolf Eichmann) da otpočne delovanje, Holokaust je zadesio i Jevreje u Mađarskoj. ^[60] Približno pola miliona Jevreja, oko 70 % od ukupnog broja u zemlji, poslato je u smrt u koncentracionim logorima. ^[61] Kakve su ciljeve fašističko-nacistički izrodi želeli da ostvare? Kakva vrsta nacionalizma ih je na tako nešto inspirisala? Neki od njih su sačuvali zrnce realnosti i nisu precenjivali snage nacije. Čak je i Salaši, koji je postao „Vođa“ (Firer) Mađarske na dan 15. oktobra 1944. godine, pisao o Dunavskoj konfederaciji koja se nije previše razlikovala od Košutovog predloga iz izbeglištva. Salašijev nacionalizam imao je takođe odbrambeni karakter; davao je jednaka prava svim članicama konfederacije, ali je predviđao nadmoćnost Mađara na osnovu rasne superiornosti.

        Druga polovina dvadesetog veka

     Skoro poluvekovno vladanje komunista u Mađarskoj nije proizvelo nijednu jasnu nacionalističku izjavu. Tako nešto i ne iznenađuje. Na kraju krajeva, za komuniste je nacionalizam bio sredstvo koje koriste „klase ugnjetača“ da podjarme seoski i gradski proletarijat. Imao je biti uklonjen i zamenjen „proleterskim internacionalizmom“. Njegovo prihvatanje učinilo je sve marksističke države „bratskim“ i dokrajčilo je „nacionalno pitanje“. ^[62] Ovakvo tumačenje umnogome je osporeno, ako ne i potpuno odbačeno tokom revolucije 1956. godine, koja je otpočela iz nekoliko razloga: reakcija nacije na antinacionalnu politiku partije i vlade te dominantnu ulogu Sovjetskog Saveza koji se mašao i u unutrašnja pitanja zemlje. ^[63] Režim Janoša Kadara (János Kádar), koji je vladao posle revolucije, sa vremenom je postajao sve više nacionalno usmeren. Iako nacionalizam nije bio zvanična politika između 1945. i 1989. godine, postojao je „neposredan interes stanovništva Mađarske u vezi sudbine i postupaka prema mađarskim nacionalnim manjinama... zbog bojazni od nestajanja putem asimilacije“.^[64] To je jasno odbrambeni stav.

     Prve nekomunističke vlade, ona Josefa Antala (Jószef Antall) iz razdoblja 1990. – 1994.) i naredna Đule Horna (Gyula Horn), postupale su vrlo pažljivo sa nacionalnim pitanjem. Kao potpisnik Sporazuma iz Helsinkija, Mađarska može da traži ispravljanje granica jedino mirnim putem, a ni najnaivniji ne bi poverovali da bi susedi takav zahtev razmotrili. Ipak, nijedna mađarska stranka ne može se nadati uspehu na izborima, ukoliko ne obeća da će braniti prava mađarskih nacionalnih manjina. Imaju se u vidu kolektivna, a ne samo pojedinačna ljudska prava. Kada je Antal predstavljao svoje ministre u parlamentu meseca maja 1990. godine, to je i učinio: govorio je o sebi kao o premijeru koji zastupa petnaest miliona Mađara.

     Pošto je najmanje četiri miliona Mađara živelo van granica Mađarske, zbog izjave je kritikovan i optuživan za revizionističke namere. On to nije imao na umu; u stvari, objavio je svoju rešenost da se zaštite mađarske nacionalne manjine svugde, ali posebno u Slovačkoj i Rumuniji, gde politika Vladimira Mečijara (Vladimir Meciar), George Funara (Gheorghe Funar) i Vadima Tudora (Vadim Tudor) nije slutila na dobro za Mađare.  Sasvim je razjasnio i ponovio svoj stav u govoru na Trećem kongresu Mađara. ^[65]

     Kao i sve bivše komunističke zemlje istočne, srednje i jugoistočne Evrope, Mađarska nastoji da bude primljena u Evropsku Zajednicu i NATO pakt. Poštovanje ljudskih prava u zemljama kandidatima je jedan od preduslova za mogući prijem u ove organizacije. To omogućava Mađarskoj da potpiše sporazume o rešavanju problema mađarskih manjina u Ukrajini, Slovačkoj i Rumuniji. Premda su ti aranžmani zadovoljavajući po mišljenju onih koji odlučuju o prijemu novih članica, Mađari njima nisu potpuno zadovoljni. Istrajno se zalažu da u tekst svakog od ovih dokumenata uđe i klauzula koja omogućava dalje pregovore. Glavnina strepnji zvanične Budimpešte odnosi se na mogućnost da se dogovoreno ne sprovede u delo. Postupanje dve postkomunističke vlade jasno je potvrdilo odbrambeni stav kada su bile razmatrane nacionalne teme. Postoji izvesna sumnja da se čak i najumereniji i razumni Mađari nisu odrekli starih snova. Šta je Predsednik Mađarske Arpad Genc (Árpád Gőncz) imao na umu, kada je u govoru na Univerzitetu u Londonu, novembra 1991., rekao da se mađarska kultura može posmatrati „skoro kao kultura regiona“? ^[66] Da li je mislio na Klebelsbergov revizionizam koji se ostvaruje kulturnom supremacijom? Sumnjam da je tako, ali sam takođe siguran da pojedini zainteresovani stručnjaci iz Slovačke i Rumunije veruju u suprotno.

     Završno pitanje koje se mora postaviti je veoma bitno. Genc, Antal, Horn i sve druge ličnosti koje su bile odgovrne za politiku Mađarske posle 1989. godine, jasno su sledile razumnu i čisto odbrambenu politiku kada su se bavili temama koje su u osnovi nacionalističke. Do koje mere njihova politika zaista odražava osećanja sugrađana? Oni nesumnjivo odbacuju krajnji šovinizam-rasizam-fašizam oličen u Ištvanu Čurki (István Csurka) i njemu sličnima. Znatno više neizvesnosti ima u slučaju političara kao što je Josef Torđan (Jószef Torgyán), jedan od prvaka značajne Stranke malih posednika, demagoga koji često koristi staromodne nacionalističke poruke, čak i u Njujork tajmsu (New York Times). Podrška koju uživa među biračima je znatna. ^[67]Mađarski nacionalizam, kao i svaka druga istorijska pojava, nastaviće da se menja i razvija. Kako će izgledati na kraju narednog stoleća ne može se predvideti, ali, na sreću, nije zadatak istoričara da ga opisuje.

     Mađarski nacionalizam pretrpeo je brojne promene, zavisno od stepena samostalnosti, suverenosti i slobode delovanja  koju su vođe nacije u datom trenutku imali. Istoričari su im dodeljivali prilično nepovoljne ocene; na nesreću, takva mišljenja su opravdana. Ono što su činili u ime nacije bilo je mnogo češće loše nego dobro, ponekad čak i gore od lošeg. Činjenice se ne mogu menjati. Jedino pitanje na koje sam pokušao da odgovorim je: zašto su birali takav način delovanja? Zaključak do koga sam došao može se ovako saopštiti: za proteklih 250 godina, Mađari su se stalno osećali nedovoljno bezbedno i delovali su u uverenju da im je osnovni zadatak da odbrane postojanje nacije i osiguraju njen opstanak. To je zajednička potka svih različitih oblika mađarskog nacionalizma u prošlim vremenima.

Zaključak

     Saznanja o mađarskom nacionalizmu, prikazana u ovom eseju, zvuče poznato poznavaocima istorije Mađara. Zbog čega ponovo pisati o tome? Može se postaviti i drugo pitanje: zar nije odbrambeni stav sastavni deo nacionalizma svakog naroda? Oba pitanja su sigurno opravdana. Nadam se da ću na njih pronaći zadovoljavajuće odgovore na stranicama koje upravo ispisujem.

     Odbrambeno svojstvo mađarskog nacionalizma zaslužuje da bude naglašeno, jer je po mnogim obeležjima jedinstveno. Postoje duži ili kraći periodi u istoriji svake nacije, kada se ona suoči sa ozbiljnim izazovima; tada je prva briga sopstvena odbrana. Ukoliko se takve krize javljaju posle, kada je moderni nacionalaizam postao glavna ideologija samospoznavanja onih koji su se osećali ugroženim, njihov nacionalizam je postao i ostao odbrambeni tokom trajanja krize. On je ostao trajna osobina samo onih nacija koje su živele kao manjina u modernim nacionalnim državama. Velšani, Baskijci, Provansalci i Srbi su oni narodi koji se ubrajaju u tu kategoriju; sa Mađarima to nije slučaj. Prostor Habzburga posle 1699. godine nije bio nacionalna država, u kojoj je Ugarska uvek posmatrana kao različita i posebna celina u složenoj mešavini ostalih zemalja. Njene zakone i ustanove vladar je priznavao i skoro uvek poštovao. Uprkos tome, mađarski nacionalizam ostao je po obliku odbrambeni od svojih početaka do danas. Za to postoje razlozi, ali pre nego što ih uzmemo u razmatranje, vredno je razmotriti sudbine drugih naroda koje se mogu međusobno porediti.

     Različite nacije jugoistočne Evrope živele su dugo vremena kao manjine unutar velikog carstva. Istorija njihovog nacionalizma značajno se razlikuje u odnosu na narode u državama zapadne Evrope. Srbi i Grci su spoznali savremeni nacionalizam pre pojave otomanskog i turskog. Zbog toga su se njihovi nacionalizmi različito razvijali, prolazeći kroz ustanke i oslobodilačke ratove (što sigurno nisu oblici odbrambenog ispoljavanja), sve do grandioznih i nasilničkih sanjarenja koja su ugradjene u planove Velike Srbije, Velike Ideje (Megali Idea) Grka ili ostvarenja granica Sanstefanske Bugarske. Srbi su propustili da ostvare svoje ciljeve, osećali su se prevarenima i iskorišćenima, zadržavši snove o veličini (ali i agresivnost). Svemu tome dodali su i novi činilac, kompleks progonjenosti. ^[68]

     Ostavljajući po strani ranije pojedinačne manifestacije, nacionalizam Albanaca nije postojao pre kampanje koju je podsticao kralj Zogu i komunistički režim Envera Hodže. ^[69] Kada je savremeni nacionalizam postao snaga na prostorima koje naseljavaju Rumuni, okolnosti u Moldaviji i Vlaškoj su se približile, ali ne i izjednačile sa onima u Ugarskoj. Ove zemlje, kao i Ugarska, bile su deo velikog višenacionalnog Otomanskog carstva, u kojem su zadržale sopstvene ustanove. Na njihovom čelu nalazili su se boljari, članovi povlašćenog autohtonog staleža. Uprkos njihovog zavisnog položaja, nacionalizam nije poprimio odbrambenu formu, jer Carigrad nije stvarao zasebne centralizovane ustanove koje bi se bavile samo pitanjima Rumuna. Kada je „otkriven“ latinski osnov jezika i razvijena dačko-romanska teorija, rumunski nacionalizam je postao samosvestan.

     Na prostorima koji će posle Prvog svetskog rata ući u sastav Čehoslovačke, nacionalizam se pojavio značajno kasnije i zbog toga je mogao biti potvrdan (asertivan), pa čak i stvaralački. Bohemija i Moravska bile su, kao i Ugarska, deo carstva Habzburga, ali nisu imale pravo upravljanja sopstvenim poslovima. Prvi pokušaj da se situacija promeni je zahtev za ponovno uspostavljanje političkog poretka zasnovanog na državnim pravima istorijske Bohemije (Bömisches Staatrecht). Da je inicijativa uspela, višenacionalno plemstvo dobilo bi političko-adminstrativnu moć. Sledeći korak, potvrđivanje etničke i političke posebnosti Čeha, nije ostvaren lako. Početak je bio pojavljivanje dela Františeka Palackog (Frantisek Palacky), pod naslovom „Istorija češke nacije u Bohemiji i Moravskoj“. Objavljivanje je počelo 1836. i nastavljeno je do 1845. godine na nemačkom. Tek posle 1848. godine otac nacionalizma kod Čeha počeo je da piše na narodnom jeziku. Ovaj nacionalizam ne spada ni u odbrambene niti potvrdne, pa bismo ga mogli označiti pridevom nesiguran. Česi nisu bili sigurni da mogu opstati samostalno. Čak je i Palacki bio zainteresovan za austrijsku federaciju sa češkom komponentom. Nekoliko uglednih Čeha videlo je u panslavizmu (ili barem u bliskim vezama sa Rusijom), garanciju za nezavisnost nacije. Čehoslovačka Tomaša Masarika (Tomás G. Masaryk) stvorena je zbog istog razloga. Slovaci su živeli u Ugarskoj hiljadu godina. Njihov položaj bio je sličan narodima u zapadnoj Evropi koji nisu imali sopstvenu državu. Pošto su pre 1848. skoro isključivo bili kmetovi, oni su sasvim kasno, tek od sredine XIX. veka, počeli sticati malobrojnu obrazovanu srednju klasu, čiji su članovi preuzeli nacionalne poslove. Zbog malobrojnosti, nisu se mogli suprotstaviti akciji mađarizacije posle Ausglajha (Dvojnog sporazuma) iz 1867. godine. Snažan i samosvestan, slovački nacionalizam pojavio se pre 1914. godine, ali se potpuno razvio tek u međuratnom periodu.

     Savremeni nacionalizam Poljaka ne može se jednostavno predstaviti u kratkim crtama. Pojavio se u delima Jozefa Vibickog (Józef Wibicky), Stanislava Stasika (Stanislav Sztaszic) i Huga Koltaja (Hugo Kolltay) za vreme vladavine Stanislava Avgusta Ponjatovskog (Stanislav August Poniatowsky), tokom koje je prestao da postoji Poljsko-Litvanski Komonvelt. Razvijao se u doba kada je zemlja bila podeljena na ruske, prusko-nemačke i austrijske delove, uz menjanje oblika ispoljavanja, u skladu sa postupcima triju sila. U određenoj meri bio je odbrambeni, ali i optimistički, jer su Poljaci verovali, sasvim u skladu sa tekstom nacionalne himne, da Poljska nije propala. Ponovnim uspostavljanjem nezavisnosti na kraju Prvog svetskog rata, nacionalizam Poljaka postao je agresivan po površini, ali odbramben u suštinskom pogledu, sličan onom u Ugarskoj pre Velikog rata. U oba slučaja, razlog za ovakvo ispoljavanje nacionalizma bio je isti: veliki broj manjinskih grupa u državi.

     Čak i ovaj kratak i veoma uprošćen prikaz različitih oblika nacionalizma u istočnoj, centralnoj i jugoistočnoj Evropi dokazuje da je odbrambena forma postojala, u kraćem ili dužem trjanju i u drugim zemljama. Uprkos ovim činjenicama, mađarski nacionalizam ostaje jedinstven. Njegov odbrambeni stav nije bila povremena osobina već konstanta. Nekoliko činjenica može objasniti zašto su Mađari uvek bili u defanzivi.

     Kada su Turci proterani iz središnjih delova istorijske Ugarske, Mađari su verovali da njihove granice trebaju da budu one koje su važile do 1526. godine. Umesto toga, stanje „prve podele Ugarske“ trajalo je sve do 1867., ako ne i do 1881. godine, kada je konačno ukinuta Vojna granica. Iako je Dvojnim kompromisom (Ausglajh) okončana centralizacija vlasti u rukama vladara, nije došlo do uspostavljanja pune državne nezavisnosti, jer su važni „zajednički poslovi“ ostali u rukama imperatora. Konačno, Ugarska iz godina posle Dvojnog sporazuma iz 1867. bila je na poseban način jedinstvena: broj nemađara u državi nadilazio je broj Mađara. Bila je to jedina država u Evropi u kojoj „dominantna nacija“ nije imala brojčanu većinu, te je bila suprotstavljena grupaciji „nacionalnih manjina“, koje su zbirno činile većinu i čije se neprijateljstvo postepeno povećavalo. Tako nije bilo u Poljskoj posle 1918. godine, ili u drugim višenacionalnim država, sve dok se „iluzija o jugoslovenskoj ili čehoslovačkoj naciji“ mogla održavati. Decenije posle Trijanona bile su (a u svesti mnogih još su uvek), smatrane za vreme kada je „Mađarska iz Trijanona“  preuzela dužnost odbrane zemljaka koji žive van državnih granica. Otpor uticaju Sovjeta posle 1945. samo je povećao opasnosti kojima se nacija morala odupirati.

     Mađarska malodušnost i fatalizam čine drugu jedinstvenu nacionalnu crtu koju ne nalazimo kod drugih nacija. To je strah od onoga što je Ferenc Kelčei (Ferenc Kölcsey), koji je 1823. godine stvorio mađarsku nacionalnu himnu, tri godine docnije nazvao „iščezavanje nacije“ (nemzethalál) u delu „Druga pesma Zrinjija (Zrinjskog)”.^[70]Drugi pesnik prve polovine 19. stoleća, Danijel Berženji (Dániel Berzsenyi) nije koristio ovu pesničku sliku, ali je verovao u nezaustavljivo postepeno propadanje koje dovodi da „ponosni hrast obore crvi što presekoše korenje“.^[71] Najpoznatiji primer ovakvog razmišljanja je pesma „Svečana reč“ (Szótat) Mihalja Verešmartija (Mihály Vörösmarty), napisana 1836. godine, koja je postala druga nacionalna himna od trenutka kada joj je dodata muzika. U njoj se pominje „grob u koji tone nacija”. Približno sto godina kasnije, Endre Adi (Endre Ady), drugi veliki poeta, iskazao je slično osećanje u pesmi „Mađarski Mesija“: „hiljadu puta propadaju / blagosiljajući raspeće / uzaludno beše nadanje“. U drugoj pesmi, naslovljenom „Neizabrani“, opisuje svoju naciju stihovima „padamo, posiveli u strašnoj borbi / i krvarimo u noći“. ^[72] Godine 1989., Šandor Čori (Sándor Csóori) u tekstu „Šta je Mađar danas?“, zvuči sasvim slično: „Mađari su narod koji, posle bitke kod Mohača, kao Hamlet ponavljaju monolog biti ili ne biti... To je iskustvo upisano duboko u nama... Ponavljajući bez prestanka da moramo klonuti i propasti.“ ^[73] Ovaj duboko usađeni pesimizam daje mađarskom odbrambenom nacionalizmu osoben i jedinstven karakter.

(a) Studija je objavljena u Austrian History Yearbook, Vol. XXXI (2000), na stranama 127. – 155., pod naslovom „The More It Changes, the More Hungarian Nationalism Remains the Same“. Zahvaljujemo se uredništvu časopisa na besplatno ustupljenom pravu na prevođenje i objavljivanje. Nedavno preminuli autor bio je profesor istorije na Univerzitetu Vašington u Sijetlu (University of Washington, Seattle, WA 98195).

Komentari

Horst Hazelštajner (Horst Haselsteiner) ^[74]

     Moj prilog ima nameru da obezbedi dodatna razjašnjenja visoko ocenjenog eseja Petera F. Šugara. Bez ikakve sumnje je da su stanovišta istoriografa o nacionalizmu kod Mađara pretežno do potpuno negativna. To je činjenica koju je autor sasvim korektno naglasio. Namera mu je bila da ustanovi razloge pojavljivanja ovog, za Mađare vezanog oblika nacionalizma, te da razluči njegove trajne i opredeljujuće komponente.

     Zbog kratkoće teksta, moguće je bilo usredsrediti se na samo nekoliko glavnih tema: rana vajianta koncepta Hungarus (ugarstvo), pojavljivanje mogućnosti za federalizaciju, stavovi o nemađarima, usmerenje prema mađarizaciji i razmatranje glavnog motiva Mađara, a to je „iskonski strah“  od ugrožavanja njihovog opstanka.

     Ideja „ugarstva“ predstavlja zanimljiv pristup nacionalnom pitanju. Njeni zagovornici, pretežno sa prostora gornje Ugarske, oblikovali su svoju zamisao krajem 18. i početkom 19. stoleća. Koncept se oslanja na izraz koji znači otadžbina – Patria. Patria čini osnovicu za mnogostruki patriotizam unutar jedne države, a to je Kraljevina Ugarska. Upravo zbog toga, predlagači protestuju protiv, po njihovom mišljenju, prekomernog širenja mađarskog jezika i kulture, koij su sprovodili reformatori jezika. Želeli su da se napravi razlika između novog nacionalizma, čiji su nametljvi oblik odbacivali, i zdravog patriotizma, za koji se vredi zalagati. Teolog i ekonomista iz gornje Ugarske Šamuel Bredecki (Sámuel Bredecky), zabeležio je u svojoj knjizi „Zapisi putnika kroz Ugarsku i Galiciju“: „Patriotizam je sveti plamen koji pokreće plemenite i dobre građane na časna dela... Nacionalizam je opasno tinjanje žeravice, koja bez nadziranja, može spaliti temelje gradjevine u pepeo i prah, dovodeći do njihovog krunjenja i propasti“. ^[75]

      Razlika između „ugarskog“ i „mađarskog“ svetonazora napravljena je jasno i potpuno svesno. Pisac Janoš Čaplovič (János Csaplovics) ju je tačno izrazio još 1820. godine: „Pojam ugarski podrazumeva sve narode koji žive u Ugarskoj, Slovake i Vlahe, Tevtonce i Vandale i tako dalje. Svi ovi narodi su Ugari, jer žive u Ugarskoj; Mađari su oni koji čine glavnu naciju, a tim imenom nazivaju sebe. Svako ko ima cilj da ga drugi razumeju, bira najprikladniji izraz da bi što umešnije opisao sopstveno opažanje“. ^[76]

     Nacionalni koncept odnosio se i na osobe koje nisu čisto mađarskog porekla, kao i na one koji nisu plemići, svrstavajući ih u „Ugare“. Motivi skoro svih pobornika „ugarske ideje“ zasnivali su se na emancipaciji i modernizaciji. Oni nisu želeli da jednostrano brane stare klasne privilegije podvedene pod „Natio Hungarica“, niti da se ograničeno zalažu za jačanje nacionalnog jezika i kulture. Stvorili su široki program obrazovnih, ekonomskih, društvenih i političkih promena. Sve ovo se posebno odnosi na najistaknutijeg među njima, pisca, ekonomistu i vesnika prosvetiteljstva Gergeljija Berževicija (Gergely Berzeviczy). ^[77]

     Ideja „ugarstva“ nije se mogla ravnopravno takmičiti sa narodnjačkim pristupom koji su koristili reformatori jezika. To je bilo još manje moguće u odnosu na kasnije nacionalne koncepte Mađara tokom perioda posle 1848. godine, i u vreme koje je nastupilo posle zaokruživanja Dvojnog kompromisa Austrije i Ugarske. Ideja nedeljive i ujedinjene nacije sa manje ili više izraženom nadmoći Mađara, nije ostavljala prostora za to. Sa druge strane, retki pobornici ideje „ugarstva“ sumnjičeni su za „manjak patriotizma“ i kao „anacionalni elementi“, čak i da su „Austrijanci“ i da rade za Beč. To je sve zvučalo kao posmrtno zvono ugarskom konceptu u očima javnog mnjenja, pa je dovelo do njegovog napuštanja kao mogućeg rešenja nacionalnog pitanja. Gledajući unazad, teško da je postojala bilo kakva stvarna mogućnost njegovog ostvarenja.

     U Ugarskoj je bilo stvoreno nekoliko koncepata posvećenih mogućim teritorijalnim podelama unutar federalistićkog modela, što je Šugar pravilno uočio. Zasnivali su se na novoj podeli Ugarske, cele carevine i šireg prostora srednje Evrope. Iskustveni podaci ukazuju da svi predloženi modeli federalizacije koji su nastajali tokom 19. i 20. veka nisu bili ostvarivi. Uprkos tome, ovi predlozi zaslužuju kraći osvrt u svetlu sadašnjih tokova u Evropi i novih, u značajnoj meri federalističkih tokova integracije. Nastajali su u vremenskom periodu od kraja 18. veka do godina između dva svetska rata i nisu bez međusobnih suprotnosti.

     Posle neuspeha Jozefijanskih reformi 1794. godine u Ugarskoj, počeo se stvarati jakobinski pokret u Pešti i Budimu. Ignac Martinović i njegovi revolucionarno nastrojeni drugovi jakobinci, stvorili su ranu varijantu „radikalno-demokratske federalizacije“ višenacionalne Ugarske. Nacrt predloga ugledao se na francuski i delom poljski model. Tvorci su bili poreklom iz gornje Ugarske: Hajnoci (Hajnóczy), Šolarik (Solárik) i Vrhovski (Vrhovsky). Glavni narodi bili bi podeljeni u autonomne provincije na federativnoj osnovi i imali bi sopstvene parlamentarne skupštine. Hungarica, Illyrica, Slavonica i Valachia (Ugarska, Slavonija, Ilirija i Vlaška) činile bi sveugarsku federaciju sa posebnim Rajhstagom (parlamentom). Ovaj izuzetni rani predlog federacije, ne potpuno dovršen, imao je veoma male izglede da se ostvari, jer je zavera otkrivena i jakobinski pokret je uništen. ^[78]

     Vođen interesom celovitosti države Ugarske, Mikloš Vešelenji, koji je bio jedan od vođa levičarskog pokreta u Zibenbirgenu (Siebenbürgen)/Erdelju/Transilvaniji, predstavio je predlog federativnog preuredjenja koji se odnosio na celu Habzburšku monarhiju. Na početku pete decenije devetnaestog veka, zalagao se za pentarhiju, federativni savez pet država članica. Osim teritorija Nemačke, zemalja Bohemije, Lombardije-Venecije (sa delovima Istre i Dalmacije naseljenim Italijanima) i ujedinjene kraljevine Ugarske, trebali su da stvore konfederaciju. Nije bilo pomena o „unutrašnjoj federaliazciji“ Ugarske. Namera da se vodeće uloge dodele Nemcima, Italijanima i Mađarima bile su lako uočljive. ^[79]                                                                                        

    Esej Petera Šugara bavi se i Dunavskom konfederacijom, kako ju je zamislio emigrant Lajoš Košut. Vredno je napomenuti da su Košutovi mogući sagovornici mogli lako uočiti nameru da se očuva celovitost Kraljevstva Ugarske u ovom konfederativnom predlogu. Partneri su stoga zaključili da je reč o pokušaju da se održi i osigura produžena dominacija Mađara. Zbog toga ne iznenađuje odsustvo pregovarača. ^[80]

    Naredni predlog koji je potekao od Srba zasluživao je pažnju. Na početku šezdesetih godina 19. veka, pre nastanka Dvojnog sporazuma, pisac i član Hrvatskog sabora Mihajlo Polit-Desančić, predlagao je ustrojavanje županija u Ugarskoj u skladu sa etničkim načelima. Ove novoformirane jedinice lokalne uprave postale bi tako osnova za novo oblikovanje Ugarske umnogome nalik na primer Švajcarske, da bi se stvorila potka za ravnopravni federalizam, sasvim slično kantonima. Na ovaj način osigurala bi se celovitost države i federalni, jednakopravni položaj svih naroda u Kraljevini Ugarskoj. ^[81] Još jednom moramo podvući da je Polit-Desančićev predlog federalnog preuređenja bio potpuno neprihvatljiv za glavnog učesnika u pregovorima, političko vođstvo Mađara.

     Ukratko ćemo se osvrnuti i na druga dva pokušaja federalizacije: Oskar Jasi (Oszkár Jászi), ministar nove vlade Mihalja Karoljija, stvorio je svoj obimni program 1918. godine, u dvanaestom satu starog višenacionalnog Kraljevstva Ugarske. Sadržavao je ozbiljnu ponudu federalizacije nemađarima i njihovim vodjama koji su se već bili odlučili na otcepljenje i odvajanje, krećući se pravcem željenog samoopredeljenja. Takve okolnosti učinile su nesprovodivim Jasijev predloženi koncept „Švajcarske na istoku“. ^[82]

     Nakon Trijanona, mađarski finansijski i privredni sručnjak Elemer fon Hantoš (Elemér von Hantos) izložio je svoje viđenje federalizma i multilateralne privredne i poreske saradnje u srednjoj Evropi u seriji novinskih članaka i napisa, tokom nekoliko narednih godina. Njegov plan i detaljni, do današnjeg dana zanimljivi predlozi za saradnju, bili su dočekivani sa nepoverenjem od strane susednih zemalja na koje su se odnosili, jer su dolazili iz Budimpešte.

     Štaviše, izraz „dunavska Evropa“ (Donaueuropa), koji je Hantoš koristio kao ključnu reč, nesumnjivo je imao nepovoljan efekat, jer su ga neki doživljavali kao nepoželjno podsećanje na propalu Dunavsku monarhiju. ^[83]

     Kao što sam već naglasio, višestruki pokušaji uspostavljanja federalizma nisu dali stvarno rešenje nacionalnih problema u Ugarskoj, niti u regionu Dunava, ali ni u jugoistočnoj Evropi. Navodim izvestan broj odabranih razloga, koji se jasno odnose i na slučaj Ugarske/Mađarske:

1. Podnosioci predloga često nisu bili nosioci vlasti.

2. Nisu postojale detaljne i neoborive projekcije sadržaja i strukture institucija koje se predlažu.

3. Jedan od glavnih motiva mogućih učesnika bio je oblikovanje i sprovođenje njihovih interesa, što su svi otvoreno zagovarali. Kao posledica takvog pristupa, dolazilo je do preplitanja predloga, sukoba interesa, međusobnog nepoverenja, odbacivanja glavnog partnera u pregovorima i otpočinjanja sukoba i neuspeha.

4. Postojao je preveliki optimizam u pogledu kapaciteta za pronalaženje rešenja unutar federativnog modela, posebno kada su bile u pitanju nacionalne razlike.

5. Jedinstvena i ambivalentna međusobna veza između dva integracijska pokreta – federalizma i nacionalizma, takođe zavređuje pažnju. Samoopredeljenje naroda i težnja za nadnacionalnom saradnjom federativnog tipa deluju dijalektički i često su direktno međusobno suprotstavljeni.

6. Federalisti su potcenjivali snagu i dinamizam savremenog integralnog nacionalizma, koji je uverljivo nadvladao. Federalizam u Ugarskoj je zbog toga morao da ostane utopijski ideal. ^[84]

     Odnos nemađara u Ugarskoj prema mađarskom nacionalizmu je krajnje složen. Nije bio statičan, već se menjao u skladu sa istorijskim promenama.

     Pre nego što pokušamo da stvorimo zaključke, ne smemo prevideti okolnost da je bilo nekoliko pokušaja da se pronađe prihvatljivo rešenje za položaj nemađara u Kraljevini Ugarskoj od kraja 18. veka. Kratkotrajna, optimistička i pozitivna očekivanja nemađarskih vođa iz 1790./91.; mart i april 1848; Dijeta iz 1861.; period koji je prethodio Dvojnom kompromisu i Zakonu o narodnostima iz 1868.; pregovori koje su vodili Ištvan Tisa i predstavnici Rumuna u Transilvaniji pre Prvog svetskog rata zaslužuju da budu posebno pomenuti.

     Ipak, važe sledeći temeljni fakti: nemađari nisu bili zadovoljni zvaničnom politikom, a još su se manje saglašavali sa svakodnevnim postupcima Mađara, bilo to pre ili posle 1867. godine. Bezuspešno su pokušavali da iskažu svoja htenja pre Sravnjenja (Dvojnog sporazuma). Želeli su, iznad svega, da ostvare kolektivni zakoniti položaj unutar Ugarskog kraljevstva. Ograničena jezička, kulturna i veroispovedna prava kod lokalne vlasti ili na županijskom nivou i lična jednakost svih građana, propisana prilično slobodoumnim „Zakonom o narodnostima“ Jozefa Etveša, nisu ih zadovoljavala. Njihovi predstavnici, posebno oni Srba i Rumuna, vodili su žestoku, ali bezuspešnu kampanju pre donošenja Dvojnog sporazuma za pluralizaciju jedinstvene političke nacije Ugarske kako su je tumačili Mađari. Ove suprotnosti i distanca između velikog dela nemađara i nedeljive ugarske države postajao je sve veći.

     Razlozi ovakvog udaljavanja nalaze se u odlučnoj politici promovisanja mađarskog uticaja, ostvarivanog u nekoliko talasa od 1875. nadalje, čija je pokretačka snaga bila Vlada Ugarske; na taj način, sistematski je obesmišljavan relativno liberalan „Zakon o narodnostima“ iz 1868. godine. Osnovni pristup političkih vođa Mađara da po svaku cenu održavaju Ugarsku kao državu Mađara, pokazao se na kraju kao kontraproduktivan; u ovoj oceni sam potpuno saglasan sa Peterom Šugarom. Potreba za drugačijim rešenjima bivala je sve veća. Time su postavljeni temelji raspada istorijskog Kraljevstva Ugarske, sa svim njegovim posledicama koje će pogoditi i mađarski nacionalizam, sve do današnjih dana. ^[85]

     Asimilacija manjina je opšti, širom sveta uočeni fenomen u višenacionalnim državama. Krajem 18. veka, to važi u punoj meri za Kraljevinu Ugarsku, ali naročito u poslednjih trideset godina 19. i prvih nekoliko godina 20. stoleća. Kao dodatak opažanjima Petera Šugara, naveo bih neke aspekte asimilacije nemađara.

     Pozovimo u pomoć brojke: obim mađarizacije u Ugarskoj, nekoliko godina pred Prvi svetski rat, realno se procenjuje na 2,5-3 miliona stanovnika. Iz ovoga slede dva impresivna zaključka: 1. broj asimilovanih Mađara je skoro jednak prirodnom porastu mađarske populacije, i 2. asimilovani Mađari čine više od čevtrtine, u stvari jednu trećinu Mađara pre Prvog svetskog rata. Na taj način, uspeli su da postanu apsolutna većina (54 %) u Kraljevstvu Ugarske u užem smislu i relativna većina (48 %) u celoj Ugarskoj (uključujući Hrvatsku i Slavoniju).

     To je bio očigledan napredak u dostizanju proklamovanog cilja koji su postavili najgrlatiji pobornici mađarizacije; povećati udeo Mađara i time omogućiti ostvarenje željene podudarnosti države i stanovništva, smanjivanjem broja neasimilovanih nemađara. Taj cilj nije bilo moguće ostvariti. Tako izričit i isključiv zadatak teško bi bilo opravdati na dugi rok i zbog legitimnih kretanja u pravcu nacionalne emancipacije u krilu savremenih, pluralističkih društava.

     Različiti oblici pristajanja na asimilaciju nemađarskih grupa su takođe značajni. Dobrovoljnost je najveća kod Jevreja i Nemaca, zatim kod Slovaka i Rusina/Malorusa/Ukrajinaca. Najveći otpor asimilaciji iskazivali su Srbi i Rumuni. To nesumnjivo omogućava da se izvedu zaključci o osećanjima ovih naroda spram mađarskog nacionalizma i države Ugarske/Mađarske.

     Mnogobrojnost motiva onih koji su svojom voljom prihvatali asimilaciju zaslužuje da se posebno pomene. Neke od njih kulturni i ekonomski razlozi nagnali su na to da se izjasne kao Mađari. Ova spremnost je posebno uočljiva među stanovništvom gradova, uglavnom obrazovanim ljudima ili obogaćenim građanstvom. Spremnost na asimilaciju jačala je sa željom za sticanjem društvenog ugleda. Biti uklopljen u novi nacionalni identitet Mađara, značilo je postati prihvaćeni član nacionalne države koji može da zadovolji svoje trgovačke, kulturne i političke interese.

     Asimilacija je bez ikakve sumnje podsticana, odnosno svesno promovisana merama koje je donosila svaka vlada Ugarske od 1870. godine nadalje. U svom tekstu profesor Šugar podseća na značaj obrazovanja i izbora. Postoje još neki činioci od značaja koje želim da navedem: odnos vlasti prema udruženjima, kulturnim društvima i štampi; poluzvanično ili čak sasvim službeno kažnjavanje političkog delovanja i mere sprovođene kroz opštu i javnu upravu koje su se odnosile na pojedine županije i lokalnu vlast.

     Ova taktika otvarala je mnogobrojne mogućnosti za uticaj i korišćena je sa raznim stepenom oštrine u zavisnosti od potreba.

     Neophodno je učiniti dodatnu primedbu kojom se zaokružuje ova tema: s obzirom na raspoložive izvore, nemoguće je razgraničiti nasilnu i dobrovoljnu, spontanu asimilaciju, kako se tu i tamo pokušava utvrditi. Nastojanja da se dođe do tačnih brojki nemaju uporište u činjenicama. ^[86]

     Ova razmatranja umesno je zaključiti nevelikim prilogom o jednom od glavnih motiva mađarskog nacionalizma koji pominje Peter Šugar. Nekoliko razvojnih komponenti uticale su na sadržaj, duh i oblikovanje nacionalnog koncepta Mađara od kraja 18. veka naovamo, sa mnogostrukim posledicama i značajnim trajanjem; posebno ističemo snažno delovanje prosvetiteljstva i Francuske revolucije. Zahtev za emancipacijom takođe je prihvaćen u Ugarskoj. Kada pratimo njegovu dalju sudbinu, koja podrazumeva put razvoja, uočavamo nastanak posebnog oblika liberalizma, koji je snažno obeležen plemstvom i onim slojevima društva spremnim da prihvate razmišljanje, duhovni sklop i, donekle, način života plemića. U poređenju sa ostalim delovima Evrope, ovaj osobeni tip liberalizma dugo vremena je zadržao svoj uticaj, uprkos suprotnih kretanja u hrišćansko-nacionalnom pravcu.

     Osnovno dugoročno stajalište Mađara uzrokovano je pozicijom cara Jozefa II. prema pitanju jezika. Uvođenje nemačkog kao službenog jezika ostavilo je duboke rane  i pružilo motivaciju, prilku i bazu za jačanje mađarskog jezika. Osećanje potisnutosti od Nemaca i mogućnost gubljenja identiteta, ostalo je i u budućnosti. Ištvan Sečenji je 1830. godine zabeležio u svom dnevniku: „Bdim nad Ugarskom, okamenjenom i mrtvom, nestalom u moru nemačkog znanja“. ^[87]                                                                                                     

     Nesumnjivo jedan od najvažnijih motiva za formiranje posebne vrste mađarskog nacionalizma je „iskonski strah” za opstanak nacije. Neobični, uznemirujući i košmarni pesimizam najvećim delom se može pripisati iskrivljenoj viziji budućnosti Johana Fridriha fon Herdera (Johann Friedrich von Herder), u kojoj je kao u ogledalu, bio lik ugrožene egzistencije mađarske nacije. Navodimo deo iz njegovog znamenitog dela „Predstave o filosofiji istorije čovečanstva“: „Jedina rasa sa ovih prostora koja se prepoznaje u ulozi osvajača su Ugari ili Mađari... Oni sada čine manjinu stanovništva zemlje u kojoj su Sloveni, Nemci, Vlasi i ostali narodi, a njihov jezik će skoro nestati za koje stoleće“. ^[88] Herder optužuje Mađare za osvajanja i proriče im propast. Ovaj iskaz imao je dugoročne posledice, na što je profesor Šugar i ukazao.

     Dva detalja iz dnevnika Ištvana Sečenjija mogu da posluže kao završni komentar i ilustracija trajnog pesimizma i straha: „Vidim samo najcrnje strane svake pojave. Izgubio sam nadu da je moguć procvat svih naroda u Ugarskoj.“ Svaki dan uviđam da je Herder u pravu i da će nacija Mađara uskoro prestati da postoji“. ^[89]

     U nadahnutom tekstu Petera Šugara glavna tema o više od dva veka mađarskog nacionalizma usmerena je na njegov „odbrambeni“ karakter. Autor naglašava osećaje dubokog pesimizma.

     Po mom mišljenju, ipak ne možemo potpuno zanemariti „potvrđujuće“ crte, kao što su zahtev za emancipacijom i hegemonijom, koji su takođe oblikovali mađarski nacionalizam. Uostalom, svaki oblik nacionalizma obeležen je složenošću i množinom motiva.

Dušan Kovač (Dušan Kováč) ^[90]

     Studija koju je napisao Peter F. Šugar je odlično prikazala mađarski nacionalizam u različitim periodima istorije. Iznenađujuće je koliko je mnogo važnih informacija autor uspeo da saopšti na tako ograničenom prostoru. Tekst je inače bliži političkoj nauci nego istorijskim istraživanjima i oblikovan je oko jedne glavne ideje: mađarski nacionalizam bio je i ostao u osnovi odbrambeni.

     U svakoj raspravi koja se zasniva na glavnoj pretpostavci, neophodno je definisati i ključne koncepte važne za utemeljenje pretpostavke. Prema Peteru Šugaru, odbrambeni karakter mađarskog nacionalizma uzrokovan je: 1. neprestanim osećanjem ugroženosti etničke grupe Mađara i 2. državno usmerenim shvatanjem nacionalizma, prema kome su Mađari kao nacija poistovećeni sa državom Ugarskom.

     Proučavanje prošlosti Ugarske per se, daje logičnu osnovu za navedene pretpostavke, jer postoje dokumenti iz različitih istorijskih perioda. Ukoliko želimo da sagledamo razvoj nacionalizma u Evropi u proteklih dva i po veka, moramo ovu postavku dovesti u širi okvir razmatranja i za trenutak ostaviti po strani raspravu o mađarskom nacionalizmu. Holistički pristup nacionalizmu nije jednostavan, ali je moguć ukoliko se iskoriste znanja istorije, političkih nauka i sociologije. To bi bio pokušaj da se odgovori na pitanje koje je autor postavio na kraju studije: nije li odbrambeni stav nezaobilazni sadržaj nacionalizma kod svih naroda? Pitanje je ispravno postavljeno. Ipak, ponuđeni odgovor ne zadovoljava u potpunosti.

     Nacionalizam koji je postepeno ovladao istorijom Evrope od sredine 18. veka predstavlja složenu pojavu, promenljivu u vremenu i prostoru. Takođe, može se tvrditi da je to fenomen koji u sebi istovremeno skriva mnoge suprotnosti. Podseća na Janusa, koji sa oba lika gleda u različitim pravcima. Sastavljen je od višestrukih suprotnosti, kao što su etničko-političke, graditeljsko-rušiteljske i otvoreno-zatvorene. Jedan takav par čine i pojmovi odbrambeno-hegemonističko. Šugar nije definisao pojam „odbrambeni“.

     On ga je opisao, i to samo u sklopu razmatranja češkog nacionalizma, kada ga je postavio nasuprot „potvrđujućem, čak stvaralačkom“ nacionalizmu. Suprotnosti su deo nacionalizma. U zavisnosti od datih istorijskih okolnosti, određeni nacionalizam se ispoljava sa većim nabojem hegemonizma i manje odbrambenih crta, ili kao više stvaralački i manje destruktivan, i obrnuto. Drugačije rečeno, ovi međusobno suprotstavljeni pojmovi svojstveni su svakom pojavnom obliku nacionalizma, iako bivaju vidljvi tek u određenoj istorijskoj situaciji. Sa ove tačke gledišta, teško je unapred odrediti bilo koji nacionalizam kao odbrambeni, a drugi kao hegemonistički ili stvaralački. Ako prihvatimo postavku da je mađarski nacionalizam bio i ostao odbrambeni, tada moramo preoblikovati osnovnu tezu da mađarski nacionalizam tokom celokupnog perioda svoga postojanja, nije ni bio u prilici da se izrazi u drugom obliku osim odbrambenom. To ne mora da znači da je on u osnovi bio takav, već da se uglavnom tako ispoljavao. Promena značenja koncepta odbrambenog nacionalizma zahteva dodatno razmatranje.

     Osnova glavnog usmerenja mađarskog nacionalizma je stalno osećanje ugroženosti. To je logično ishodište istorijski uslovljene „etničke usamljenosti“ Mađara na prostorima Evrope. Proročanstvo koje je iskazao Herder, predstavlja jasnu sliku takve izolovanosti i ugroženosti. Nema nikakve sumnje da je ovo psihološki uslovljeno osećanje trajno podsticalo nacionalizam kod Mađara. Znatno je teže zamisliti ove „odbrambene mere“ u odnosu prema državi. Drugim rečima kazano, Mađari se nisu osećali ugroženo samo kao etnička grupa; oni su bez prestanka branili „svoju državu“.

     U određenom trenutku svoga razvoja, nacionalizam u Evropi dostigao je i oblikovao koncept nacionalne države. U skladu sa tim svetonatorom, svaka nacija treba da ima sopstvenu državu; to znači da je svaka etnička grupa koja se pretvorila u modernu naciju, pozvana da stvori državu. Misao o nacionalnoj državi u bliskoj je vezi sa samoopredeljenjem naroda.

     U tom smislu, sagledavanje odbrambenog karaktera mađarskog nacionalizma znači da je on poistovećen sa državom Ugarskom. Zbog toga se činilo sve da Ugarska postane nacionalna država, odnosno država Mađara. To je kao posledicu nosilo postupanje sa ostalim narodima kao sa etničkim grupama. Upravo je to tačka sukoba Mađara i nemađarskih naroda u Kraljevini Ugarskoj. Nemađari su doživljavali Ugarsku kao multietničku državu, što je u stvari i bilo tačno.

     Primenjivanje načela nacionalne države u multietničkoj zemlji znači decentralizaciju i dodeljivanje kolektivnih političkih prava svim narodima koji su u stanju da ih zatraže. Takvu decentralizaciju odbacivali su politički predstavnici Mađara, kako vladajući liberali, tako i opozicija. Ovo je bio razlog postepenog otuđivanja nemađara od njihove otadžbine Ugarske, iako su, na primer, oko sredine 19. veka Slovaci bili nesumnjivi ugarski rodoljubi. Štaviše, možemo reći da je to bio glavni razlog raspada višenacionalne države Ugarske posle Prvog svetskog rata.

     Imajući u vidu sve što je već rečeno, prihvatanjem odrednice odbrambeni kao suštine mađarskog nacionalizma, saglašavamo se da su celu Ugarsku Mađari sa pravom shvatali kao svoju državu. Ukoliko pojmimo Kraljevstvo Ugarsku kao višenacionalnu državu, nastojanje mađarskog nacionalizma da vlada celom državom, neizostavno nas dovodi do pojma hegemonije kao glavne odrednice mađarskog nacionalizma. U tome slučaju, umesto suprotstavljenih pojmova odbrambeni – stvaralački, u prvi plan nedvosmisleno izlazi druga kombinacija: odbrambeni – hegemonistički.

     Pridev „odbrambeni“ može se pripisati svakom nacionalizmu; on zavisi jedino od veličine zahteva koje postavlja. U skladu sa tim, čak se i ekstremni nemački nacionalizam može označiti kao odbrambeni. Njegovi zahtevi nisu se ograničili na hegemonistički položaj u srednjoj Evropi i Evropi u celosti, već su se proširili i na kolonije. Ukratko, to je bio zahtev za status „svetske sile“ (Weltmacht). Nemački nacionalizam je prihvatao i branio ove pretenzije. Nije presudno važno koliko je neprihvatljiv ovaj nemački primer; razlika je samo u obimu i brojkama. Zbog toga, zahtevi mađarskog nacionalizma koji obuhvataju celu državu Ugarsku, teško se mogu prihvatiti kao odbrambeni pokušaji.

     Ovo „nerazumevanje“ nastojanja da se celo kraljevstvo Ugarske posmatra kao nacionalna država Mađara, a ne kao višenacionalna zemlja, prilično je duboko ukorenjeno u relevantnoj istorijskoj i politikološkoj pisanoj građi. Ona je izvor tvrdnje Petera Šugara koja se odnosi na granice Mađarske posle Trijanona: „U to vreme se smatralo u najširoj javnosti da ove (Trijanonske) granice nisu pravedne.“ Moglo bi se pomisliti da su pravične granice mogle postojati, ili da barem teorijski postoje. Sva preterivanja, uključujući i izlive savremenog mađarskog nacionalizma bivšeg premijera Jozefa Antala da je on predstavnik petnaest miliona Mađara, uključujući i one koji žive van granica države, zasnovana su na toj iluziji o nepravednim granicama. Trijanonske granice bile su nepravedne ne samo prema Mađarima, nego i prema svim nemađarima,  koji su i posle 1920. godine bili izloženi metodama prisilne asimilacije mađarske države. Možda je moguće da negde postoje pravedne granice; to svakako nije slučaj u srednjoj Evropi. Ovde je svaka granica a priori nepravedna, a rešenje za budućnost mora biti umanjivanje njihovog značaja. Time dolazimo do glavnog razloga za evropske integracije u regionu.

     Svaki moderni nacionalizam u sebi sadrži suprotnost hegemonističko – odbrambeno. Koja će od njih biti u prvom planu, a koja u pozadini, zavisi samo od konkretne istorijske situacije. Na primer, slovački nacionalizam tokom celog toka istorije, može se razvrstati kao odbrambeni. Kod Slovaka, ideja nacionalne države je slabo razvijena. Slovaci nisu zahtevali nacionalnu državu, čak i kada su objavili da su nezavisna nacija. Zahtevali su samo izvestan oblik samouprave unutar Kraljevstva Ugarske i Republike Čehoslovačke. Posle nastanka nezavisne države Slovačke, neki krugovi su momentalno ispoljili hegemonizam u odnosu na etničke manjine.

     Mađarski nacionalizam je težnju za hegemonijom ispoljio vrlo rano, a u klasičnom dobu nacionalizma, sredinom 19. veka, bio je posebno dobar primer kako obe težnje, hegemonistička i odbrambena, bivaju jednako ispoljavane. Odbrambena pozicija zauzimana je prema centralističkim potezima Beča. Unutar granica ugarske kraljevine, osećao se hegemonistički stav prema nemađarima. U tome pogledu, nacionalizam Mađara i drugih nacija i nacionalnih manjina koji su živeli u Kraljevstvu Ugarske bili su organski deo evropskog nacionalizma.

     Nema sumnje da se mađarski nacionalizam odlikuje i nekim posebnostima. Jedna od najznačajnijih, iako ređe prikazivana u savremenoj literaturi, je rani nacionalizam u Kraljevstvu Ugarske, sa ispoljavanjima sa početka 18. veka. Profesor Šugar ga pominje u svom eseju. Upravo u ovom periodu, feudalna Natio Hungarica biva pretvorena u „naciju“ sa pridevom „mađarska“ (magyarica). Stvaranje ovog novog pojma je u slovačkoj istoriografiji povezano sa prvom znanom potvrdom postojanja Slovaka. U vezi sazivanja ugarske Dijete 1721. godine advokat Mihalj Benčik (Mihaly Bencsik), sačinio je dokument u kome tvrdi da građani Trenčina nemaju pravo da učestvuju u radu Dijete. Njima nedostaju građanska prava, jer potiču od naroda koji su Mađari pokorili. Odgovor Slovaka, koji je napisao Jan Baltazar Magin (Ján Baltazár Magin), dokazao je da to nije tačno, nego da puna građanska prava imaju ne samo građani Trenčina nego svako ko živi u Gornjim krajevima (teritorija današnje Slovačke). To je postalo sporno pitanje, ali je dovelo i do političkog sukoba, odnosno rasprave o državi sa različitim etničkim grupama. Sve ovo dešava se u trenutku kada Evropa još nije upoznala Herderove spise i pre jezičko-kulturne faze nacionalizma u Kraljevstvu Ugarske. Ovaj primer iz 1721. godine bez sumnje proističe iz višenacionalnog sastava Ugarske. To je poseban razlog zbog kojega zagovornici jezičko-kulturnog nacionalizma (na primer, Đerđ Bešenjei) nisu uspeli u svojim namerama u Ugarskoj; time se ujedno objašnjava zašto se politički nacionalizam povezan sa državnim pitanjem stvarao takvom brzinom. 

Kamil Murešanu (Camil Muresanu) ^[91]

     Istorijska analiza razvoja i sadržaja mađarskog nacionalizma koju je napisao Peter F. Šugar zavređuje pohvale ne samo zbog njene tačnosti i odmerenosti, već i zbog usmerenosti na ključnu tačku istorije srednje i jugoistočne Evrope. Ugarska država i stanovništvo ostvarivali su povremeno veliki uticaj na evoluciju drugih naroda.

     Okolnosti koje su uslovile stvaranje srednjovekovne Kraljevine Ugarske imale su važne, dugotrajne posledice koje su predodredile oblikovanje nacionalnog pitanja. Činom „zaposedanja domovine“ (honfoglalás) ^[92], Mađari su osvojili prostore koji se protežu od Jadranskog mora do Karpata, koje su naseljavali pretežno slovenski narodi, uz Rumune u Transilvaniji/Erdelju. ^[93] U skladu sa pravom pobednika, Mađari su potčinili te narode, osim Hrvata, sa kojima su sačinili sporazum koji im je omogućavao izvestan stepen samouprave. Prihvatanje hrišćanstva od strane Mađara bio je politički potez, sa željom da se kraljevina integriše u „sistem Evrope“ toga vremena. To je imalo uticaja na postupanje prvih mađarskih kraljeva, koji su sprovodili politiku naglašene multietničke tolerancije, koja je koristila novouspostavljenoj državi. U proglasima koje je izdao kralj Ištvan, jasno stoji da je „kraljevstvo sa jednim jezikom i jednim narodom slabo i ranjivo“. ^[94] Ova izreka je kasnije žrtvovana u ime razvitka feudalnog sistema. Zamenjena je manje dobronamernim odnosom između dominantne manjine plemića Mađara, koji su bili povlašćeni političkim i vojnim moćima i bogati te velikim brojem seljaka mađarske i ostalih etničkih grupa.

     Ovakva društveno-politička stvarnost, potekla iz vremena Srednjeg veka, postala je vrsta „prvobitnog greha“, koji je žigosao sudbinu naroda u Ugarskoj u budućim vremenima. U kasnijim epohama, društveno neprijateljstvo prevedeno je na etnički i nacionalni teren: ugnjetač više nije bio „plemić“ već „Mađar“. Na drugoj strani, ugnjeteni, prezreni i često buntovni donji staleži shvatani su ne samo kao „kmetovi“ i „sluge“, već i kao članovi posebnih narodnosti (na primer, Slovaci i Rumuni).

     Tokom 18. veka, kada se pojavila kolektivna svest koju su određivali jezik i pripadanje određenom narodu, svaka od etničkih grupa u regionu jednostrano je stvorila sopstveni nepovoljni obrazac predrasuda o drugima, da bi se ojačali sopstveni interesi.

     Pojava društvenog sukoba zasnovanog na nacionalnim razlikama dostigla je svoj vrhunac u revoluciji 1848. godine; tome događaju Peter Šugar ne posvećuje dovoljno pažnje. Ova revolucija je, ustvari, polazna tačka („Veliki prasak“) nacionalnih istorija i nacionalizama u karpatsko-dunavskom regionu. Upravo sukobljavanje sociokulturnih i etnopolitičkih zajednica iskovalo je nacije u modernom značenju reči, obdarujući ih vrlinama i manama koje one imaju kroz istoriju. Kroz preplitanje kulturnih i političkih težnji jasno su se izdvojili politički ciljevi. Njihovo ostvarenje postalo je „uslov bez koga se ne može“ u ostvarivanju nacionalnog plana. Insistiranje Rumuna da „sloboda mora biti omogućena narodu“, bilo je potpuno neprihvatljivo čvornoj ideji mađarskih nacionalista, odnosno mitskoj slici nezavisne, nedeljive države iz prošlih vremena. Svaka zajednica stvorila je nacionalni blok oko svog političkog programa, koji je suzbio unutrašnje razlike, stvarajući vezu između elite i naroda; time je omogućena promocija isključive i ostrašćene ideologije. Nestvarni pojmovi, kao što su „nacija“, „otadžbina“, „sloboda“ i „jedinstvo“ pretvoreni su u idole kojima su se ljudi klanjali i žrtvovali.

     Svi koji su učestvovali u revolucionarnim događajima naglašavali su odbrambeni smisao svojih postupaka. Nekoliko decenija kasnije, političko predanje Rumuna još je koristilo rečenice kao što su: „Mi nikada nismo prisvajali bilo šta tuđe“ ili: „Mi smo samo branili svoje“. Na taj način se odbrambena crta rumunskog nacionalizma pretvara u neporecivu vrlinu. Mađari su sebe predstavljali te 1848. godine kao „narod siročićâ“, „najzaboravljeniji, najusamljeniji od svih naroda na Zemlji“. ^[95]

     Svi su verovali da je njihova sudbina u budućnosti utemeljena na skoro jednakim vrednostima i dostignućima. Drugačije rečeno, u presudnim časovima kao što je bila 1848. paralelni, sukobljeni i kompetitivni nacionalizmi međusobno su se sučelili. Uprkos velikodušnih tonova iz izjava mnogih političkih vođa u Evropi iz predmartovskog i martovskog perioda, pravi nacionalizam nije bio (i još uvek nije) internacionalistički i bratski, već separatistički i isključiv.

     Ovako sagledane istorijske okolnosti objašnjavaju zašto je mađarska revolucija prekasno prihvatila mogućnost konfederativne države, sa administrativno-kulturnom samoupravom nacionalnih manjina. To je istovremeni odgovor zašto nacionalne manjine, iako im je to pominjano pre leta 1849. godine, nisu prihvatale rešenje koje je predviđalo naciju građana sa jednakim pravima, bez obzira na jezik kojim govore. Politička arena srednje Evrope bila je trajno obeležena nepoverenjem među narodima i njihovim namerama; to je ostavština klasnog neprijateljstva iz Srednjeg veka.

     Pitanje na koje teze iz Šugarove rasprave očekuju odgovor je: da li sebičnu odbranu pozicija svake nacije, odsustva pravog dijaloga između njih, ili odsustva sposobnosti ili dobre volje da se uklone prepreke, možemo ispravno pripisati odbrambenom karakteru nacionalizma? Rumuni, Slovaci i Srbi su jasno iskazali svoju sumnjičavost da bi nezavisna i jedinstvena država Ugarska, koja bi se verovatno obnovila posle pobede mađarske revolucije, krenula u pravcu asimilacije, brišući u isti mah njihovu nacionalnu posebnost. Simion Barnuciu (Simion Barnutiu), vodeći predstavnik Rumuna iz Transilvanije tokom 1848. godine upozorio je da „ako Erdelj postane teritorija Ugarske prisajedinjenjem, slobodna Rumunija neće trajati ni godinu, a mi ćemo ponovo pasti u ropstvo. Zašto? Zato što će u mađarskoj državi i sloboda takođe biti mađarska... i Mađari će dati slobodu samo onima koji i sami postanu Mađari“. ^[96]

     Kao što smo već videli, Mađari su 1848. godine takođe širili strahovanja da bi ih njihovi spoljašnji i unutrašnji neprijatelji mogli izolovati i uništiti. Njihova borba, slično kao i kod suparnika, nije videla ništa drugo osim „života ili smrti!“. Ova glasna upozorenja političke i kulturne elite Mađarske ne treba shvatiti sasvim ozbiljno. U najvećem delu, postojala je namera da se prikriju agresivni postupci prema Austriji i nacionalnim manjinama. Čak i kada je obznanjivala odbrambene poteze, nije prepuštala prednost suparniku, već mu je parirala od početka.

     Mađari su bili ekonomski napredniji i imali su snažnije društveno-političke pozicije i spoljne veze u odnosu na druge narode u Kraljevini Ugarskoj. Njihovo vođstvo je bilo toliko puno samopouzdanja da je teško zamisliv strah od uništenja zbog razvijanja ostalih naroda. Na Krunskim zemljama svetog Ištvana, Mađari su bili brojniji od bilo kog drugog naroda. Iako su ostale nacionalne grupe sarađivale tokom parlamentarnih bitaka, nije bilo moguće stvoriti dovoljno snažnu i borbenu koaliciju da se osujeti mađarsko vladanje. U stvari, na izgled „odbrambeni“ karakter mađarskog nacionalizma pre 1914. godine nije bio plod ozbiljnih političkih razmišljanja ili stvarnih predviđanja; ličilo je to pre na sklonost uviđanja moguće nesreće, slično kao što i najuravnoteženiji pojedinac ponekad da oduška malodušnosti.

     Autor ukazuje na predlog Dunavske konfederacije Mađara, Srba i Rumuna, koji je ugledao svetlost dana između 1859. i 1862. godine i bio podržan od izgnanika Košuta, čime se dokazuje da je vođa Mađara izvukao pouku iz događaja 1848. godine, posebno o neželjenim posledicama njegove nepopustljivosti prema nacionalnim manjinama. To je možda tačno, ali moramo da znamo da je to bila zamisao Kavura (Cavour), čije su pripreme za pretpostavljeni rat sa Austrijom implicirale mogućnost revolucije u Ugarskoj. U razradi te ideje, pomogao mu je mađarski general u izgnanstvu Klapka. Kavur je istovremeno zadužio Nigru, agenta Pijemonta u Parizu, da sazna mišljenje francuskog dvora. Klapka je došao u vezu sa Košutom u Londonu i dobio njegov pristanak da organizuje pokret, uz preporuku da bi trebao da ima podršku vođe Rumuna, ostalih susednih naroda i nacionalnih manjina u Austriji. ^[97] Zamisao o konfederaciji, barem ne od početka, nije poticala od promenjenog stanovišta čelnika Mađara. Plan se može shvatiti kao vojna zavera, sa ograncima u Torinu, Parizu, Londonu, Jašiju, Bukureštu i Beogradu. Radi poboljšanja izgleda na uspeh, pridodata mu je ideja o političkoj konfederaciji neutralnih država.

     Zamisao je propala zbog toga što je rat između Austrije, Francuske i Pijemonta završen za manje od četiri meseca, ali i zbog zahteva vojvode Kuze, koji je kao uslov uključenja rumunskih vojvodstava, postavio nekoliko „kondicija“ u korist erdeljskih Rumuna, koji su mađarskoj emigraciji bili neprihvatljivi.

     Prihvatali ili ne tezu o bazičnom odbrambenom karakteru mađarskog nacionalizma u periodu pre propasti „hiljadugodišnje“ države 1918. godine, sasvim je uočljivo da je posle sporazuma u Trijanonu on postao „nacionalizam frustriranih“, sa mnogo više isključivosti nego ranije. To je neporeciva činjenica koju ne osuđujemo, već samo notiramo. Kao posledica nacionalne frustracije, rodio se nepomirljivi revizionizam.

     Predsednik vlade Ištvan Betlen uveo je u revizionističku ideologiju Mađarske zahtev za kulturnu nadmoćnost nad susednim državama koje su dobile teritorijalna proširenja posle Trijanona. Ovakav pristup vuče korene iz osećanja plemićke nadmoći Mađara prema nacionalnim manjinama. Za vreme kada je ta poruka nuđena inostranstvu, kod kuće se široko pokrenuta agitacija Vlade nije oslanjala na kulturnu nadmoć Mađara. Umesto toga, ona se direktno obraćala uvreženom osećanju nezadovoljstva među stanovništvom, podsticanom da odbaci svaku mogućnost koja nije značila povratak u prethodno stanje (restitutio in integrum, mindent vissza!). Zaokupljen rastućim agresivnim osećanjima, međuratni mađarski nacionalizam lako je pronalazio put do Italije i Nemačke, čiji je prvi i poslednji saveznik bio sve do 1945. godine. U poređenju sa vremenom pre 1914., „nacionalizam frustriranih“ iskazivao se u nekontrolisanim izlivima nasilja prema nemađarima na privremeno anektiranim teritorijama (uz pomoć Sila Osovine): severnoj Transilvaniji, južnoj Slovačkoj, potkarpatskoj Ukrajini i Vojvodini (Bačka). To je kao posledicu izazvalo jednako žestoku osvetu, osim u severnoj Transilvaniji, gde je otvorena saradnja većine Mađara sa vlastima Sovjeta umešno predupredila osvetničko nasilje rumunskih nacionalista (izuzev u nekoliko pojedinačnih slučajeva). U to vreme niko nije shvatao da je promađarski stav Sovjeta tokom prvih nekoliko meseci u severnoj Transilvaniji bio manevar kojim se ucenjuje Rumunija da bi prihvatila komunistički režim Petrua Groze u Bukureštu (6. mart 1945.).

     Sasvim na kraju, zaustavićemo se u trenutku propasti komunističkih režima u istočnoj Evropi. Među njegovim iznenađujućim posledicama, politički analitičari su uočili oživljavanje nacionalizma u ovom delu kontinenta. Između svih političkih i kulturnih vrednosti koje su gušile komunističke diktature, nijedna nije tako brzo povratila značaj kao nacionalizam. Premda je tačno da je komunizam, pod različitim izgovorima tajno pothranjivao nacionalizam, da bi poslužio cilju „podeli i vladaj“ (divide et impera), razvoj događaja u istočnoj Evropi posle 1989. ukazuje na to da je nacionalizam nastavio da bude duboko usađeni činilac duha, snažno ukorenjen u mentalitetu zajednice. Ovo saznanje ojačava domete studije Petera F. Šugara tako reći ontološkim dokazom: nacionalizam, ne samo mađarski, već i bilo kog drugog naroda, je u samoj srži isti, bez obzira na različitost ispoljavanja. Ipak, sigurni smo da njegov „organski“ karakter nije nepromenljiv.

     Godine 1989. i one posle nje, ponovile su 1848. i njenu istoriju na nešto drugačiji način. Boreći se protiv „istog despotizma“ (stalno ponavljani slogan četrdesetosmaša), narodi istočne Evrope nisu pronašli način da prevaziđu nacionalne granice, što bi dovelo do oslobađanja od ostataka mučne prošlosti i omogućilo prevazilaženje pola veka zajedničkih patnji. Još jednom su propustili istorijsku priliku, ovoga puta povoljniju od one iz 1848., stvarajući nove napetosti u regiji.

     Verujem da je moguće doći do prevazilaženja krize i da će sudbinska privlačnost svakog nacionalizma biti pobeđena. Istina je da su u nedavnoj prošlosti stanovnici srednje Evrope imali uverenje da žive u nacionalno nepovoljnom okruženju. Ipak, uglavnom zahvaljujući preovlađujućem demokratskom okruženju i njegovoj privlačnoj snazi i uticaju, kao i evropskom duhu integracija i jedinstva, nijedna država nije sposobna da istraje u politici neprijateljstva ili otvorene agresije prema susedima. Nadgledani od čelnika političkog saglasja Evrope, naslednici bivše Habzburške monarhije učestvuju u igri u kojoj je ulog njihova sopstvena budućnost. Svaki igrač čvrsto drži karte u ruci, veoma pazeći da niko ne vara, barem ne toliko da bi upropastio igru, što bi dovelo do katastrofalnih posledica za sve učesnike pojedinačno.

     Strepnja za sopstveno postojanje i posledična želja za osvetom su dokaz lenjosti duha, ponašanje koje je natureno da se prikrije nesposobnost za saradnju naroda između reke Lejte (Leitha), donjeg toka Dunava, Karpata i Jadranskog mora. Poslednji je čas da se narodi prestanu bičevati samosažaljenjem zbog njihove „sklonosti ka nesreći“, te da se usmere na realna i korisna politička rešenja međusobnih odnosa. Moraju da shvate da korisnost istorije ne dolazi od opsednutosti prošlim vremenima već, po Geteovim rečima, od „oslobađanja od prošlosti“.

(d) Autor je profesor savremene istorije na Univerzitetu u Klužu (Cluj-Napoca), RO-3400 Cluj-Napoca, Rumunija.

(1) Plemena Mađara naselila su se u Panonskoj nizini oko 900. godine.

(2) Tu činjenicu pisci mađarske istorije ne prihvataju, ali ova kontroverza nije predmet razmatranja ovoga teksta.

(3) „Unius linguae, uniusque moris Regnum imbecille et fragile est.“

(4) Iz pesme Šandora Petefija (Sándor Petöfi) „Život ili smrt“ (Élet vagy halál), koja je napisana 30. septembra 1848. godine.

(5) Ujedinjenje Transilvanije/Erdelja sa Ugarskom stalno je zahtevano od mađarskih revolucionara. Simion Barnutiu, Discursul tinul in catedrala din Blaj la 2/14 mai 1848 (Bucharest, 1909.), strana 148.

(6) E. Pascu, Un plan de confédération danubienne roumano-magyaro-serbe on 1859 (Bucharest, 1940), str. 4.

(Preveo dr. Gojko Mišković)

1. Opsežne beleške u delima: George Barany, Hungary from Aristocratic to Proletarian Nationalism, u Nationalism in Eastern Europe, urednici Peter F. Sugar i Ivo J. Lederer (Seattle, Wash., 1969, 1994), str. 259. – 309., čine odličnu bibliografiju o mađarskom nacionalizmu. ⤴

2. Dve od tri Siton-Votsonove rasprave na ovu temu objavljene su 1908. godine u Londonu. To su: Political Persecution in Hungary: An Appeal to British Public Opinion i druga, Racial Problems in Hungary. Najuticajnija studija pojavila se 1911. godine: Corruption and Reform in Hungary: A Study of Electoral Practice. Takođe je značajno delo Absolutism in Croatia (London, 1912). ⤴

3. Bela K. Kiraly, Hungary in the Late Eighteenth Century: The Decline of Enlightened Despotism (New York, 1969.) strana 37.; Horst Haselsteiner, Joseph II und die Comitate Ungarns (Vienna, 1983.). ⤴

4. C. A. Macartney, Hungary: A Short History (Chicago, 1962.), strana 111., navodi da     je krajem osamnaestog veka samo 108 mađarskih porodica pripadalo visokom plemstvu: dva princa, 82 grofa i 24 barona. U delu Joseph II, strana 19., Hazelštajner procenjuje broj magnatskih porodica između 200 i 300. ⤴

5. Haselsteiner, Joseph II, strana 22. ⤴

6. Neki od mojih ranijih tekstova na ovu temu su „External and Domestic Roots of Eastern European Nationalism“, u Nationalism in Eastern Europe, urednici Sugar i Lederer, str. 3. – 54.; i „Nationalism, the Victorious Ideology“, u Eastern European Nationalism in the Twentienth Century, urednik Peter F. Sugar (Washington, D. C., 1995.), str. 1. – 20., 413. – 430.; i „From Ethnicity to Nationalism and Back Again“, u Nationalism: Essays in Honor of Louis l. Snyder, urednici Michael Palumbo i William O. Shannahan (Westport, Conn, 1981.), str. 67. – 86. ⤴

7. Brojni su razlozi zbog kojih je nacionalizam u istočnoj Evropi poprimio ovakve oblike.   Veoma dobro objašnjenje dao je Andrew C. Janos u Politics of Backwardness in Hungary, 1825-1945 (Princeton, N. J., 1982.), str. 69. Polazeći od višenacionalnog sastava države, Mađari su primenili „novu formulu koja je pripisivala istorijsku prednost državi u odnosu na naciju, smatrajući da država nije toliko proizvod, koliko proizvođač nacionalnih osećanja“. ⤴

8. Iako usmeren na nešto kasniji period, Friedrich Welter, „Die Wiener Suedostpolitik im Spiegel der Geschichte der Zentrale Verwaltung“ u Die Nationalitaetenfrage im alten Ungarn und die Suedostpolitik Wiens, od F. Walter i H. Steineker, Buchreihe der Suedostdeutschen Historischen Kommision, tom 3, (Muenchen, 1959.), str. 7. – 28., bavi se ovim dvostrukim pitanjem. Šire posledice su temeljno analizirane i objašnjene u Charles W. Ingrao, In Quest and Crisis: Emperor Joseph I and the Habsburg Monarchy (West Lafayette, Ind., 1979.). ⤴

9. Bálint Hóman i Gyula Szekfű, Magyar Történet, 6. izdanje, 5 tomova (Bp., 1939.) ⤴

10. Magyar életrajzi lexicon, 3. izdanje, 3 toma (Budapest, 1969.), 2: 473. ⤴

11. Videti u: Haselsteiner, Joseph II. ⤴

12. To je jasno ustanovljeno pre više od sto godina. Vidi kod Vilmós Frankoi, Martinovics és tarsainak öszeesküvése (Budapest, 1880.). ⤴

13. Drugi koautor pomenut u belešci 8, Harold Steinecker, opisivao je te godine na stranama 29. – 67. u tekstu pod naslovom „Das Wesen des Magyarischen Nationalismus“. Džordž Barani (George Barany) učinio je isto u „The Age of Royal Absolutism, 1790-1848“ u A History of Hungary, urednici Peter F. Sugar, Peter Hanák i Tibor Frank (Bloomington, Ind.) 1990., stranice 174. – 208. ⤴

14. Hóman and Szekfű, Magyar törtenet, tom 5, strana 156. ⤴

15. Isto delo, tom 5, strana 195. ⤴

16. O Dijeti iz 1825. – 1827., vidi u: isto, tom 5, stranice 194. i 195.; Ervin Pamlenyi, urednik: A History of Hungary (London, 1975.), strane 222. i 223.; Barany, „The Age of Royal Absolutism“, stranice 188. – 191.; i Pach, glavni urednik, Magyarorszag történeti tiz kötetben: tom 5: Magyarorszag története, 1790-1848, urednici Guyla Mérei i Károly Vörös, 2. tom, stranice 632. – 634. ⤴

17. O karijeri Sečenjija pre 1848. godine, vidi kod George Barany, Stephen Szechenyi and Awakening of Hungarian Nationalism, 1791-1841 (Princeton, N. J.). ⤴

18. „…a vér pedig, melyet a függetlenségert és önfentartásért öntöttunnk, nem volt elég tiszta, hisz egy elasszonyodott társadalmi osztály privilegiumaiert folyot ki, nem pedig az orság egyetemes szabadságáért“; navedeno u Hóman i Szekfű, Magyar törtenet, tom 5, stranica 979. ⤴

19. Johann Gottfried Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, pt. 4, glava 2, u Herders Werke, urednik Eugen Kuhnmann (Stuttgart, bez datuma), 77:660. ⤴

20. Meréi i Vörös, Magyarorszag törtenete, 1790-1848, tom 2, stranica 979. O Vešelenjiju, više u: Miklós Asztalos, Wesselényi Miklós, az első nemzetiségi politikus (Pecs, 1927.). ⤴

21. „Ezek nélkűl… ma már Europabán lehet gyarmat, lehet népfaj, de nemzet nem. A magyar pedig nemzet akar lenni, nemzet a XIX század kellekeinek értelmében“; Hetilap, broj 12 (1845.), navedeno u Mérei i Vörös, Magayorszag törtenete, 1790-1848, tom 2, stranica 978. Literatura o Košutu je ogromna. Praktično o svakom od njegovih poteza postoji zasebna studija. Videti opširnu bibliografiju u Hóman i Szekfű, Magyar törtenet, tom 5, stranice 624. – 680. i novije knjige, kao što je: Istvan Deak, The Lawful Revolution: Louis Kossuth and the Hungarians, 1848-1849, stranice 392. – 399. Ipak ne mogu da preporučim nijedno delo koje na zadovoljavajući i potpuno naučan način obuhvata njegov ceo život i delatnost. ⤴

22. Mérei i Vörös, Magyarorszag törtenete, 1790-1848, tom 2, stranica 1357. ⤴

23. Šugar i saradnici, A History of Hungary, stranica 255. ⤴

24. O Konfederaciji videti, među ostalima: Domonkos Kosáry i Steven Béla Várdy, History of Hungarian Nation (Astor Park, Fla.,1969), stranice 154. i 155; Barany, Hungary from Aristocratic to Proletarian Nationalism, strana 275.; Éva Somogyi, „The Age of Neoabsolutism, 1849-1867“, u A History of Hungary, urednik Šugar i sar., str. 246. i 247. ⤴

25. Jedan od najboljih radova je još uvek onaj od: Louis Eisenmann, Le Compromis Austro-Hongrois de 1867: Etude sur le Dualism (Paris, 1904.); savremeniji je Anton Vantouch i L’udovit Holotic, urednici, Der Österreichisch-Ungarische Ausgleich, 1867 (Bratislava, 1971.). Vredi pogledati odgovarajuća poglavlja u Adam Wandruszka i Peter Urbanitsch, urednici, Die Habsburgermonarchie, 1848-1918 (Vienna, 1975.), posebno tom 2, strane 31. – 34., 37 nadalje, 378. – 384., 514. – 519.; i stavove Robert A. Kann, A History of the Habsburg Empire, 1526-1918 (Berkeley, Calif., 1974.) str. 333. – 338., i u delu The Multi-National Empire (New York, 1964.), tom 2, str. 125. – 133. ⤴

26. Jedina skorija studija o Deaku je: Béla K. Király, Ferenc Deak (Boston, 1975). Etveš je proučavan od: Johann Weber, Eötvös und die Ungarische Nationalitaetfrage (Muenchen, 1966.); István Söter, Eötvös and the Modernization of Hungary, 1840-1870 (Philadelphia, 1972.). O Đuli Andrašiju, dvotomno delo Gróf Guyla Andrássy élete es kora (Budapest, 1913.) od Ede Monorija je još uvek od koristi. ⤴

27. Király, Ferenc Deak, 159. ⤴

28. Isto, 193.; Gábor Vermes, István Tisza (New York, 1985.), str. 28. ⤴

29. Mérei i Vörös, Magyarorszag Törnenete, 179-1848, tom 2, str. 1360. ⤴

30. Potrebno je napisati dobru biografiju Kalmana Tise. Njegova uloga kao predsednika Vlade obrađena je u: Friedrich Gottas, Ungarn im Zeitalter des Hochliberalismus. Studien zur Tisza-AEra (1875-1899), (Vienna, 1976.). ⤴

31. Janos, The Politics of Backwardness, str. 126. ⤴

32. Isto, str. 129. ⤴

33. Videti kod Attila Pók, „Nemzet és nemzetiség Gruenwald Béla gondolkodásában“, u Polgárosodás Közep-Europábán, urednik Éva Somogyi (Budapest, 1991.), str. 215. – 228. ⤴

34. „A jővő nemzedék jobban fogja magassztalni politikai bölencsességünket, ha egy compact, erős magyar államot fog tölűnk örökölni, néhány nekűnk szabadelvűnek látaszó intézmény nélkűl, mintha szabadelviségünk hirét hagyjuk rá-a magyar állam nélkűl“; u Pók, „Nemzet és nemzetiség“, str. 217. ⤴

35. Godine 1880., kada je izvršen prvi popis stanovništva posle Ausglajha iz 1867., 41 % žitelja Ugarske računati su kao Mađari. Poslednji predratni popis iz 1910. iskazao je njihov porast na 48,1 %. Vidi kod: Peter Hanák, Tibor Erényi i György Szabad, Magyarország törtenete, 1849-1918, (Budapest, 1972.). Ovo je četvrti tom zvaničnog univerzitetskog udžbenika. ⤴

36. O asimilaciji Jevreja, vidi kod: William O. McCagg, Jewish Nobles and Geniuses in Modern Hungary (Boulder, Colo., 1972.); isti autor, A History of Habsburg Jews, 1670-1918 (Bloomington, Ind., 1989.), posebno stranice 123. – 139., 187. – 195. Od interesa je i: Janos, The Politics of Backwardness, str. 112./13., 223. – 226., i Vermes, István Tisza, str. 153. – 155. Na stranama 283./4. i tabeli 39 na 282. stranici, Janos dokazuje da su od sedam premijera u razdoblju izmedju 1932. i 1944., čak četvorica: Gembeš (Gömbös), Daranji (Darányi), Imredi (Imrédy) i Stojai (Sztójay) imala pomađarena prezimena. Takođe, otkriva dodatnih deset kabinetskih ministara čije porodice imaju nemađarsko poreklo. Dobro je poznato da je pravo prezime Ferenca Salašija (Ferenc Szálasi), „vođe“ Partije strelastih krstova i posle 1944. godine kratkotrajne mađarske nacističke države, zapravo bilo Salosjan ⤴

37. O Ištvanu Tisi, pored već navedog dela Gabora Vermeša, postoje i: Gustáv Erényi, Graf Stefan Tisza (Vienna, 1935.) i Ottokar Czernin, Emlékeim Tisza István Grófrol, (Budapest, 1925.), iako je ovo delo mnogo manje naučno u odnosu na Vermešov tekst. ⤴

38. Vermes, István Tisza, strana 117. ⤴

39. Isto, strana 139. ⤴

40. Ferenc Pölöskei, Kormányzati politika és parlamenti ellenzék, 1910-1914, (Budapest, 1970.), strana 51.: „Nemzeti szempontból semmi esetre sem kivánatos bármilyen tiszta nemzetiségi iskola engedélyezéses, különösen nem az északnuygati tot vármegyekben, melyek amugy is melegágyat képeznek a panszlávizmusnak“. ⤴

41. Isto delo, strana 50.: „A délszláv eszme a válósagban nem létezik, csak az egyetemeken tudnak róla. Nagyszerbia, Ausztria és Magyarország szlávjai szemében utópia, amelynek csak igen kevés hive van“. ⤴

42. Vermes, István Tisza, str. 101. ⤴

43. Pölöckei, Kormányzati politika, strana 51.: „könnyebb eloszor nyugvopontra vinni az erdély románok ügyét, mint tartósan bekét kötni panszláv agitációtól nehezen eszigelheto, Szerbia közeletben eló delszlávokkal“. ⤴

44. Miron Constantinescu, Stefan Pascu, O. Banyai i ostali: Unification of the Romanian National State (Bucharest, 1971.), str. 89. Poeloeckei, Kormanyzati politika, str. 51., saglasan je sa takvim zaključkom. Za više detalja o zahtevima rumunskih pregovarača, vidi kod Constantinescu i ost., Unification, str. 89. i dalje. ⤴

45. Vermes, István Tisza, str. 15. ⤴

46. O Karoljiju, vidi kod: Tibor Hájdu, Az őszirózsas forradalom (Bp., 1963.). O Republici sovjeta, vidi: Karolyi, „The Hungarian Soviet Republic“, Studia Historica, tom 131, (Bp., 1979) i Rudolf L. Tőkes, Bela Kun and the Hungarian Soviet Republic (New York, 1967.). ⤴

47. O mađarskoj Crvenoj armiji vidi kod: Peter Pastor, ur. Revolutions and Interventions in Hungary and Its Neighbor States, 1918-1919 (Boulder, Colo., 1988.), posebno stranice 11. – 104. ⤴

48. Hortijev život prikazao je Peter Gosztonyi, Miklós von Horthy (Göttingen, 1973.) i Thomas Sakmyster, Hungary’s Admiral on Horseback, Nicholas Horthy (Boulder, Colo., 1994.). ⤴

49. Teorija Svete Krune objašnjena je kod: Patrick J. Kelleher, The Holy Crown of Hungary (Rome, 1951.) i Charles d’Eszlary, Histoire des institutions publiques hongroises (Paris, 1963), tom 2, strane 7. – 15. ⤴

50. Ignáz Romsics, István Bethlen: A Great Conservative Statesman of Hungary, (Boulder, Colo., 1995.); Peter Sipos, Imrédy Béla és Magyar Megujulás Pártjai (Budapest, 1970.); Lorant Tilkovszky, Pál Teleki (1879-1941) (Budapest, 1974.); Éva Teleki, Nylas uralom Magyarországon (Bp., 1974.); Elek Karsai, urednik, Szálasi Ferenc naplója, (Bp., 1974.). ⤴

51. Izraz „državnonacionalni nacionalizam“ upotrebio je György Ranki, urednik, u tomu 9, Magyarország törtenete, 1918-1919, 1919-1945 tiz kötetben, glavni urednik Pach, strana 819; označava istu pojavu koju je opisao Janos, u delu Politics of Backwardness, str. 69. (vidi belešku broj 7). ⤴

52. Klebelsberg je svoje viđenje mađarskog „novog nacionalizma“ objavio u novinskom članku od 1. januara 1928. Za celoviti prevod na engleskom, videti kod: Sugar, urednik, Eastern European Nationalism, stranice 208. – 211. ⤴

53. Videti izvrsno poglavlje „Bethlen and the Jews“, u Janos, Politics of Backwardness, strane 222. – 228. ⤴

54. O ove tri ideologije, videti kod istog autora, strane 256. – 278. ⤴

55. Literatura o mađarskom „fašizmu“ je obimna i sadrži: Miklós Lackó, Nylasok Nemzati Socialisták, 1935-1944 (Budapest, 1966.); Nicholas M. Nagy-Talavera, The Green Shirts and the Others (Stanford, Calif., 1970.); M. Szöllösi-Janze, Die Pfeilkreuzlerbewegung in Ungarn (München, 1989.); Görgy Ranki i George Barany, „Hungary“, u Native Fascism in Successor States, 1918-1945, urednik Peter F. Sugar (Santa Barbara, Calif., 1971.), str. 63. – 82.; J. Eros, „Hungary“, u European Fascism, urednik S. J. Woolf (New York), str. 111. – 45.; István Deák, „Hungary“, u The European Right, urednici Hans Rogger i Eugen Weber (Berkeley, Cal., 1966.), str. 364. – 407. Odličan sažetak predstavlja „Hungary“, u Stanley G. Payne, A History of Fascism, 1914-1945 (Madison, Wis., 1995.), str. 126. – 176. Praktično potpuna bibliografija nalazi se kod Szöllösi-Janze, Die Pfeilkreuzlerbewegung, str. 9. – 16. ⤴

56. Prva katastrofa bila je invazija Mongola 1241./42,, druga duga turska okupacija središnje Ugarske od 1526. – 1699. ⤴

57. Sándor Kónya, „To the Attempt to Establish Totalitarian Fascism in Hungary, 1934-35“, Acta Historica, broj 3-4 (1969.), stranice 299. – 334. ⤴

58. Na ovim izborima izabrano je 49 fašističko-nacionalističkih predstavnika. Payne, u History of Fascism, strana 275., izražava mišljenje da bi „u ravnopravnim i potpuno demokratskim uslovima ukupni rezultat ekstremista bio približno jednak“ sa brojem osvojenih mesta vladajuće stranke. ⤴

59. Randolph L. Braham, The Hungarian Labor Service System, 1939-1945 (New York, 1977.). ⤴

60. Adám Rozsnyói, „October Fifteen, 1944“, Acta Historica 8, brojevi 1 i 2, (1961.), strane 57. – 106. ⤴

61. Randolph L. Braham, The Politics of Genocide: The Holocaust in Hungary, dva toma (New York, 1981.); L. Braham and Béla Vágó, The Holocaust in Hungary (New York, 1985.); Jen Lévai, urednik, Eichmann in Hungary (Bp., 1961.). ⤴

62. Erik Molnár, „A nemzeti kérdés”, u Válogatott tanulmányok (Budapest, 1969.). Delimičan prevod na engleski postoji u Sugar, urednik, Eastern European Nationalism, str. 211. – 217. ⤴

63. Spisak radova koji pišu o 1956. godini u Mađarskoj obuhvata nekoliko kucanih strana. Između ostalih: Tamás Aczél i Tibor Mérey, The Revolt of the Mind (New York, 1960.); United Nations, General Assembly, Report of the Special Committee on the Problem of Hungary (New York, 1957.); Paul E. Zinner, Revolution in Hungary (New York, 1957.); Béla K. Király i Paul Jonás, urednici, The First War Between Socialist States (New York, 1983.); Ágnes Heller i Ferenc Fehér, Ungarn 1956. Geschichte einer anti-Stalinistischen Revolution (Hamburg, 1982.); Melvin J. Lasky, urednik, The Hungarian Revolution: A White Book (New York, 1957.); László Beke, A Student’s Diary (New York, 1957.) i Tibor Mérey, Thirteen Days that Shook the Cremlin (New York, 1959) ⤴

64. Paul Latavski,urednik, Contemporary Nationalism in East Central Europe, (New York, 1995.), stranica 93. ⤴

65. Joszef Antall, „We Make a Difference Between Sacred Dreams and Reality”, Hungarian Observer, broj 9 (septembar-oktobar 1992.), strane 14./15. ⤴

66. Latavski, urednik, Contemporary Nationalism, strana 96. ⤴

67. Vladimir Tismaneanu, „The Leninist Debris or Waiting for Perón“, East European Politics and Society, 10, broj 3 (jesen 1996.): strane 504. – 535., ovaj problem razmatra se na 510. strani. ⤴

68. Peter F. Sugar, „Contemporary Problems in the Balkans“, u Der Balkan, Fridenzone oder Pulverfass, urednici Valeria Heuberger, Arnold Suppan i Elisabeth Vyslonzil, Wiener Osteuropa Studien, tom 7 (Frankfurt am Main, 1998.), strana 22. ⤴

69. Videti kod: Bernd J. Fischer, King Zog and the Struggle for Stability in Albania (Boulder, Colo., 1984.); isti autor, „Albanian Nationalism in the Twentienth Century“, u Eastern European Nationalism, urednik P. Sugar, strane 21. – 54. ⤴

70. Mérei i Vörös, Magyarország törtéete, 1790-1848, tom 2, str. 731., i Lóránt Czigány, The Oxford History of Hungarian Literature (Oxford, 1984.), strana 116. ⤴

71. Czigány, Hungarian Literature, str. 117. ⤴

72. Anton N. Nyerges, Poems of Endre Ady, (Buffalo, N.Y, 1969.), str.110, 138. ⤴

73. Sugar, urednik, Eastern European Nationalism, str. 220./221. ⤴

74. Autor je profesor istorije na Institutu za proučavanje istočne i jugoistočne Evrope Univerziteta u Beču. (Institut für Ost- und Südosteuropaforschung der Universitaet Wien), A-1090, Vienna, Austria. ⤴

75. Moritz Csáky, Von der Aufklaerung zurn Liberalismus Studien zum Frühliberalismus in Ungarn (Vienna, 1981.), str. 159.; Horst Haselsteiner, „Ungarische Nationalkonzepte, die slaven und der „Austroslavismus“, u Der Austroslavismus, Ein verfrühter Konzept zur politischen Neugestaltung Mitteleuropas, ur. Andreas Moritsch (Vienna, 1996.), str 92., Ődőn Horváth, Bredecky Sámuel élete 1772-1812 (Budapest, 1924.). ⤴

76. Haselsteiner, „Ungarische Nationalkozepte“, str. 92.; Csáky, Von der Auklaerung, str. 158. i dalje. ⤴

77. Éva Balázs, Berzsevicky Gergely, a reformpolitikus 1763-1795 (Budapest, 1967.). Csáky, Von der Aufklaerung, str. 163. – 167. Haselsteiner, „Ungarische Nationalkonzepte”, str. 92. i dalje. ⤴

78. Kálmán Benda, urednik, A magyar jakobinusok iratai, tom 3, (Budapest, 1952. –1957.). Denis Silagi, Jakobiner in der Habsburger Monarchie, (Vienna, 1962.). Haselsteiner, „Ungarische Nationalkonzepte”, str. 88. i nadalje. ⤴

79. Zsolt Trócsány, Wesselényi Miklós (Budapst, 1965.). Robert A. Kann, Das Nationalitaetenprobleme der Habsburgermonarchie. Geshichte und Ideengehalt der nationale Bestrebungen vom Vormaerz bis zum Auflösung des Reiches im Jahre 1918, dva toma, (Graz, 1964.), drugi tom, str. 115. i nadalje. Joachim Kühl, Föderationsplaene im Donauraum und Mitteleuropa (München, 1958.), str. 21. Rudolf Wierer, Der Föderalismus im Donauraum (Graz, 1960.), str. 58. i dalje. Haselsteiner, Unagische Nationalkonzepte, str. 89. ⤴

80. Kühl, Föderationsplaene; Wierer,  Der Föderalismus; Horst Haselsteiner, „Föderstionsplaene in Südosteuropa”, u Nationalrevolutionaere Bewegungen in Südosteuropa im 19. Jahrhundert, urednik Christo Choliolcev, Karlheinz Mack i Arnold Suppan (Wien, 1992.), str. 126. – 129.; Haselsteiner, „Ungarische Nationalkonzepte”, str. 90. ⤴

81. Horst Haselsteiner, Der Serben und der Ausgleic. Zur politischen und staatsrechtlischen Stellung der Serben in der Jahren 1860-1867, (Vienna, 1976.), str. 57. – 60. ⤴

82. Pétér Hanák, Jászi Oszkár dunai patriotismusa (Budapest, 1985.). Haselsteiner, „Ungarische Nationalkonzepte”, str. 91. Kann, Das Nationalproblem, 1. tom, str. 85., 145.; 2. tom, str. 2., 8. i dalje, 144. i dalje. ⤴

83. Wierer, Der Föderalismus, str. 175. i dalje. Kühl, Föderationspleane, str. 54. i dalje. ⤴

84. Horst Haselsteiner, „Mitteleuropa und das Gestaltungprinzip Föderalismus”, u Mitteleuropa Konzeptionen in der ersten Haelfte des 20. Jahrhunderts, urednici Richard Georg Plaschka, Horst Haselsteiner, Arnold Suppan, Anna Drabek i Brigitte Zaar (Vienna, 1995.), str. xxiv. – xxvii. ⤴

85. Horst Haselsteiner, „Das Nationalitaetenproblem in der Laendern der ungarischen Krone“, u Volk, Land und Staat Landesbewustssein, Staatsidee und nationale Frage in der Geshichte Österreichs, urednik Erich Zöllner, (Vienna, 1984), str. 118-30. ⤴

86. Haselsteiner, „Das Nationalitaetenproblem“; Horst Haselsteiner, „Die Beurteilung der Deutschen aus magyarischer Sicht seit 1945“, Südostdeutsches Archiv 21, (1978.), strane 123. – 137. ⤴

87. Széchenyi István náplói, urednik Guyla Viszota, 6 tomova, (Budapest, 1925. – 1939.), tom 4, strana 281. Haselsteiner, „Unagische Nationalkozepte”, strana 88. ⤴

88. Holm Sunhausen, „Der Einfluss der Herderischen Ideen auf die Nationalbildung bei den Völkern der Habsburger Monarchie” (Munich, 1973.), stranica 77. i dalje. ⤴

89. Széchenyi István náploi, tom 4, str. 301., tom 3, str. 320.; Haselsteiner, „Ungarische Nationalkonzepte“, str. 87. i dalje. ⤴

90. Autor komentara je istoričar i naučni sekretar Akademije nauka Slovačke, 814 38, Bratislava. ⤴

91. Autor je profesor savremene istorije na Univerzitetu u Klužu (Cluj-Napoca), RO-3400 Cluj-Napoca, Rumunija. ⤴

92. Plemena Mađara naselila su se u Panonskoj nizini oko 900. godine. ⤴

93. Tu činjenicu pisci mađarske istorije ne prihvataju, ali ova kontroverza nije predmet razmatranja ovoga teksta. ⤴

94. „Unius linguae, uniusque moris Regnum imbecille et fragile est.“ ⤴

95. Iz pesme Šandora Petefija (Sándor Petöfi) „Život ili smrt“ (Élet vagy halál), koja je napisana 30. septembra 1848. godine. ⤴

96. Ujedinjenje Transilvanije/Erdelja sa Ugarskom stalno je zahtevano od mađarskih revolucionara. Simion Barnutiu, Discursul tinul in catedrala din Blaj la 2/14 mai 1848 (Bucharest, 1909.), strana 148. ⤴

97. E. Pascu, Un plan de confédération danubienne roumano-magyaro-serbe on 1859 (Bucharest, 1940), str. 4. ⤴