Perkelt

Milanov krevet bio je prazan, a iz dnevne sobe dopirali su zvukovi televizijskog programa. Marinko se pridigao i nakašljao, na što je sobom protrčao oveći miš. Nije uhvatio odakle je životinja izišla, ali vidio je kako brzometnim nožicama grabi ispod stolice i u dnevnu sobu. Izvukao je novčarku ispod jastuka, odložio je u ladicu noćnog ormarića te nabio stopala u patike i ustao iz kreveta. Sunčeva svjetlost kroza starinsku čipkastu zavjesu najavljivala je ljetni dan iz turističke brošure. 

»Dobro jutro«, rekao je na putu do kuhinje.   

»I tebi«, odgovorio je iz fotelje Branko, vlasnik stana, umirovljeni električar. »Čuj, Maro, si noćas hrkao, komoč sam iza dva i pol moga spat.«

»Možda je Milan?« 

»A Milan ne hrče.«

»Onda sam ja.«

Mala kuhinja bila je od dnevne sobe odvojena platnenim zastorom. Prali su se u kuhinji jer u zahodu nije bilo lavaboa ni kade. Marinko se umio hladnom vodom i sjeo na drvenu stolicu pokraj Branka. 

»Gazda, opet miševi po stanu.«

»Ma biš ća.« 

»Jedan sad kroz spavaću, tu se negdje zavukao.«

»Ma biš ća.«

U jutarnjem programu državne televizije voditelji su razgovarali s predstavnicom plesne skupine. Njih troje sjedilo je za stolom na desnoj, a ostale plesačice stajale su na improviziranom podiju na lijevoj strani ekrana. Kad se predstavnica pridružila ostalima, posložile su se u formaciju piramide i zaplesale. Branko je stao njihati glavu i tapkati se po butini ne pogađajući ritam. »Cure lipo tancaju«, rekao je. 

Marinko je popio dvije bijele tablete s voćnim jogurtom, dovršio higijenu i izišao. Kud god bi tih dana prije podne bio krenuo, noge su mu uvijek pronalazile put do lokala u hladu jedne sporedne ulice – gdje je radila konobarica koju je bio prozvao Sanjuška, crvena kuštrava aždaja, kao iz Playboya iz osamdesetih – a tako je bilo i sada. Opet se smješkala kad mu je donijela narudžbu, opet je zahvalio suzdržano, pazeći da održi distancu. 

Ne može više, mislio je zureći u čičicu zadubljenog u novine na drugom kraju terase, ne, nije da ne može, ne želi, a zapravo dođe na isto, jer želja je moć i obrnuto, kad nemaš želje nemaš ni snage, moraš loptu vidjeti u golu, inače batali, nemoj ni pucati. Uvijek mu je falilo ambicije, da, pa kome bi se dalo sa svim tim bilmezima, ali imao je snage, prolazio je kroz duplo veće od sebe ko kroz putar, imao je živaca, valjda i malo pameti, znao se skloniti, igrao se, jer želio je to, a sad mu više nije ni do čega, kamoli do igre, tup je i umoran, ne može više smisliti zgrčene vilice, znojave pazuhe, ispale sise, gadi mu se razigrano rasplesano meso koje ne zna kud bi sa sobom, meso poput njegovog. Pa oni ajtijevci, pa menadžeri, oni zagrebački mamini i tatini sinovi… I ti Milani i Branci, kako se kaže ‘Branko’ u množini?, te mobitelske kartice, to osvrtanje… Uf. Otromboljio se, otupio je, umoran i spor, možda kao taj čičica, možda ne spor ali usporen, slabašan i usporen, i pitanje je dana… A tek supstitucijska terapija, kako to ljekovito zvuči. 

Nagnuo se prema naprijed jer je imao osjećaj da će skupa sa stolicom pasti na leđa. Kava je bila jednako loša kao inače, poslužena s mlakom vodom u kamencem isflekanoj čaši. Kad je popio sve, otišao je do šanka: »Može još vode?« 

»Mhm«, procijedila je Sanjuška ne podignuvši pogled od mobitela. 

»I malo leda, molim te.« 

Odložila je mobitel i ubacila u čašu dvije slijepljene kockice leda. Zahvalio je i otpio gutljaj premda je znao da se nije stiglo rashladiti.  

»Hoćemo općiti?« rekao je nastojeći zvučati ozbiljno. 

»A kako misliš?« malo je ustuknula.

»Mislim, ono, da se izjebemo.«

Bio je spreman na tacnu ili pepeljaru (rukom ga nije mogla dohvatiti), ali osmijeh joj nije silazio s lica. Mjerkala ga je, valjda važući koliko je zgodan i koliko se abnormalnim čini. Dogovorili su naći se ispred lokala oko pola četiri, poslije njezine smjene; činilo mu se neukusnim ostaviti joj bakšiš. Pružio je korak prema centru, razmišljajući kako ni imena nisu razmijenili. Nije mu baš bilo pravo što je pristala. Možda infekcija, dumao je, možda baja s palicom. To bi već imalo smisla: A ti si taj koji bi općio… 

Kad je poslije podne ponovno zašao u tu ulicu, usporio je pa stao u otvoren haustor tridesetak metara dalje od lokala. Sanjuška je za koju minutu izišla, stala pokraj terase i počela brljati po mobitelu. Bez pregače djelovala je vitkije i bolje se moglo vidjeti kako joj grudi napinju majicu. Krenuo je prema njoj. 

»Marina«, prihvatila je njegovu ispruženu ruku. 

»A nisi Sanja?«

»A nisam.«

Krenuli su u pravcu suprotnom od onog iz kojeg je on bio došao. Nije se stidjela govoriti o sebi: talijanski jezik i književnost, treća godina, vegetarijanka; dvosobni na šestom katu: cimerica bila otišla kući, u Rijeku; pankerica, Monte Paradiso. Spominjala je i imena stranih pisaca, filmskih režisera, imena koja mu ništa nisu značila. 

»A ti,« rekla je, »a čime se ti baviš?« 

»Raspačavam opojna sredstva.«

»O, ma daj?«

»Pa da. Uglavnom MDMA.«

»Hahaha…«

Nakon par dosjetki na račun jednakih imena, koje je ispalio da održi šaljivu atmosferu premda mu se nisu činile nimalo smiješnim, Sanjuška je pokazala na zgradu od desetak katova. Pomislio je da bi sad mogla odustati, da će u najboljem slučaju razmijeniti brojeve, no nastavila je unutra, a za njom je i on. 

U skučenom liftu pritisnula je dugme: šutnja i blesavi osmijesi. Zakoračivši naprijed osjetio je u njoj trun straha. Nagnuo joj se nad vrat i otpuhnuo pramen kose. Koža joj je mirisala na čistoću, na kremu za tijelo i omekšivač za rublje, unatoč radnom danu. Malo se odmaknuo i na podlaktici joj primijetio ešalon tankih naježenih dlaka. Pratio je kako joj se dah produbljuje i odolijevao napasti da je zgrabi za sisu. Ugrizao ju je u golu kožu spoja ramena i vrata, na što joj se oteo jedan mhhh. Prošao je licem prema gore i nježnije je ugrizao za vrat ispod uha.     

Nabori na pokrivaču na razvučenom kauču u dnevnoj sobi deformirali su lik Mickeyja Mousea tako te je djelovao ponešto zaostalo u razvoju. Odbivši pivo Marinko se odlučio za fotelju. Ajde, bodrio se kad se otišla umiti, radio si to stoput, šta se sad snebivaš. Izuo se i prošao u kuhinju. Pažnju su mu privukle iznikle ljute papričice. Mora da se zamislio, jer kao da je već u sljedećem trenutku čuo otvaranje vratâ. Zgrabio je saksijicu sa šiljastim žutim i crvenim plodovima te stao pogledom tražiti i pogodnije oružje. Taman je opazio ladicu pokraj sudopera, kad se na ulazu u kuhinju pojavila Sanjuška u frotirskom bademantilu. 

»A šta ćeš s tim?« rekla je.

Odložio je biljku i krenuo prema Sanjuški. Poljubio ju je lagano, jednom, dvaput, usisao joj donju usnu pa je zažvalio; nije ubadala ni mlatarala jezikom. Sramio se duhanskog groblja u vlastitim ustima, ali ipak ju je pogurivao iz okvira vrata u dnevnu sobu. Kad su došli do ruba kauča, ona se odvojila i skinula mantil, a on je svukao hlače i majicu. Masivne ali ustobočene dojke imale su široke, blijedosmeđe areole i neobično sitne, tamne bradavice. Popela se na krevet i odbacila mantil do uznožja. Uskočio je kraj nje, legli su sučelice jedno drugom i nastavili se cmakati. Kružio joj je rukom po prostranim guzovima i glatkim butinama, a onda je napokon dohvatio kuglu masnog tkiva i stao je lizati i sisati i gristi, kao da mu je prvi put, sve ne vjerujući da je zaista došao u taj stan i da bi uskoro mogao ući u Sanjušku, preklinjući si udo da uzmogne svršiti. Kad je podigla u koljenu savijenu nogu da mu oslobodi put do međunožja, zatitralo mu je u želucu; bila je vlažna, odmah se otvorila. Gurnuo joj je prst i za njim još jedan, samo su skliznuli. Izvukao ih je i polako povukao prema gore, zadigla je trticu kad joj je došao do klitorisa.  

Po nesigurnosti u njezinu glasu kad ga je upitala ima li kondom sa zadovoljstvom je zaključio da ga ona nema. Sjeo je na rub kreveta, svukao bokserice i posegnuo u džep svojih odbačenih hlača. Vratio se na krevet i zašao joj među noge, nije pokazivala da želi u drugi položaj. Uklizio je unutra do tek nešto ispod glavića, ispustila je mhhhh vrlo sličan onom iz lifta, ali dublji i snažniji; sviđalo mu se to njezino glasanje. Ulazio je u nju i izlazio iz nje, tako dopola, a ona je sve brže stenjala, očito iščekujući ostatak, i onda joj je prestao gnječiti dojke i, svom se težinom spustivši na nju, zabio joj dokle je mogao, što mu se i nije činilo previše duboko. Smetala mu je guma, ali uživao je u toplini, tarući se pubičnom kosti o njezin klitoris, kružeći po njoj, dok mu nije zabila prste u leđa i pritisnula ga uza se, dok nije osjetio kako se grči pod njim. 

Rukom je od nje zatražio da se okrene; mislio je na pseći položaj, ali ostala je ležati na trbuhu, skupljenih nogu; opkoračio ju je, razmaknuo joj guzove i ponovno ušao. Ovo se stvarno događa, mislio je, Sanjuška i ja đipamo ovdje iz čista mira, kao normalni ljudi, kakvo sranje, ajde budi dobar pa svrši, samo još ovaj put, ne moraš poslije nijednom… Tijela su pljoskala i floptala; nema šanse, mislio je, može ovako do sutra, jebala mater terapija, supstitucijska, jebalo mater to sve, nema šanse. Cio je bio mokar, oči su ga pekle od znoja, a činilo se da je i njoj već dosta. Strovalio se na nju, poljubio je u obraz i šapatom zamolio da se još malo vrati na leđa.  

Sjetio se ljudî koji za You Tube gutaju ekstremno ljute papričice – i red je da civilizacija dok krepava jede paprike, mislio je, sigurno su ih i Rimljani jeli. U jednom trenutku spustio je pogled na male tamne bradavice, u to lelujanje, i onda, iznebuha, osjetio je da dolazi. Sijevnulo mu je u slabinama i počeo je puniti kondom i ponovno se zabio u Sanjušku koliko je išlo. 

Kondom je odbacio na pod, otrao se papirnatim maramicama pa legao kraj nje, na leđa. 

»A ono u kuhinji, tvoje paprike?« rekao je. 

»Cimerica, a jedem i ja…«

»Jesu jako ljute?«

»A ono, dosta.«

Osupnuo se kad je priznala kako nije probala perkelt i taj svoj propust pokušala ublažiti omalovažavanjem kontinentalnih jela od ribe i veličanjem primorskih. Branio je čast fiš-paprikaša i šarana na rašljama, odmahujući rukom na gregade, lešade i brudete te upijajući njezin lijepi podcjenjivački smiješak i priželjkujući da mu se ponovno digne. Kad se trgnuo, ona je i dalje spavala leđima okrenuta prema njemu a licem prema zidu. Ustao je i tiho se počeo odijevati, no neki ju je njegov pokret ipak probudio. Pogledima kao da su se složili kako ne treba kvariti to poslijepodne podrobnijim upoznavanjem, ispratila ga je do vrata. Primio ju je još jednom za grudi pod bijelom potkošuljom.   

»Adio«, rekla je. 

»Ajd bog«, rekao je. 

Naselje je bilo pusto, kao da je već bila prošla ponoć. Isprva mu se činilo da je pogriješio put, ali onda je ugledao poznati ugao: odande samo ravno dolje. Dosta je, ponovno je mislio, odradit će još Outlook, kad je već tu, i dosta, i bauštela je bolja od ovog. Prištedio je, a možda bi i skucao za nešto izvan grada, sad su te straćare jeftine, i šta onda?, da uzgaja aroniju?, ide na mirne prosvjede? 

Branko i Milan gledali su televiziju. Milan je još, ili ponovno, bio u plavom radnom kombinezonu. Pozdravili su se pa je Marinko sjeo na stolicu pokraj njega. Na programu bio je šou s pjevačkim talentima. Sirota djeca, činilo se Marinku, krevelje se, cupkaju, uvjerena da znaju pjevati. 

»E, majstore, trebat ću te«, rekao je Milan. 

»Reci, Milane«, rekao je Marinko. 

»Ma cigla,« stao si je opipavati tjeme, »sjećaš se da sam pričo. A trebalo jučer vadit konce, a nisam stigo.«

»Misliš, da ih ja izvadim?«

»Ma ja. Ne da mi se po doktorima opet. Uzeo ja već od dede pincetu i makazice, tamo su na polici.«

»Malo je mrak.«

»Nema ti to veze, izađemo tu pred vrata, pod žarulju, i da vidiš.«

»A bolje ujutro?«

»Ama čas posla ćeš ti to.«

»Da mu uho ne udrižeš«, ubacio je Branko.

Marinko je razmaknuo ono malo Milanove prosijede kose nad obrijanim područjem oko rane: šest šavova, silk, zreli za vađenje. Rana je bila lijepo zacijeljela, kosa je bila masna. Nad plamenom upaljača za svaki je slučaj sterilizirao i škarice i pincetu. S nešto napora odvojio je konce od glave dovoljno da ih može zahvatiti. Škarice su bile rasklimane pa je svaki šav morao sjeckati više puta. Ipak, povadio ih je. Izišla je i jedna stidljiva kapljica krvi. Na ranu je prislonio papirnatu maramicu natopljenu lozovačom. Milan je bio zadovoljan. 

On i Branko nastavili su gledati televiziju, a Marinko je otišao u krevet. Stavio je novčarku pod jastuk, skinuo se u bokserice i legao. Glupa mala životinja u kolutu, mislio je, eto šta sam ja, glupa mala životinja koja vidi kavez samo izvan svoje glave. Bio je oprao ruke, ali prsti su mu još mirisali na Sanjušku. Počela je sitna kiša pa je Branko požurio skupiti gaće sa štrika.