O struci i stručnjacima

II. korak

Paragraf u kojem suprotstavljamo stručnjaka i građanina i postavljamo pitanje da li je nečinjenje samo vrsta činjenja, neučestvovanje samo vrsta učestvovanja, a gluma uvek igranje sebe samog kako bi se pažnja skrenula sa sebe.

Prevod latinske reči expertus sa stručnjak ne dopire do onih značenja koje latinska reč nosi: ekspert je onaj ko ima iskustva. Biti iskusan, međutim, primećuje Hans-Georg Gadamer, nije zanimanje, ali to postaje u modernom dobu kada ekspert preuzima mesto posredovanja između nauke, u kojoj mora biti kompetentan, i društveno-političke prakse.¹ U osnovi reči stručnjak nalazi se struk koji upućuje na nekavo sužavanje – ljudski struk, struk pri dnu reke, ili struk luka. Stručnjak, dakle, u sebi sažima obim naučnog znanja i tako sažetog (sabijenog, suženog) nastoji da ga primeni u javnoj sferi. On, dakle, raspolaže užim iskustvom, specifičnim ili posebnim iskustvom koje bi, u idealnoj varijanti, trebalo da stavi na raspolaganje čitavoj zajednici, ili čitavom čovečanstvu upravo na polzu zajednice ili, što bi moralo biti isto, čovečanstva. Iako je mesto stručnjaka takvo da on ne donosi odluke u ime zajednice kojoj prinosi svoje specifično, filtrirano znanje, primećuje Gadamer da je stručnjak počeo da igra zabrinjavajuće veliku ulogu u društvenom i političkom životu (str. 94.), zato što od njegove reči kao veštaka – nemačka reč Gutachter prevodi se i kao veštak, a achten, između ostalog, znači i suditi – u sve većoj meri zavise odluke što ih legitimni (ili nelegitimni) predstavnici zajednice donose u ime i na dobrobit te zajednice. Takav redosled, pak, „simptom je sve većeg neznanja donosilaca odluka“ (str. 94.)², te, ako sledimo Gadamera (ali i sopstveno iskustvo), kao građani nalazimo se između čekića i nakovnja, između neznalica koje upravljaju društvom (pri čemu nije nužno da se upravljač zove Tramp ili Vučić da bismo ostali preneraženi njihovim neznanjem) i znalaca koji su neznalice kada je reč o društvu. Nužno je, zbog toga, uvesti u igru i pojam građanina jer ako nije svaki građanin stručnjak, svaki je stručnjak građanin.

Aristotelovo određenje građanina do danas nije nadmašeno: ono što građanina čini građaninom jeste da ume, istovremeno, dobro da vlada i dobro da se pokorava, te da učestvuje i u jednom i u drugom (Aristotel, Politika, 1277 a, 7). Savremenijim (premda ne i preciznijim) rečnikom: građanin ja onaj ko preuzima odgovornost za političku zajednicu kojoj, prema sopstvenoj volji, pripada. On u zajednici učestvuje na takav način da pronalazi ravnotežu između javnog i privatnog života, između aktivnog i pasivnog života, između sebe kao profesionalca (stručnjaka) i sebe kao građanina (nestručnjaka koji učestvuje u donošenju i poštovanju donetih odluka). Eichmann je, međutim, odbio da preuzme odgovornost za zajednicu i to odbijanje branio time što se pozivao na identitet stručnjaka. On jeste plaćao porez i on jeste poštovao zakone, ali to ga, još uvek, ne čini građaninom. Aristotelovski rečeno, on nije preuzeo odgovornost vladanja, iako jeste preuzeo odgovornost potčinjavanja. On nije postao subjekt u aktivnom smislu, već je postao subjekt u pasivnom smislu, kao podanik, kao objekt. Time, međutim, on sebe nije abolirao građanske odgovornosti, naročito zbog toga što nije pokazao da se suprotstavlja onima koji su uzurpirali politički prostor. Naprotiv. On je, kao stručnjak, sve uradio da sebe izuzme iz uloge građanina: nije procenjivao šta se nalazi u vagonima koje je tako predano vodio evropskim prugama jer mu nije rečeno da brine o sadržaju. Kao građanin, međutim, kao onaj ko učestvuje u vladanju zajednicom, imao je dužnost da sazna čime su ispunjeni vagoni. Na ovom mestu, utoliko, dilema da li je on znao ili nije šta je u vagonima, dilema da li je on znao šta se događa u Aušvicu ili ne, da li je čitao ili nije čitao Hitlerovu Moju borbu, prestaje da bude relevantna. Eichmann jeste bio idiot. On je to na svaki odredivi način. Ako nije znao šta se prevozi vagonima – on je idiot jer bio je dužan to da zna. Ako je znao, pa je pristao na to pravdajući se time da nije njegov zadatak bio da zna šta je u vagonima, te nije imao na šta reagovati – onda je lažljivi idiot, ali idiot. Jedina Eichmannova odbrana koja bi se mogla uvažiti, jeste da je znao, ali se bojao da ne posluša naređenja. U tom slučaju on bi ostao građaninom. To mu priznanje verovatno ne bi spasilo život, ali bi ostavilo prostor za dilemu. Da je, pak, znao šta se događa i da je to što se događa podržavao – ne bi se imao rašta braniti. Samoidiotizovanje, prema tome, ne oslobađa odgovornosti. Banalnost zla znači upravo to. Ako je s punom svešću pristao na nacističku priču pristao je na banalnost tog govora i na ni malo banalne posledice koje slede otud (Moja borba nakupina je nepodnošljivih banalnosti i gluposti, pa, ako se neko primi na to on, po definiciji, ne može biti drugo do banalan). Ako je, pak, pristao na tu priču iz privatnih, dakle samo njemu znanih razloga – a pristao je već time što joj nije pružio otpor – onda se banalizovao svlačeći sa sebe građansku pokrivku. 

Eichmann nije glumio idiota jer jeste bio idiot, a ono što su kritičari Hanne Arend prepoznali kao glumu bilo je tek skretanje pažnje s okolnosti da je stručnjak sebe poništio kao građanina.

1. Hans-Georg Gadamer, „Granice eksperta“, u: Evropsko nasleđe, Plato, Beograd, 1999., prevod Božidar Zec, str. 94.
2. O zapanjujućem nepoznavanju elementarnih činjenica, te o donošenju odluka na osnovu predrasuda (dakle neznanja), videti zanimljivu knjigu Hansa Roslinga Faktologija, Laguna, Beograd, 2020., prevod Ksenija Vlatković.